Цвеће нам говори: ми смо везани за Небо више него ли ви, људи. У нашем мирису има више неба и сунца него ли у људским мислима, осећањима. Наша душа је мирисна, јер је то Реч Божија, Која увек шири миро божанско. Наш мирис, то је наша душа; кад издахнемо, он иде Богу, који га чува у Својим бесмртним ризницама. И ви сте људи мирисави, али миришете - само молитвом, љубављу и то је једини непролазни мирис ваше људске душе...
ЗБОГ молитвеног поштовања светих икона сажежен у огњу на Кипру, око 777. године.
Преподобни Макарије Кољазински води порекло од племићког рода тверских бојара Кожиних. Родио се у селу Грибкову, на десетак километара од града Кашина; сада се то насеље назива Кожино. Његови родитељи: отац Василије који се прославио ратним подвизима при великом кнезу Василију Васиљевичу Тамном, и мати Ирина, одликоваху се побожношћу и васпитаваху децу своју у добрим обичајима...
Био војник. Не само није хтео принети идолима жртве, него од других принете жртве растури и ногама погази. Због тога беше мучен и посечен, у III веку. Неки сенатор Астерије, обучен у скупоцену белу одећу, посматрао је страдање светог Марина. И толико се одушевио вером у Христа, који толику храброст даје својим следбеницима, да сам узе тело мучениково на своја леђа, однесе и чесно сахрани. Видевши то, незнабошци и њега убише као хришћанина.
Различити су путови којим Бог води оне који желе Њему угодити и закон Његов испунити. У време цара Хонорија у Риму живљаше висок царски достојанственик Јевтимијан, врло угледан и врло богат. И он и жена му Аглаида провођаху живот богоугодан. Иако беше богат, Јевтимијан је седао само једанпут дневно за трпезу, и то по смирењу сунца. Имађаху јединца сина, овога Алексија, који кад одрасте, би принуђен да се ожени. Но он те исте ноћи остави не само жену него и дом оца свога, седе у лађу и дође у град Едесу у Месопотамији где беше чувени лик Господа Исуса, послат од самог Господа цару Авгару. Поклонивши се томе лику Алексије се обуче у одело просјака и као просјак живљаше седамнаест година у том граду, непрестано молећи се Богу у паперти цркве Пресвете Богородице. Када се ту прочу као богоугодник, он се убоја од људске славе и оде одатле, седе у лађу да иде у Лаодикију, но промислом Божјим лађа би занесена и доплови чак до Рима. Сматрајући то као прст Божји, Алексије смисли да иде у дом оца свога и да као непознат ту продужи живот свој и подвиг. Отац га не позна, но из милосрђа дозволи му да у дворишту његовом у једној изби живи. Ту Алексије проведе још седамнаест година живећи само о хлебу и води. Злостављан од слугу на разне начине он отрпе све до краја. А када му се крај приближи, он написа једну хартију, стеже у руке, леже и издахну 17. марта 411. године. Тада би откровење у цркви Светих Апостола у виду гласа који рече у присуству цара и патријарха: потражите човека Божја. Мало после откри се, да је тај човек Божји у кући Јевтимијановој. Цар с папом и целом пратњом дође у кућу Јевтимијанову, и после дужег распитивања дознаду да је онај просјак тај човек Божји. Кад уђу у његову избу, нађу га мртва, но у лицу светла као сунце. Из оне хартије родитељи његови сазнају, да је то њихов син Алексије, а невеста, која је тридесет четири године живела без њега, да је то њен муж, и обузе их све неизмерна туга и мука. Но после се утеше видећи како је Господ прославио Свога угодника. Јер, додиром до његовог тела лечаху се многи болесници, и из тела му потече миро благоухано. Тело му сахране у ковчег од мермера и смарагда. Глава му се налази у Светој лаври на Пелопонезу.
У последње време све чешће чујемо за људе који су изгубили себе, утапајући се у грехе који доводе до духовне смрти, па чак и демонске поседнутости. Њихове приче су стварне и застрашујуће, али нам истовремено служе као опомена и подстицај да се окренемо духовности и заштитимо од утицаја злих сила. О својим искуствима са људима заробљеним од стране злих духова, прича јеромонах Оптинске испоснице Венедикт (Емеличов). Његова сведочења су драгоцена не само због њихове аутентичности, него и због духовних поука које нам доносе.
РОЂЕН близу Москве; од младости жудео за монашким животом. По жељи родитеља он се ожени и прими свештенички чин. Кроз годину дана жена му умре, Серапион раздаде своје имање сиромасима, и ступи у манастир Дубенски Успенски, у Владимировској губернији, где се и замонаши. Због узвишеног врлинског живота он би изабран за игумана у тој обитељи. И много се потруди око ње, због чега она и би названа његовим именом. Године 1506. он би изабран за архиепископа Новгородског. Преставио се 16. мар та 1516. године, унапред обавештен о својој смрти. После годину дана његове свете мошти бише обретене као нетљене. Још за живота, свети Серапион би удостојен дара прозорљивости.
ЗА исповедање Господа Христа спаљен у пећи, по наређењу цара Андријана, 3. маја 119. године.
Као што је Бог, једном створивши свет из ничега, створио сунце и остале звезде да обасјавају видљиви свет и наша људска тела, тако Он непрестано обасјава душе наше дајући нам друге светилнике - Светитеље Своје, као светилнике који просветљују нашег унутрашњег човека. Јер ма колико ђаво изналазио средстава и начине да људе заводи у зло, још више Бог показује и даје нама људима живе Светитеље Своје, који побеђују лаж и зло ђавоље, и разгоне таму греховну светлошћу светости своје и благодатних врлина својих. Такав један богодани светилник беше и преподобни отац наш Христодул, ваистину слуга Христов.
Овај свети мученик беше из града Аназарва у Киликији (Сирија). Отац му беше незнабожац а мајка хришћанка, која га и научи хришћанској вери и мудрости Светога Писма. У својој 18. години буде он ухваћен као хришћанин и изведен пред начелника Маркијана. Пошто се не хтеде одрећи вере, би бачен у тамницу. Оснажен саветима мајке он остаде чврст у вери Христовој, због чега би стрпан у џак са песком и отровним гмизавцима, и бачен у дубину морску, задобивши тако венац мучеништва. Пострадао за царовања Максимијана (285-305. г.), у Антиохији Сиријској. Свете мошти његове у Антиохији чудотвориле у време светог Златоуста, који му одржа похвалну беседу.
Свети Папа беше родом из Ликаонског града Лоранде (у Малој Азији) и живљаше у време цара Максимијана (285-305 г.). Гледајући како је сав свет угрожен од идолопоклонства, он изађе пред тамошњег кнеза Магна и неустрашиво га изобличи исповедајући Христа Бога. Због тога би стављен на муке. Страдање његово отпочело је у граду Лоранди, продужило се у Диокесарији, а окончало у Селевкији Исавријској. Светог Папа мучише на разне начине: бацише га на земљу и тукоше моткама по целом телу; затим га бише по лицу; онда га обесише о високу греду и стругаше железним ноктима; потом му обукоше гвоздене чизме и клинцима приковаше, па га натераше да тако превали дуг пут; напослетку га везаше за једно суво неродно дрво које одмах олиста, расцвета се и донесе род, и свети мученик ту предаде душу своју у руке Божје, и доби венац мучеништва. А Ликаонија, имајући његове свете мошти, радује се и весели.
Браћа рођена, из Сирије. Јавно и слободно проповедаху Христа и изобличаваху глупости јелинско-римске. Разјарени незнабошци решише да их побију камењем. Но када бацаху камење на ту свету браћу, камење се повраћаше и удараше на саме нападаче, а браћа осташе неповређена. После их обојицу на крст распеше. Са крстова својих браћа поучаваху и храбраху хришћане који стајаху унаоколо ожалошћени. И после мука предадоше дух свој Господу, коме осташе верни до краја. Чесно пострадаше 300. године у граду Вофору.
Мисирац из града Хермопоља, и старешина томе граду. У време једног гоњења хришћана он се удаљи у неку планину са многим другим хришћанима, и затвори се у једну колибу где провођаше време у посту и молитви. Но проказа га неки просјак, који му је храну доносио и коме је Савин велика добра учинио. Као Јуда Христа, тако и овај бедник за новац (за два златника) издаде свога добротвора. Савин, са још шесторицом, би ухваћен од војника, везан и на суд отеран. После големих мука би бачен у реку Нил где предаде дух свој Богу 287. године.
Свети апостол Аристовул, један од Седамдесет апостола. Беше брат апостола Варнаве, и рођен на Кипру. Последоваше апостолу Павлу, који га и помиње у посланици Римљанима (Рм 16, 10). Када велики апостол Павле постављаше многе епископе за разне крајеве света, тада постави и овога Аристовула за епископа британскога (енглеског). У Британији беху народи дивљи, неверни и опаки, и Аристовул претрпе међу њима неописане муке, беде и пакости. Удараху га без милости, вукући по улицама, ругаху му се и подсмеваху. Но на крају овај свети муж дође до успеха силом благодати Божје. Просвети народе, крсти их у име Христа Господа, цркве погради, свештенике и ђаконе посвети, и најзад, тамо у миру сконча и оде у царство Господа, коме је верно послужио.
Реч "прекасно" је веома страшна реч. Она одјекује у вечности, подсећајући нас на пропуштене шансе. Стога, живимо сваки дан као да је последњи, испуњавајући га племенитим делима. Не одлажимо да чинимо добро, јер сутра можда неће доћи. Нека нас, када се нађемо пред лицем вечности, не обузме страх, већ нека нас прате плодови нашег милосрђа и љубави, јер су они једина валута која има вредност у Царству Небеском.
Искреност и честитост значе јако много. Свето Писмо нас учи да смо у рату са силама које нису од крви и меса, већ са мрачним силама овога света. Немогуће је борити се против мрачних и нечистих сила уколико не живимо у искрености и честитости.