Ова светитељка би рођена у сиријском граду Киру од побожних и богатих родитеља. Измлада заволевши Бога, подражавала живот преподобног Марона.[8] Стога подиже малу колибу у врту својих родитеља. И ту подвижнички молитвено тихујући и тугујући, непрекидним сузама квасаше лице своје и суре хаљине своје. Пошто у близини беше црква, блажена је у поноћ одлазила у њу, и узносила Богу молитве и славословља...
Рођена у Никеји. За веру Христову хапшена и љуто мучена. Најзад зашивена у врећу и утопљена у језеро 302. године. Но Бог јој душу спасе и прослави занавек међу ангелима на небу и међу вернима на земљи.
Био послушником некога духовника при манастиру Ватопеду. Ухваћен од морских разбојника и продан као роб у Магнезији. После дванаест година чудесно ослобођен и враћен у манастир Ватопед помоћу Пресвете Богородице. Крстио своје првашње господаре и био им духовник. Остатак живота провео у подвигу у Ватопеду, и скончао мирно у Господу.
Живела у Илиопољу граду Феничанском за време царовања Трајанова. Најпре велика развратница, а потом покајница, испосница и најзад мученица. Развратом је била сабрала огромно богатство. Преокрет у њеном животу направио је, Промислом Божјим, неки стари монах Герман, и то нехотично. Дошав послом у град, он одседне код једног хришћанина, чија се кућа додиривала са кућом ове Евдокије. Када је он ноћу почео по обичају монашком читати Псалтир и неку књигу о Страшноме Суду, Евдокија га чује и с пажњом стане ослушкивати његове речи све до краја. Страх и ужас обузме је, тако да је остала будна до сванућа. А чим сване, она пошаље слуге да умоле тога монаха да дође к њој. Герман дође, и међу њима се отпочне дуг разговор о ономе што је старац монах прошле ноћи читао, и уопште о вери и спасењу. Резултат тих разговора буде да Евдокија замоли месног епископа да је крсти. После крштења она предаде све своје имање цркви, да се разда сиромасима, отпусти своје слуге и робове, а она се повуче у неки женски манастир. И тако се одлучно посвети сва монашком животу, послушању, трпљењу, бдењу, молитви и посту, да буде после тринаест месеци изабрана за игуманију. Проживе у манастиру педесетшест година, и удостоји се пред Богом да јој Бог даде толику благодат, те и мртве васкрсаваше. Када наста гоњење хришћана од некога кнеза Викентија, света Евдокија би посечена мачем. Ево дивног примера, како један суд нечистоће може да се очисти, освети и испуни скупоценим небеским мирисом, благодаћу Духа Светога.
Данас, у доба свеопште девалвације свега и свачега и речи су постале јефтинe, скоро безначајне. Ради тога се и прибегава заклињању, једној врсти потврде и уверавања да је дата реч истинита и да ће бити тако како је обећано. Иако инструмент потврде и осигурања, заклетва ипак открива палост и раслабљеност наше воље, нашу неутемељеност и лабилност. Као неку врсту нужног зла, прихвата је и Црква, иако у изузетним околностима.
Љубав јесте Истина и истина долази од Љубави и онај који је од Љубави зна Истину и иде ка Истини и разликује истину од лажи, пастира од вука и бежи од вука, као што каже началник саме нам истине – Христос, и препознаје глас свога Пастира. Сведочећи својим животом Христа, сваки хришћанин, заправо, сведочи Истину бивајући једно са Њом.
Постоји само један научник у историји који је био назван био назван „шампион и икона атеизма“. Реч је о др Ентонију Флуу, који је био идол свим светским атеистима, а његове дебате са религиозним научницима биле су омиљени програм атеистима широм света. А онда се за све њих десило нешто неочекивано, шокантно… Пред бројним камерама др Флу је изјавио: „постао сам верник!“
Молитвом умиривао нечисте духове и нагонио их да признају да се боје Печерских подвижника. Скончао мирно у 12. веку. Мошти му почивају у Теодосијевој пештери у Кијеву.
Пpeпoдобни Јован беше родом из Палестине. Он се крсти кад му би осамнаест година, и одмах се замонаши, и стаде се обучавати подвижничком животу. Када се прочу због свог веома врлинског живота, он би изабран за архиепископа у Дамаску. Пошто проведе неко време као архијереј, и увиде да је изгубио корист монашког живота, он тајно напусти епископију и Дамаск, и отпутова у Александрију под именом Варсануфије, да га тамо неко не би распознао...
Живео у седмом веку и као епископ града Девелта борио се против јереси монотелитске. Проповедао Православну веру у Господа Христа у двема природама и двема вољама, и утврђивао народ у вери Светих Отаца. Многе муке и бијења претрпео од Скита.
Подвизавао се у оази у време цара Тиберија. Био родом из Кападокије. Спомиње се у Лугу духовном.
У месту Авдиму на Кипру живео и подвизавао се овај преподобни, непознато када. Кипарски хронографи спомињу и тачно место његовог уснућа, као и његово празновање у Авдиму последњег дана фебруара.
Родом из Палестине. Рођен као незнабожац он се крсти у осамнаестој својој години и одмах замонаши добивши име Јован. Када се прочу због свога добродетељног живота, би изабран за архиепископа у Дамаску. Но он не оста дуго на том положају. Жудећи са усамљеним духовним подвигом, он тајно напусти Дамаск и оде у пустињу Нитријску. Ту се пријави као монах Варсонуфије, и одмах доби као послушање да буде водоноша манастирски. Негдашњи архиепископ с радошћу прими то послушање. Својим умним расуђивањем, кротошћу и вредноћом Варсонуфије ускоро постаде узорити пример свима монасима. Тек пред његову смрт би откривено монасима ко је био Варсонуфије. И тако овај светитељ послужи својим примером за укор гордим и властољубивим, а за утеху смерним и кротким. Упокојио се мирно и преселио ка Господу 457. године.
Овај велики духовник родио се у Риму од родитеља славних. У младости изучи све науке светске, нарочито философију и астрономију. Потом се сав предаде изучавању Светога Писма. Простирући се од добра на боље и желећи све виши степен савршенства, Касиан оде из Рима у Цариград, да лично чује и види светог Јована Златоуста. Златоуст га поучи и посвети за ђакона. Користивши се много мудрим Златоустом, Касиан се упути даље на Исток, да се још више научи и усаврши. Највише се задржао у Мисиру, у Нитрији, међу чувеним духовним атлетима, од којих се научио вежбању у свакој добродетељи. Напокон се врати опет на Запад, и настани се у граду Марсељу. Ту основа два манастира, један мушки и један женски. На молбу монаха написа Касиан више списа, од којих је нарочито користан за љубитеље духовног живота: „Осам књига о борби против осам главних страсти”. Врло му је важан спис против јеретика Несторија. Овај спис написа Касиан на молбу архиђакона Лава. Послужи верно Господу и обогати многе мудрошћу па се пресели у вечни живот 435. године. Мошти светог Касиана и данас почивају у Марсељу.
Док сам седео у кафићу са мојим пријатељем, протојерејом Василијем Родосом, пијући шољу кафе уз покоји залогај, приметили смо како је иза мене стао бескућник. Човек се загледао у нашу храну, тако да га је отац Василије питао да ли је гладан. Одговорио је са ентузијастичним ,,да“, и када га је отац питао шта би волео да једе, он је рекао ,,јаја и кобасице“.