Пострадаше у одбрани икона од опакога цара Лава Исавријанина, 716. године, и венчаше се са славом неувелом.
Грађанин александријски. Изведен пред књаза незнабожачког он слободно изјави веру своју и би мучен, бијен и струган, но Христа се не хте одрећи. Најзад бачен у огањ, исред кога он говораше народу: браћо моја возљубљена, не робујте телу, него се брините више о души, која вам је од Бога дата, и сродна је Богу и божанским силама. И тако поучавајући народ и горећи у огњу, предаде душу своју свету Богу.
Родом из Витлејема, од племена Јудина. Учио се код светог Симеона Богопримца у Јерусалиму. Када Господ изађе на проповед о царству Божјем, тада се и Матија придружи онима, који љубљаху Господа, јер Га и сам он свим срцем љубљаше, с насладом речи Његове слушаше и дела Његова гледаше. У почетку беше Матија прибројан у Седамдесет мањих ученика Христових, но по Васкрсењу Господа, пошто место Јуде издајника би упражњено, апостоли коцком изабраше овога Матију на место Јудино за једнога од Дванаест великих апостола (Дап 1, 23). Примивши Духа Светога о Педесетници Матија пође на проповед Јеванђеља, и проповедаше најпре у Јудеји, потом у Етиопији, где велике муке претрпе Христа ради. Држи се, да је проповедао и по Македонији, где га хтедоше ослепити, но он поста невидљив за своје мучитеље, и тако избеже опасност. Будући у тамници, Господ му се јави, и укрепи га, и ослободи. Најзад се поново врати на посао у Јудеју. Ту буде оптужен и на суд изведен пред првосвештеника Анана, пред којим он неустрашиво сведочаше о Христу. Анан, онај исти Анан који пре тога уби Апостола Јакова, осуди и Матију на смрт. Тада изведоше светог Матију и убише камењем, а потом секиром одсекоше му главу (ово беше римски начин убијања осуђених, а лицемери Јевреји применише тај начин над мртвим човеком, да би показали Римљанима, као да је убијени био и противник римски). Тако сконча овај велики апостол Христов и усели се у радост вечну Господа свога.
У животу помоћници, у болестима исцелитељи, у мукама и тугама утешитељи, то су свети и преподобни чудотворци тумански, Зосим и Јаков. Њихове целебне и чудотворне мошти, као живе иконе васкрслог Христа, привлаче себи хиљаде поклоника који свакодневно притичу манастиру Туману. Народ Божији ово парче Царства Небеског на земљи, с правом, назива још и Ђердапски Острог.
Те ће (народи) расковати мачеве своје на раонике, и копља своја на српове, неће дизати мача народ на народ, нити ће се више учити боју (Иса. 2, 4). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Они што осуђују, то су они који немају саосећања за друге људе. И због тога је тај гори од демона…
Христос у Јеванђељу прича причу о удовици која је из дана у дан долазила неправедном судији, тражећи да је заштити од њеног противника. Судија није марио ни за Бога ни за људе, али је на крају попустио, јер више није могао да поднесе њену упорност. Сам Христос из ове слике извлачи снажан закључак: ако је и неправедни човек на крају услишио упорну молбу, колико ће тек Бог чути оне који Му вапију дан и ноћ? Али одмах затим поставља питање које ову причу чини много дубљом: „Хоће ли Син Човечији, када дође, наћи веру на земљи?“
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 21.08.2026. Зачало 9.
Овај спомен забележен је у рукопису Г 74 Велике Лавре на Светој Гори, где се на листу 100 налазе и 5 стихира Св. Јована Дамаскина посвећених овом празнику.
Подвизавао се у Кијево-Печерској обитељи заједно са преподобним Алипијем[13]. Свете мошти његове почивају у Антонијевој пештери.
Од ране младости узео на раме крст Господњи, и обитавао по горама и пећинама и рупама, проводећи живот у молитвама и строгим подвизима. Затим је постао игуман манастира Оровског (у Чесној гори). Принео себе Богу као скупоцено миро и најпријатнији тамјан. (У неким Синаксарима назива се Теодор).
Ови свети мученици бише бачени у огањ за исповедање Христа, и тако скончаше. Спомен им се врши у храму Свете Ирине (у Цариграду).
У години 1314, у време светог Петра, митрополита Кијевског и целе Русије, при благоверном кнезу јарославском Давиду Теодоровичу, епископ ростовски и јарославски Прохор, - по другима Трифун, - обилазећи своју епархију, допутова у КирилоБјелозерски манастир; одатле он продужи пут водом на чамцима, најпре по Волгиној притоци Шексин, а затим по самој Волги до града Јарослава...
Исихаста који је живео у доба кнеза Лазара. Провео у посту и молитви четрдесет година у пећини близу данашњег манастира Тумане, у источној Србији, који је подигнут на месту где се свети Зосим упокојио. У манастирском храму почивају његове чудотворне мошти.
Беше велможа на двору персијског цара Издегерда. Пошто се не хте одрећи Христа, цар га ражалова одузевши му и чин и имање, и посла га да чува стоку. Надаше се цар, да ће Гормиздас убрзо зажалити за чином и имањем, и да ће се поклонити идолима. Али се цар превари. Гормиздас спокојно чуваше стоку и држаше своју веру. Зато га цар стави на љуте муке, којима успе само да изможди тело Христова мученика, али не и да промени дух његов. Најзад би Гормиздас свети убијен 418. године одмах после страдања светог Авде епископа (в. 31. март). Пострада на земљи, и прослави се на небу.
Триандафил беше родом из Загоре а Спасо из Радовишта, епархије Струмичке. Обојица Словени, обојица млади и прости људи. Но љубав Христова беше им дража од света и живота. Живот дадоше но Христа не изневерише. За веру Христову пострадали од Турака, и то Триандафил у Цариграду 1680. години, а Спасо у Солуну 1794. године.