Рођен у Александрији 296. године, и од самог детињства имао наклоност к духовном звању. Био ђакон код архиепископа Александра, и пратио овога у Никеју на I васељенском сабору. На овом сабору Атанасије се прославио својом ученошћу, благочешћем и ревношћу за Православље. Он је врло много допринео да се Аријева јерес сузбије, а Православље утврди. Он је писао Символ Вере, који је био на Сабору усвојен. По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа александријског. У звању арихиепископском остане преко четрдесет година, премда не цело то време на престолу архиепископском. Безмало, кроз цео живот свој био је гоњен од јеретика. Од царева највише су га гонили: Констанције, Јулијан и Валент; од епископа Јевсевије Никомидијски, са још многим другим; а од јеретика Арије и његови следбеници. Био је принуђен крити се од гонитеља чак и у бунару, у гробу, по приватним кућама, пустињама. У два маха морао је бежати у Рим. Тек пред смрт проживео је неко време мирно као пастир добри усред доброг стада свога, које га је истински љубило. Мало је светитеља који су били тако безобзирно клеветани и тако злочиначки гоњени као свети Атанасије. Но његова велика душа све је трпељиво поднела ради љубави Христове и најзад изашла победоносна из целе те страшне и дуготрајне борбе. За савет, утеху и моралну потпору често је одлазио светом Антонију, кога је он поштовао као свога духовног оца. Човек који је формулисао највећу истину, имао је много и да пострада за ту истину, док га Господ није упокојио у царству Свом као свог „раба вјернаго”, 373. године (в. 2. мај).
Не тако давно, људи су држали до своје части и поштења. Особито је то важило за девојке и жене. Честите и благодаћу Божијом обучене девојке радије су бирале муку и страдање него да се предају бешчашћу, макар на то биле и присиљаване. Безброј је таквих примера који су остали као сведочанство истинског хришћанског етоса.
Једна од емоционално најтежих тема јесте смрт нерођеног детета. Овде није реч о деци која су убијена абортусом, већ о деци чије су рођење будући родитељи веома очекивали и желели, међутим, смрт се догодила пре њиховог рођења из разлога који нису зависили од самих родитеља. Уобичајени назив за ову врсту догађаја је – спонтани побачај.
Зашто је све више стреса присутно у друштву? Због чега се недостатак вере надомешћује антидепресивима, лајфкоучима и осталим инстант решењима? Одакле исијава негативност на друштвеним мрежама, у медијима? Колико робујемо флоскулама слободе и фразама о љубави, без делатности? Шта је смисао данас када је све обесмишљено? Где је Христос у савременом свету и зашто су породица и друштво све више у кризи? - одговара протојереј-ставрофор др Милош Весин
Спонтани побачај је тешка и болна тема. Преживљавање спонтаног побачаја има своју психолошку страну али и духовну. У психолошком смислу потребно је одтуговати болан губитак, не покушавати га умањивати (правити се да то није „прави“ губитак говорећи себи да је у питању нерођено дете) нити додавати на већ постојећу и природну патњу још и окривљавање себе због тога, затварати се у себе и развијати једно мрачно и тегобно стање душе.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 30.01.2024. Зачало 49.
Најпре био пустиножитељ у Бјелојезерској области. Као јеромонах дошао у Тверску област, и основао манастир близу Краснога Холма. Братију мудро водио путем спасења својим честим поукама, а нарочито примером свог светог живота као настојатељ. Упокојио се 1481 године. Свете мошти његове почивају у његовом манастиру.
Рођен у Новгороду од благочестивих родитеља; од младости заволео осаму и молитву. Пострижен за монаха у Хутинском манастиру. Све време проводио у монашким подвизима. Преподобни Варлаам Хутински одредио га је за свог наследника. Но Антоније није дуго управљао манастиром: бежећи од људске славе он тајно напусти манастир и настани се у пећини на обали Димског језера. Ту он провођаше дане у трудовима, а ноћи у молитви. Постепено око њега се сабра братија, и на обали језера би основан манастир. Преподобни се престави у својих 67 година, 24 јуна 1224 године. Чудотворне мошти његове почивају у његовој обитељи.
Подвизавао се у Египатској пустињи, у једном скиту. Борио се против страсти и мучио себе немилосрдном уздржљивошћу. Преставио се у миру, у петом столећу. О њему се говори у Евергетиносу.
Преподобни Антоније основао Богородичин манастир на обали Црнога Мора. Преставио се у шеснаестом веку. Свете мошти му чудотворне.
Овај преподобни отац наш Антоније Нови пореклом је из Верије у Македонији. Родитељи му беху добродетељни и имућни. Васпиташе га племенито у врлинама. Још као дечак би рањен божанском љубављу. Стога напусти сјај и сујету овога света и отиде у манастир, у месту Переја. У то време овај манастир се славио мноштвом монаха и врлинским животом. Ту се дакле замонаши Антоније, и ревносно обављаше свако послушање које су му налагали. И постаде свој братији правило и образац врлина. Али пошто је преподобни желео да се посвети узвишенијем животу, замоли игумана, и овај му даде благослов, да се повуче у оближњу шуму да тамо живи у безмолвију и усамљеништву...
Албанац, рођен у селу Чуркли у Албанији од врло сиромашних родитеља, земљорадника. Присиљаван од Турака да се потурчи он остане непоколебљив у вери хришћанској, због чега буде обешен у Јањини 17. јануара 1838. године. Велики чудотворац и исцелитељ до дана данашњега.
Овај славни и у вери ревносни цар владао је од 379-395. године. Константин Велики забранио је гоњење хришћана, Теодосије Велики пак отишао још један корак даље: он је забранио у својој држави идолска жртвоприношења. Помагао је много да се вера хришћанска утврди и рашири у свету.
Мисирац, рођен око 250. године у неком селу Коми близу Хераклеје. По смрти својих племенитих и богатих родитеља он подели наслеђено имање са својом малолетном сестром, збрину ову код неких рођака, свој део имања раздаде сиромасима, а он се у двадесетој својој години посвети животу подвижничком, коме је тежио од детињства. Најпре се подвизавао у близини свога села, но да би избегао беспокојства од људи, удаљи се у пустињу, на обале Црвенога мора, где као затвореник проведе двадесет година не дружећи се ни с ким осим с Богом кроз непрестану молитву, размишљање и созерцање, подносећи трпељиво неисказана демонска искушења. Слава његова пронесе се по целоме свету, и око њега се сабере мноштво ученика, које је он упућивао примером и речима на пут спасења. За осамдесет пет година свога подвижничког живота само је два пута отишао у Александрију, и то први пут тражећи мучеништва у време гоњења цркве, а други пут на позив светог Атанасија, да би оповргао клевету аријеваца као тобож да је и он присталица Аријеве јереси. Скончао је у сто петој години свога живота, оставив иза себе читаву војску ученика и подражатеља. Иако је Антоније био некњижан, он је бивао саветником и наставником најученијих људи тога времена, као што је био свети Атанасије Велики. Кад су га кушали неки јелински философи књижном мудрошћу, застиде их Антоније питањем: - „Шта је старије: разум или књига? и шта (од овог двога) би узрок другоме?” Постиђени философи разиђоше се, јер видеше, да они имају само књижно памћење без разума, а Антоније разум. Ево човека који је достигао савршенство, какво човек може уопште достићи на земљи. Ево васпитача васпитачима и учитеља учитељима, који је пуних осамдест пет година поправљао себе, те је само тако могао поправити и многе друге. Испуњен многим годинама и великим делима Антоније се упокојио у Господу 335. године.
Након успешне операције дечака из Грчке у Немачкој, лекари су питали његове родитеље зашто су дошли у Немачку, када су имали тако изузетног специјалисту са собом. Родитељи су били збуњени, јер нико није дошао са њима. Међутим, на операционом листу поред потписа дечакових родитеља и потписа хирурга, последњи у низу је био потпис написан на руском: „Архиепископ Лука“.
Ови свети мученици пострадаше заједно са светом Неонилом
Свештеник у граду Тотему, у Вологодској губернији; четрдесет пет година упражњавао подвиг јуродства, сулудости; преставио се 1650. године. Свете мошти му почивају у цркви светог Николаја Чудотворца.
Овај свети новомученик би родом са острва Митилине (Лезвос) и пострада за Христа од Турака године 1771.
Ови свети се спомињу (у неким Синаксарима) заједно са светим Данактом чтецом (који је напред споменут).
Овај свети беше из Илирије, из места Авлоне. Беше чтец при тамошњој светој цркви Божјој. При једној најезди незнабожаца који побише многе хришћане у том месту, он покупи свете сасуде црквене, да би их сачувао. Али га они ухватише. И примораваху га да принесе жртву идолима. Али он не хтеде говорећи да он исповеда Христа Бога, а не мртве идоле. Онда га они мачем посекоше и бацише у море. И тако прими венац мучеништва. Пострада свети Данакт у другом веку.