СТАРЕШИНА чтеца при цркви у Кивали за еписковања Јевсевија; спаљен на ломачи за исповедање вере Христове.
ЕПИСКОП у граду Кивали; пострадао за Христа под Диоклецијаном, 304. године.
Међу овим светим мученицима двојица беху презвитери, Ватусије и Верк, са своја два сина и три кћери, и монах Арпила, и мирјани: Авипа, Агнас, Риакс, Игатракс, Искос, Силас, Сигицас, Сонирил, Сајмблас, Термас, Филгас, и седам жена: Ана, Ала, Вариса, Моика, Мамика, Вирка и Анимаиса...
Најпре живео у шуми, без крова и огњишта. Када га ухватише и упиташе ко је, он одговори: „Један од живих на земљи”. Посумњаше у њега да је неки шпијун, те га много намучише. Најзад у слободи проживи много година у Цариграду. Прозирао у све тајне људске, предсказивао будућност, чинио велика чудеса. Његова послушница беше старица Теодора, која кад умре јави се Григорију, послушнику Василијевом, и описа му двадесет митарства, кроз које свака душа мора проћи. Свети Василије мирно сконча 25. марта 944. године и пресели се у дивне небеске обитељи. Би виђен после смрти у великој слави на небесима од једног Цариграђанина.
Беше Малх земљоделац из близине Антиохије, и од младости беше управио сав свој дух к Богу. Заробе га Арапи, и у ропству нагнају да узме за жену једну црнкињу. Но он њу приведе вери Христовој и поживи с њом као брат са сестром. Договоре се и побегну из ропства. Но Арапи их умало не стигну. Они се склоне у једну пећину, у којој видеше лавицу са својом штенади, и уплашише се. Но Бог их сачува. Лавица њих не повреди, а закла једног Арапина, који хтеде ући у пећину, да ухвати бегунце. Стигавши у своје место, Малх да своју жену у женски манастир, а он оде у мушки. Проживи много лета подвизавајући се, и пресели се међу грађане небеске, у IV веку.
Мисли се да је био Словен, и да је пре епископства био жењен и имао деце. Пострадао за Христа у време Максимијана. У време тешких мучења његови сродници стајали су око њега и плачући молили га, да поштеди себе и њих (тј. да се одрекне Христа). Но овај дивни свештеномученик волео је више ране за Христа, но сва блага овога света. У исто време пострада од Проба и један баштован у Срему, Серен, и Афр у Регији. Пошто се Иринеј никако није хтео одрећи вере, то кнез Проб нареди да се баци с једног моста у реку Саву, где овај пастир стада Христовог сконча и пресели се међу грађане небеске. Часно пострада 304. године.
Благовесник ваплоћења Сина Божјега. Он је један од седам великих ангела што предстоје престолу Божјем. Он је јавио Захарији о рођењу Претече, и сам је о себи рекао: „Ја сам Гаврил што стојим пред Богом” (Лк 1, 19). Његово име, Гаврил, означава муж - Бог. Свети Оци говорећи о Благовести тумаче, да је послат архангел с таквим именом, да означи ко и какав ће бити Онај што се има родити од Пречисте. Биће, дакле, Муж - Бог, крепки, силни Бог. Неки су дознали, да је исти Гаврил јавио Јоакиму и Ани о рођењу Деве Марије, и да је он поучавао Мојсеја у пустињи, како да напише књигу Постања. Свети Оци мисле да Гаврил припада првом и највишем чину небесних сила, тј. чину серафимском, пошто серафими стоје најближе Богу. Он је, дакле, један од седам најближих Богу серафима. Имена тих седморице јесу: Михаил, Гаврил, Рафаил, Урил, Салатил, Јегудил, Варахил. Овоме броју неки додају још и Јеремила. Сваки има своју нарочито службу, а сви су равни по части. Зашто Бог не посла Михаила? Зато што је Михаилова служба сокрушење супостата вере Божје. Гаврилова је служба благовешће спасења људског (в. 13. јул).
Каква је то Блага Вест сишла на земљу? Шта се то збило у нашем горком животу људском. Зар је могућа Блага вест у свету у коме постоји смрт? Зар је могућа права радост у свету где се све претвара у грч страха, пред страшном немани која се зове смрт?
Много празника у част Мајке Божије има Православна црква. Пре свега дванаест Великих празника, а затим мноштво празника у част чудотворних икона. Празника има много али нарочито се својим значењем и својом торжественошћу истичу два од дванаест Великих празника: један је светли пролећни празник Благовести Мајке Божије, а други је празник с краја лета и почетка јесени – Успење Мајке Божије.
За овог преподобног у Синаксарима нема ништа опширније. Једино се у Полном Месецослову архиепископа Сергија каже за њега да је он даровао победу цару Теодосију Великом (379-395 г.) пославши му нараменик и штап...
Предивна Благовештењска икона пресвете Богоматере, која се данас чува на острву Тиносу у Грчкој, потиче још из доба пре арапског ропства, које је било давно пре турског ропства. Када и како је ова светиња доспела на Тинос незна се, али предање народно везује је за светог апостола и јеванђелиста Луку. За време једне катастрофе, која је задесила острво Тинос, Икона је била затрпа на под земљу, где је остала око 800 година.
Ове три свете жене пострадаше за Господа. Пелагија и Теодосија после тамновања и мука беху заједно мачем посечене. А света Дула, која беше служавка, пострада сама и сконча у граду Никомидији. Три беле руже, поливене крвљу мученичком, пресади Бог у небесну градину Своју.
У дому Јосифовом Пресвета Дева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излазаше, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим. Но када се наврши време проречено Данилом пророком, и када Бог благоволи испунити обећање Своје изгнаном Адаму и пророцима, јави се велики архангел Гаврил у одаји Пресвете Деве, и то, како неки свештени писци пишу, у тренутку баш када је она држала отвореног пророка Исаију и размишљала о његовом великом пророчанству: „Ето, девојка ће зачети и родиће сина...” (Иса 6, 14). Јави јој се Гаврил у светлости архангелској и рече јој: „Радуј се, благодатна! Господ је с тобом!” (Лк 1, 28) и остало све редом како пише у Јеванђељу божанственог Луке. Са овом архангелском благовешћу, и са силаском Духа Светога на Деву Пречисту, отпочиње спасење људи и обновљење твари. Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се! да означи тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.
У мору људи који нас окружују, ретко ће се наћи један, који шири оптимизам. Сви остали се туже, јадикују и протестују против живота, сви су непријатељи Бога и људи, сви су критичари своје судбе, оболели од песимизма и мизантропије. Тим болестима само се херој не заражава, јер има амајлију, која га чува од те заразе. Та амајлија јесте његова вера, од које долази и његово поверење према животу. Зато је херој спреман да прими од живота све оно што му он понуди, било то радост или трпљење, наслада или бол.
МУХАМЕДАНЦИ из града Казана примили хришћјанство, али зато много пропатили од својих бивших једновераца, муслимана, и напослетку били убијени од њих, године 1552.
ОНИ у Кесарији Палестинској пострадаше за Господа мар чем посечени.
О овом светом Свештеномученику видети опширније под 13. априлом. (У неким Синаксарима он се спомиње још и 8. октобра).
Син Кариона Мисирца, који остави жену и децу и замонаши се. Захарију узме отац к себи, пошто га мајка није могла да исхрани. Иако млађи од многих стараца у Скиту, удостојио се био већих благодатних дарова него многи старци. Од благодати Божје осећао је као да му гори цела унутрашњост његова. На питање светог Макарија, ко је прави монах, одговори Захарија: „Онај ко себе непрестано принуђава на заповести Божје”. А на питање авве Мојсеја, шта значи бити монах, Захарија скине своју камилавку и згази ногама па рече: „Ако човек не буде овако сокрушен, не може бити монах!” Био великим светилом међу монасима у пустињи, и млад се упокојио у Господу.
Два друга Јован и Сергије, побратиме се пред иконом Пресвете Богородице у том манастиру. Јован беше богат човек и имаше петогодишњег сина Захарија. Разболе се Јован и пред смрт препоручи свога сина старању Сергијевом, и остави Сергију на чување доста сребра и злата с тим, да овај то уручи Захарији када овај одрасте. Но када Захарија одрасте, Сергије одрече да је ишта примио од умрлог Јована. Тада му рече Захарија, нека се закуне пред оном истом иконом Пресвете Богородице, пред којом је ухватио братство са његовим пок. оцем, да ништа није примио од Јована, па му ништа неће ни тражити. Сергије пристане. Но када се закле, хтеде прићи да целива икону, али га сила нека држаше даље и не допушташе. Тада наједанпут поче бесомучно викати: „Свети оци, Антоније и Теодосије, не дајте да ме погуби овај немилостиви ангел!” То га демон беше напао по Божјем попуштању. Потом проказа сав новац што је Јован оставио. Но када отворише, нађоше ону суму удвојену. Удвоји се она сума Промислом Божјим. Примивши новац, Захарије га даде манастиру, а сам се ту постриже за монаха, проживе дуго, удостоји се великих дарова Божјих, и пресели се мирно у вечност.