Најважније нам је да знамо шта је воља Божија, да се трудимо да је са спремношћу прихватимо, а онда ће нас сам Бог просветлити и указати начин како да је испунимо. Он је увек ту је и увек је спреман да нам у томе помогне. Дакле, како је саветовао свети Серафим Вирицки, „тражимо помоћ од Бога... али не онако како ја желим, већ како Бог хоће“.
Пострадали за веру Христову у време Јулијана Одступника у Бруси азијској. Намесник царски Јуније доведе ове светитеље до врућих вода и упита Патрикија: „Ко створи ове лековите воде, зар не наши богови Ескулап и други, којима се ми клањамо?” Одговори свети Патрикије: „Ваши су богови демони, а ове воде као и све остало створио је Христос Господ и Бог наш”. Онда упита намесник: „А да ли ће те твој Христос спасти, ако те ја бацим у ову врелу воду?” Одговори светитељ: „Ако хоће, Он ме може сачувати цела и неповређена, премда бих ја желео, да се у тој води разрешим од овог временског живота, да бих са Христом вечно живео; но нека буде на мени Његова света воља, без које ни влас не отпада са главе човекове!” Чувши ово намесник нареди те Патрикија бацише у врелу воду. Вреле капље прснуше на све стране и ожегоше љуто многе присутне, но светитељ Божји, на чијем језику беше непрестана молитва, оста неповређен као да стајаше у хладној води. Видећи ово, намесник разјари се од срама и нареди, да се и Патрикију и осталој тројици његових презвитера одсеку главе секиром. Тада незлобиви ови следбеници Христови очиташе молитву и положише своје главе под секиру џелатску. Када им главе беху одсечене, душе њихове веселе узнеше се у светло царство Христово, да вечно царују.
(Извод из истините приче) Када је кренула са причом, мени се, можда је то благо речено, заледила крв у жилама. Прво што ми је рекла јесте како ми се зову родитељи, затим, је наставила причу. И то не било какву, него као да је до тада буквално цео мој живот увек била на пола метра иза мене. Знала је све, чак и у детаље! Чак и ствари, за које сам био сигуран да их само ја знам.
Мислиш ли да можеш сам у овом свету? Мислиш ли да можеш да будеш добар, да волиш, да ствараш без Мене? Ја хоћу да будеш мој пријатељ, дао сам ти слободу, своју Свесвету Мајку и све свете да се моле за тебе, Анђеле да те чувају, оставио сам ти Цркву и Литургију… Зато, не бој се зла у свету, јер сам Ја победио свет. Буди весео и праведан, а Ја ћу све васкрснути и праведници ће бити са Мном и засијати као сунца у Вечности, у Царству на преображеној земљи.
Причамо, причамо и само причамо… И само да бисмо причали а и не слутимо да: “За сваку празну ријеч коју рекну људи даће одговор у дан Суда” (Мт. 12, 36)…
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 31.05.2024. Зачало 30.
Грузини; рођена браћа; пострадали од персијског кнеза Абдула зато што су одбили да се одрекну Христа, 693. године.
Ове свете мученике нечестиви цар Валент (364-378 г.) стрпа у лађу и огњем запали у близини Дакивизе (или Дакимизе). Њихов спомен наводи се под данашњим датумом у Синаксару Цариградске Цркве.
Преструган - пострада за Христа. (Не налази се у списку Римских епископа; вероватно је само пострадао у Риму).
Света Ефрасија из Никеје; после дугих мучења за веру бачена у море, за царовања Диоклецијана и Максимијана.
Син цара Василија Македонца (867-886 г.), а брат цара Лава Мудрог. Био Незлобив, смирен и разуман. На патријаршиски престо дошао после Св. Фотија и управљао Црквом Божјом од 878-893. године. Штитио је сироте и удове и миловао потребите, а сам живео уздржљиво. Мирно скончао још млад и предстао Господу, Кога је много љубио.
Ови свети мученици, родом из Персије, пострадаше за владе незнабожног цара Сапора. Као хришћане, идолопоклоници их примораваху да се одрекну Христа и поклоне сунцу и огњу[19], но они на све то одговорише: Ми се нећемо одрећи Творца твари, нити ћемо се по клонити сунцу и огњу. - Тада им мучитељи везаше и руке и ноге, жестоко их избише, па бацише у тамницу, где у току седам дана не примаху храну. Затим их изведоше из тамнице и стављаше на разне муке, па им најзад мачем отсекоше чесне главе.
Беху Атињани. Пострадаше за веру у време Декијево. За име Христово беху сажежени у пећи огњеној.
Петар - диван младић, Дионисије - муж угледни, Андреј и Павле - војници, и Христина - шеснаестогодишња девица, сви исповедише храбро Христа Господа и поднеше муке и смрт за име Његово. Неки Никомах, који с њима би мучен, одрече се Христа усред мука, и наједном сиђе с ума, па као бесан гризаше своје тело и бацаше пену на уста докле не издахну. То је било 250. године.