Ако хоћемо да живимо као победници, потребно је бити веома селективан према томе чему ћете посветити време и пажњу. Морамо знати које мисли треба да игноришемо, које коментаре и, уз све поштовање сваког, морамо знати и које људе је потребно избегавати.
Када је Китај постао "црвеним", Руси су се расејали по целом свету. Нешто мало њих нашло се у Швајцарској, а међу њима и аутор иконе. Сада су све избеглице из Китаја, већ отишле у вечност, изузев једне, р. Б. Олге, која је и уручила ову икону православном свештенику из Страсбурга, о. Владимиру Шибајеву. А он, са своје стране, предао нам је њену тачну копију...
У време персијског цара Сапора, у четвртом веку, живљаше у близини места Адза неки богат свештеник Павле. Са њим беху и пет монахиња девица, које беху украшене сјајем врлина. Он је служио, оне су читале и певале. Но добромрзац ђаво, не могући да гледа напредовање ових монахиња у Господу, које су се сваким даном све више и више пружале ка савршенству, шта свезли измисли? Он преко неког Персијанца Нирсе дотури царевом архимагу овакво обавештење: постоји један богат свештеник хришћански, и ако хоћеш да присвојиш његово богатство, ти га, господару, изведи преда се на суд са пет девица које има; и пошто се оне неће одрећи своје вере, ти ћеш се докопати целокупног богатства њиховог.
Судија Израиљског народа. Родом из племена Манаоијина; био судија после Деворе пророчице. Избавио Израиљце од напада Мадијана и затим управљао Израиљцима четрдесет година. Преставио се 1307 године пре Христа. Од Бога удостојен чудесног догађаја са руном и росом, чиме се прасликовало Христово натприродно рођење од Свете Дјеве Богородице.
Велики подвижник међу Грцима у Калабрији, оснивач неколиких манастира, чудотворац и бранитељ чистоте вере православне. Предузимао дуга путовања само да спасе некога човека какве тешке казне. Имао је, дакле, жарку љубав према својим ближњим. Упокојио се 1005. године. Оставио многе ученике, достојне себе, међу којима се нарочито истакао свети Вартоломеј († 1044.), писац неколиких канона.
Син рибара Заведеја и Саломије, кћери Јосифа, обручника свете Богородице. Позван Господом Исусом Јован одмах остави свога оца и мреже рибарске, и пође са својим братом Јаковом за Христом. И од тада се више није одвајао од Господа свога до краја. Са Петром и Јаковом присуствовао је васкрсењу кћери Јаирове и Преображењу Господа. На Тајној Вечери ставио је био главу на прси Исусове. Када су сви други били оставили распетога Господа, Јован је са светом Богомајком остао под Крстом. По наређењу Господа он је после био као син светој Деви Марији и брижно је служио и чувао до успенија њеног. По успенију Пресвете Богородице отишао је Јован са учеником својим Прохором на проповед Јеванђеља у Малу Азију. Највише се бавио и радио у Ефесу. Својом надахнутом проповеђу и чудотворством он обрати многе у Хришћанство и пољуља незнабоштво из темеља. Незнабошци, озлојеђени, везаше га и послаше у Рим цару Дометијану. Пред царем беше мучен и бијен; но како не нашкоди ни најљући отров, који му дадоше да испије, нити кључало масло, у које га вргоше, цар се уплаши, и сматрајући га бесмртним, посла га у изгнанство на острво Патмос. На том острву свети Јован преведе многе у Хришћанство речима и чудесима, и утврди добро цркву Божју. Ту написа Јеванђеље своје и Откровење. У време цара Нерве, који даде слободу свима сужњима, Јован се упути поново у Ефес, где проживе неко време утврђујући ту своје раније започето дело. Беше му преко сто година када се представи Господу. Када му ученици после отворише гроб, не нађоше тела његовог, али сваке године 8. маја исходио је из његовог гроба неки ситан прах, мирисан и лековит. После дугог, многотрудног и многоплодног живота на земљи пресели се овај љубљени ученик Христов и стуб Цркве у радост Господа свога, у мирну и бесмртну радост.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 09.10.2023. Зачало 16.
Скоро да нема духовне теме о којој се кроз историју Цркве није више говорило него што је то молитва. Већ сама чињеница да је о њој изречено и написано толико речи, сведочи да молитва и јесте суштина и смисао хришћанског начина постојања. Осим тога, молитва не сведочи само и једино о односу човека према Богу; она још и више сведочи о односу Бога према свом најљубљенијем бићу – човеку.
Покајање је обнова крштења. Покајање је завет са Богом да ће се водити један нови живот. Покајање је извор смирености. Покајање је неопозиво одрицање од сваке жеље за телесним добрима. Покајање је самосудна мисао и брига о себи без бриге о спољним стварима. Покајање је кћер наде, и порицање безнадежности.
Светитељ Христов Теофил живљаше побожно и богоугодно у време јереси иконоборачке (8-9. век), мудро управљајући црквом Ефеском и смело изобличавајући безумне иконоборце, који Христову икону ругаху и одбациваху Зато се удостоји исповедништва и венца бесмртности. Упокоји се мирно у Господу своме. Службу му написао преподобни Теофан Начертани. У неким Синаксарима се не спомиње, али га спомиње Синодик Православља (који се чита у Недељу Православља).
Спомиње се у Јерусалимском Канонарију (а у осталим Синаксарима га не спомињу).
Свети мученици ови, супрузи Павле и Татија и четворо деце њихове, беху из Дамаска. Оптужени као хришћани, они бише гвозденим ланцима везани о мучилишно дрво и страховито бијени и мучени. Затим им неверници поломише удове, те тако свети мученици предадоше душе своје у руке Божје, и примише од Господа венце мученишва.
О свима њима видети под данашњим даном: Спомен св. преподобномученика Пафнутија.
У време цара грчког Теодосија Млађег (408-450. г.) догоди се у Цариграду на овај дан велики и страшан земљотрес, који потраја неколико месеци. Било је то у време цариградског патријарха светог Прокла (434-447. г.). О томе овако пише историчар Теофан: У време свјатјејшег патријарха Прокла настадоше велики земљотреси у Цариграду, који потрајаше четири месеца. Грађани Византинци (тј. Цариграђани) од тога се уплашише и побегоше изван града на поље звано "Седмо Поље". Тамо они остадоше дуже времена, свакодневно чинећи литаније и молећи се Богу заједно са својим епископом (тј. патријархом) и са царем Теодосијем...
Преподобни Пафнутије, отац преподобне Ефросиније, подвизавао се после престављења своје кћери у истом манастиру, и скончао у миру.
Свети преподобномученик Пафнутије живљаше у време цара Диоклецијана и беше родом Египћанин. Царски намесник Египта Аријан, гонитељ хришћана, допутова у град Тентиру и одреди двеста војника да му пронађу и доведу подвижника Пафнутија. Али овај, унапред обавештен о томе од анђела, сам се јави гонитељу, и пошто исповеди веру у Христа Бога, он би бачен у тамницу...
Крштено јој име Теодула. Кћи Михаила Всеволодовића и вереница суздаљскога кнеза Мине. Никако није желела у брак, и молила се Богу да је до смрти сачува девојком. Кад су је као невесту повели у Суздаљ, наједанпут умре кнез Мина, њен вереник. Она се не врати родитељима, него ступи у манастир, где се до смрти подвизавала. Од Бога обдарена чудотворством. Упокојила се 1250. године.