У време благоверног цара Маркијана дође овај светитељ из Анадолије у Цариград 450. године. Велик беше његов подвиг, велика и чудотворна сила, коју му Бог дарова. Имађаше око три стотине ученика; међу овима и свету Матрону. Цар Маркијан сагради у његово име храм, који још и данас постоји.
Официр римски у Антиохији за време Максимијана. Када цар нуђаше да принесе жртву идолима, он одговори: „Ја верујем у Христа Бога, и Њему ћу принети на жртву себе - жртву живу”. С каменом о врату потопљен у море после великих истјазања чесно пострада за Христа и венча се венцем мученичким.
Пореклом македонски Словен негде од Струмице. Млад се замонашио, и засновао свој манастир. Много пострадао за иконе у време Лава Исаврјанина, и погинуо би том приликом, да не успе убедити кнеза Ипатика, судију свога, у основаност и потребу иконопоштовања. Кнез га пусти у слободу, и он се врати у свој манастир, где мирно сконча 716. године и пресели се у радост Господа свога.
Када цар Михаил Палеолог склопи с папом злогласну Лионску унију, да би од папе добио помоћ против Бугара и Срба, тада светогорски монаси послаше цару протест против те уније и савет, да је одбаци и да се врати Православљу. Папа посла војску у помоћ Михаилу. И та латинска војска уђе у Свету Гору и почини таква варварства, каква Турци не починише никада за пет стотина година. Обесивши Прота и убивши многе монахе у Ватопеду, Иверу и по другим манастирима, Латини нападоше на Зограф. Блажени игуман Тома објави претходно братији, да ко жели да се спасе од Латина, нека се склони из манастира, а ко жели мученичку смрт, нека остане. И тако оста двадесет шест људи, и то двадесет два монаха, са игуманом својим, и четири световњака, који беху као радници манастирски. Сви се ови затворише у пирг (кулу) манастирску. Када Латини дођоше, поджегоше кулу, те у огњу нађоше мученичку смрт њих двадесет шест Христових јунака. Докле кула гораше они певаху Псалме и Акатист Пресветој Богородици, и предадоше своје свете душе Богу 10. октобра 1283. године. Исте године у децембру бедно сконча и нечестиви цар Михаил, против кога, а у заштиту Православља, беше се дигао српски краљ Милутин.
Брат и сестра, из Никомидије. У време једног страшног гоњења хришћана од цара Максимијана неки верни из Никомидије беху се склонили из града и сакрили. Млади Евлампије би послат у град да донесе хлеба. Ушавши у град, виде младић царску наредбу о гоњењу и убијању хришћана, налепљену на зиду, насмеја се тој наредби, смаче је и поцепа. Због тога одмах би изведен пред судију. Када га судија поче саветовати, да се одрече Христа, поче и Евлампије саветовати судију, да се он одрече лажних идола и призна Христа као јединога живога Бога. Тада судија нареди, те га тукоше дуго док га крв не обли и мучише другим љутим мукама. Чувши за мучење свога брата, девица Евлампија дотрча, да и она заједно са братом прими муке за Христа. И она би бијена док јој крв не удари на нос и на уста. Потом их бацише у врелу смолу, па у зажарену пећ, но они силом крсног знамења и имена Христова учинише огањ безопасним. Најзад светом Евлампију одсекоше главу, а света Евлампија издахну пре посечења. Још бише погубљени две стотине хришћана, који повероваше у Христа видећи силу и чудеса света Евлампија и сестре његове. Сви се овенчаше венцима мученичким и пређоше у своју небесну бесмртну домовину.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 23.10.2023. Зачало 33.
Дубина хришћанског етоса свој најсажетији и најснажнији израз налази у поруци да је боље изгубити главу него своју огрешити душу. У свакодневним искушењима која насрћу на човека хришћанина, ово ваздаприсутно сведочанство јеванђелске свести и савести представља прву и последњу линију одбране његовог духовног интегритета. Особито када су у питању монаси и они који то намравају да постану, као што то сведочи ова прича.
Псалтир сам од себе моли Бога више од свих других књига. Псалми моле за будућност, уздижу садашњост, кају се за прошлост, радују се за добра дела, сећају се радости небеског царства, противе се ђаволским силама, показују светлост истине, стварима су утеха, младима украс, савршено искуство стараца, којима је сам Христос Бог помогао и кроз чија је уста, као пророка научио нас да се пажљиво молимо.
Преподобни отац наш Петар, у свету Леонтије, живљаше у време цара Теофила; пореклом из Галатије, од родитеља Теофила и Евдокије. Због своје изванредне лепоте и необичне телесне снаге, Леонтије би узет за царског комита, и удостојен од цара разних војних одликовања. У ратовима и биткама чинио чуда од храбрости. И тако провео много година. Најзад Леонтије презре све то, напусти царски двор и свет, оде у манастир Дафнон, и замонаши се добивши име Петар. После тога отиде на гору Олимп; одатле отпутова у Јерусалим; из Јерусалима оде у Лаодикију и Агалију. На свима тим путовањима он се строго држаше својих подвига монашких; и много невоља виде од Исмаиљћана које је сретао. Са тих путовања преподобни отац се поново врати на гору Олимп. Пошто за узвишеност његавог живљења и узвишеност његових врлина сазнаде и сам цар Василије Македонац, то га цар убеди да дође у Цариград и живи у манастиру светог Фоке. Ту се он много подвизаваше по Богу, па у миру предаде душу своју Господу.
Преподобна Поплија се подвизаваше у време цара Јулијана Одступника. У младости својој она беше удата, и у браку роди сина Јована. Сина свог она посвети Богу, и он постаде врло угледан презвитер. Иако биран за епископа Антиохије, он због дубоке смирености своје избеже то високо звање, и до краја живота остаде побожан и смеран презвитер. А света мати његова Поплија, после смрти мужа свог, постаде игуманија над монахињама и девственицама.
Ови свети мученици, Евентије и Максим војници, беху оруженосци код цара Јулијана Одступника. Јулијан их веома љубљаше због њихове храбрости, лепоте и горостасности. Када се Јулијан бављаше у Антиохији Сиријској, и беше наредио да се сви бунари и све намирнице загаде идоложртвеним приносима, да би се хришћани, употребљујући их, оскврнавили, Евентије и Максим гледајући то уздисаху и плакаху. После тога седећи на пиру они од срца заплакаше и рекоше к Богу: Предао си нас цару неправедном и горем од свих људи. - To неко од нечестивих чу и обавести Јулијана. Разљутивши се Јулијан их одмах дозва к себи, и дуго их мучећи љутим мукама, он их најзад посече мачем.
Син деспота Ђурђа и Јерине. Са својом сестром Маром живео неко време на двору султана Мурата II. Ослепљен у Једрену са својим братом Гргуром. Примио власт деспотску над Србијом 1458. године. Ускоро се морао склонити из своје земље у Албанију, где се оженио Ангелином, ћерком Скендербега. Слеп и несрећан, но вазда предан Богу, он се упокојио 1468. године у Италији. Мошти му почивају у манастиру Крушедолу, задужбини сина његовог светог Максима.
Једанаести епископ александријски после светог Марка Јеванђелиста. Управљао мудро и дуго паством својом, и то од 189-231. године. У његово време на тражење Индијаца послат би у Индију на проповед Јеванђеља свети Пантен, управитељ знамените катихетске школе у Александрији. Пантен нашао у Индији Јеванђеље, писано светим Матејем на јеврејском језику.
Грађани антиохијски из времена Теодосија Великог. Андроник беше по занату златар. И он и жена му беху веома благочестиви трудећи се непрестано да ходе путем Господњим. Од своје зараде једну трећину даваху сиротињи, другу цркви, а трећом се они издржаваху. Пошто им се родише двоје деце, они се договорише, да живе убудуће као брат и сестра. Но по Божјем недокучивом Промислу обоје им деце умреше у један дан. И беху у великој тузи све док се свети мученик Јулијан не јави на гробљу Атанасији и не утеши је вешћу, да су њихова деца у Царству Божјем, и да им је боље него код родитеља на земљи. Потом обоје оставише све и одоше у Мисир и примише монашки чин, свети Андроник код старца Данила у скиту, а Атанасија у женском манастиру у Тавенисиоту. Угодивши Богу својим дугогодишњим подвизима, преселише се у вечно Царство Христово, и то најпре света Атанасија, а после осам дана и свети Андроник.
Син Алфејев и један од дванаест великих апостола. Рођени брат апостола и јеванђелиста Матеја. Сведок истинитих речи и чудеса Господа и Спаса нашега Исуса Христа, сведок Његовог страдања, васкрсења и вазнесења. По силаску Светога Духа о Педесетници, апостолу Јакову паде у део да проповеда Јеванђеље Христово у Елевтеропољу и околним местима, потом и у Мисиру, где и пострада за свога Спаситеља. Са великом силом, и на речи и на делу, проносио је светом Јаков спасоносну благовест о ваплоћеном Богу Слову, рушећи идолопоклонство, изгонећи демоне из људи, лечећи сваки недуг и сваку болест именом Господа Исуса Христа. Његов труд и његова ревност крунисани су великим успехом. Многи незнабошци поверовали су у Христа Господа, цркве се основале и уредиле, свештеници и епископи поставили. Пострада у Мисиру у граду Острацину будући на крст распет од незнабожаца. И тако се пресели у царство небесно овај велики и дивни апостол Христов, да бесмртно царује са Царем славе.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 22.10.2023. Зачало 30.
Родом из места Немигошке, у Архангелској губернији. Од детињства осећајући у себи призив ка девственичком животу он се тајно удаљи из родитељског дома; испочетка се настани у граду Устјугу, и подвизаваше се у посту и молитви под руководством парохијског свештеника Јована. Затим се замонаши у Пискорском манастиру, у Пермској губернији, и много се потруди на обраћењу ка Христу тамошњих незнабожаца. На реци Чусови, у Пермској губернији, он основа манастир Успенија Богоматере. Исто тако он основа и други манастир на реци Вјатки, близу града Хлинова. Престави се преподобни Трифон 1612. године. Свете мошти његове покоје се у његовој обитељи.
УЧЕНИК преподобног Ефросина Псковског; године 1470. Основао на Псковском великом језеру Петропавловску обитељ, у којој је и био настојатељ. Упокојио се 1482. године. Свете мошти његове почивају у његовом манастиру.
Девица знаменита рода из Антиохије. У време цара Нумеријана началник антиохијски беше послао војнике, да доведу на суд Пелагију, као тада разглашену хришћанку. Војници опколе кућу и изазову свету девицу на врата. Она им се јави, и кад чу, да су дошли да је воде пред судију, прављаше се весела, па рече војницима, да је причекају само тренутак-два док се попне да се преобуче. Потом се успне на кров од куће, уздигне руке к небу, и дуго се мољаше Богу, да јој Бог прими душу и да не допусти да се оскврни њена девствена чистота. И Бог јој прими душу, а тело паде мртво пред војнике. „Смрт њена”, пише свети Златоуст, „била је средством не природног пада, него заповести Божје”, па продужује: „и тако, ово девствено и од сваког злата чистије тело лежало је на земљи: ангели су га окружавали, архангели поштовали, сам Христос био је код њега”.