lan_naslov>Прво БденијеУ православној Цркви имамо Прво и Друго бденије. Бденије или бдење је појам који долази од глагола „бдити", као што можемо бдити над дететом, или над својом душом. Прво бденије је уствари јутрење са читањем великог канона Светог Андреја Критског.
Многи људи се плаше Страшног суда. Али за вернике, Христов повратак представља дуго очекивано време спасења и радости. У то их и Сам Христос уверава: „А када се почне ово збивати, усправите се и подигните главе своје, јер се приближава избављење ваше.“ За оне који на овом свету већ живе са Христом, ово је тренутак када ће „Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више...“
Оснивач Ваведенског манастира; упокојио се 1492. године. Свете мошти његове почивају у храму његовог манастира.
Ови свети на разне начине пострадаше за Христа: свети Елпидифор би мачем посечен; свети Диј сконча ударен циглом у главу; свети Витоније би у мору потопљен; свети Галик би бачен зверовима, и ови га растргоше. Тако, разним путевима страдања ка Христу стигоше и подједнаке венце од Њега добише.
Младић из града Тира. Мучен за Христа од началника Урбана, мучитеља светог Амфијана (2. април). Најзад завезан у врећу, заједно са једним псом и змијом, и бачен у море. Пострада и прослави се 306. године.
Рус по рођењу. У младости заробљен од Турака. Не хотећи издати веру Христову и потурчити се, би мучен и посечен у Цариграду 1683. године.
Рођен у Витинији, у граду Кесарији. Отац његов Филарет, лишивши се своје супруге, замонаши се те Никита оста код своје бабе, очеве мајке. Пошто одрасте и заврши све науке, оде у манастир Мидикијски, где га игуман Никифор постриже за монаха, а после седам година труда и подвига рукоположи га патријарх Тарасије за јеромонаха. По смрти Никифора и Никитиног верног друга Атанасија, братство изабра Никиту, и преко воље овога, за игумана. Беше свети Никита светао пример живота и подвига братији својој кроз дуг низ година. Али кад се зацари Лав V Јерменин, после благочестиве Ирине и правоверних царева Никифора и Михаила, распали се опет иконоборска јерес. Цар збаци патријарха Никифора и посла га на заточење, а на његово место уздиже некаквога јеретика Теодота Каситера, човека нечиста живота. И Никита би затворен и мучен, но не поколеба се у Православљу. Превођен би из тамнице у тамницу, и мучен глађу и жеђу, мразом и знојем и поругањем. Али он се не даде поколебати. Нарочито му досађиваше неки Никола подсмехом и поругом. Но једне ноћи јави се Николи његов умрли отац на сну и прекорно му рече: „Одступи од слуге Божјега!” И од тога часа Никола се покаја, те не само да не досађиваше више светитељу, него и друге одвраћаше да му не досађују. Када злом смрћу погибе Лав Јерменин, царство преузе правоверни цар Михаил Валвос, који ослободи све православне страдалнике. Никита се повуче у једно усамљено место близу Цариграда, где у молитви и благодарењу Богу на свему проведе своје последње дане земнога живота. Сотвори многа чудеса молитвом за време живота. А када умре, пренеше му тело у његов манастир. И при том спроводу многи болесници дотакоше се тела његова и бише исцељени. Мошти му беху положене до гробнице његовог духовног оца Никифора и друга му Атанасија. Упокоји се овај велики јерарх 824. године.
Изгледа да је ово иста она светитељка која се слави 29. маја (в. тамо опширније).
Беше родом из крајева Витиније у Малој Азији, а одраставши подвизавао се поред Никомидијског залива. Најпре је живео у манастирском општежићу и научио се сваком монашком послушању и врлини. Прошао кроз многа ђаволска искушења и многе клевете, и од Бога добио дар прозорљивости и чудотворства. Упокојио се мирно у Господу 1240. године
Свети Поликарп изобличи и назва ненаситим псом кнеза у Александрији зато што пролива невину хришћанску крв. Због тога би стављен на љуте муке, па му најзад главу мачем отсекоше. Пострада у време цара Максимијана
Два младића, два брата рођена. Из града Патаре, од родитеља знаменитих, но незнабожних. Када учаху светске науке у граду Вириту, просветише се некако Духом Божјим те познавши лаж незнабоштва, назреше истину Хришћанства. Па кад се вратише дому, не могоше живети више са незнабожним родитељима и сродницима, него тајно одбегоше у Кесарију Палестинску к презвитеру Памфилу, познатом по светости и духовној учености. Код Памфила се поучаваху закону Божјем дан и ноћ и упражњаваху у подвизима хришћанским. За Амфијана се каже да телом беше двадесет година стар, а разумом и великодушношћу столетан. Када наста гоњење, у време Максимина, многи хришћани побегоше из града и сакрише се, док се други драговољно и радосно предадоше у руке мучитеља, да би пострадали за име Онога који је прво за њих пострадао. Амфијан буде међу овим последњим. Он дође небојажљиво у храм незнабожачки, где кнез Урбан приношаше жртве идолима, па ухвати кнеза за руку, којом држаше жртву, и викну му да одустане од служења и жртвоприношења мртвим идолима и да позна Бога истинога. Неки који чуше ове речи и видеше оволику храброст Амфијанову, покајаше се и примише веру Христову. Но кнез разљућен баци Амфијана на муке. Између осталих мука, завише му ноге памуком па запалише. Но кад оста жив, бацише га у море са каменом о врату; а море се узбурка и избаци тело мучениково у град. Едесије би најпре послан у бакарне руднике у Палестину, потом одведен у Мисир. У Александрији испуни се светом ревношћу против некога кнеза Јероклеа, који на тргу беше прикупио хришћанске монахиње, девојке и часне жене, и раздаваше их најбестидинијим развратницима на поругање - испуни се Едесије светом ревношћу и удари шамар бешчесном кнезу. Због тога би мучен и у море утопљен, као и брат му Амфијан. Као два невина јагњета жртвоваху се за Христа око 306. године и преселише у дивне дворе Господње.
Од младих година возљуби Христа Господа и омрзе свет сујетни. Тога ради остави свет, оде у манастир и прими ангелски образ. Не жалећи себе, он се предаде прискорбном и тесном путу иноческом. Кроз велико стрпљење стече две основне добродетељи: смерност и послушност, и у овим добродетељима он превазиђе „не само братију него и све људе”. Чистоту душе и тела беше сачувао од младости своје. У време иконоборске јереси показа се као непоколебљиви столп Цркве Божје. Због његове велике смерности и чистоте, дарова му се од Бога дар чудотворства и за живота и по смрти. А кад се пресели ка Господу, остави многобројне ученике своје. Упокоји се мирно у IX веку.
Фреска митарстава у Кијевскопечерској лаври позната је по свом утицају на посетиоце. Ова фреска, која представља упозорење на неисповеђене грехе, изазива нелагоду, па чак и ноћне море код многих људи, након што је виде. Ово је прича о томе како jе један практичар црне магије доживео преображај и одрекао се своје "професије" након што ју је видео.
Посредовањем Мајке Божије нама грешнима Господ шаље радост, нарочито осетну после покајних суза, за време усрдне молитве, после победе над собом, над својим страстима. Она је прва наша Заступница и Посредница пред Сином Својим и Богом, све види, све чује и видљиво нам у свему помаже. Богородице Дјево, радуј се благодатна Маријо, Господ је с тобом...
Родом из Камске Бугарске, около Казана. Био је мухамеданске вере. Бавио се трговином, од чега је сиротима раздавао милостињу. Бог му се због тога смиловао, и он се обрати у хришћанску веру. Његови саплеменици га због исповедања и проповедања Христа убију 1. априла 1229. године, после вишедневног настојања да га поврате у мухамеданство. Руски трговци су касније пренели његове свете мошти у град Владимир у Успенски манастир, где и данас почивају.
Преподобни Јевтимије родио се од побожних родитеља у Нижњем Новгороду. Када поодрасте, родитељи га дадоше да учи Свето Писмо. Заједно са својим вршњацима блажени малишан изучаваше Божје Књиге са великом приљежношћу. Дечјих игара се потпуно туђио. Склон ћутању и послушан у свему својим родитељима, он је често посећивао храмове Божје, где је волео стајати у неком повученом кутку, да га нико не би узнемиравао разговорима и да би могао са пуном пажњом слушати црквено појање и читање...
Овај свети отац наш Макарије родом је из Цариграда. Као дете он остаде сироче, и одгаји га његов рођени ујак. Он га даде на школу. Пошто је био даровит, а и врло вредан, он за кратко време изучи мудрост Светога Писма, и познаде ништавност и пролазност земаљских ствари и непролазност и вечност небеских. Стога напусти Цариград, оде у манастир Пелекит и замонаши се добивши име Макарије, а дотле се звао Христофор. Он тамо прође сва манастирска послушања и стече врлине. А нарочито стече велико смирење. Зато га братија изабраше за игумана. Он би и превелики чудотворац: преко њега Бог исцељиваше неизлечиве болести; а једном у време суше на његову молитву Бог даде кишу.