Син Венријин из племена Исахарова. Живео и пророковао на преко осам стотина година пре Христова рођења. Речи његове богодухновене налазе се у књизи његовој, која садржи четрнаест глава. Укоравао је много Израиља и Јуду због идолопоклонства, прорицао казну Божју за грехе, пропаст Самарије и Израиља због богоодступништва, али и милост Божју колену Јудину. Прорицао укидање и престанак старозаветне жртве, и долазак Господа, и богатство дарова, које ће Он донети Собом на земљу. Живео до у дубоку старост, и мирно се упокојио.
Основни закон једног савршеног и срећног друштва стоји пред очима људским већ 20 векова. Тај основни закон састоји се из неких 70 речи. И тај устав назива се Оченаш. Тај основни закон је тако састављен, да сви парламенти на земљи нити му могу што одузети ни додати. И тако је истинит, да таласи времена ударају о њега и разбијају се као о тврду стену. И тако је свеобухватљив, да сви народи могу сместити у њега свој ум и своје срце, и сва васиона може се опасати њиме као појасом.
Чудно је како људи спознају истину. Неко је учен од малих ногу вери и Цркви, код некога је то само ствар традиције и обичаја, а некога су мука и искушења помогли да се обрати Богу. Ја сам био баш тај кога је мука натерала, који није знао куда ће, коме ни психијатар, ни лекови, па на крају ни родитељи нису могли помоћи да се избави из агоније и бесмисла. Ту почиње моја прича о љубави према Христу и вечности.
У СВЕТУ - Ефросинија, кнегиња Псковска. Супруга Псковског кнеза Јарослава Владимировича, који заведен од латинских бискупа, ожени се Немицом. Остављена, кнегиња Ефросинија основа у Пскову женски манастир светог Јована Претече, замонаши се и би настојатељица. Позвана ради виђења с бившим супругом у Ливонски град Оденце, она сконча мученички од руке свога пасторка 1243. године 8. маја. Свете мошти њезине почивају у Претечином манастиру у Пскову.
ОВИ свети мученици пострадаше за Христа скончавши у огњу.
ПРЕПОДОБНИ Мал остави свет, богатства и сроднике и отиде у пуста и ненасељена места. Тамо се строго подвизаваше, радујући се посту и бдењу и другим злопаћењима. Лице му је радошћу зрачило и радост изазивало. Именом Христовим чињаше разна чудеса: губаве очишћаваше, демоне изгоњаше, слепима вид даваше. Тако за живота. А када се упокоји, тело његово точаше миро, и постаде и остаде извор исцељења од неизлечивих болести и сваковрсних недуга. Тако Господ прославља оне који Њега прослављају.
Монах кијево-печерски из XVI века. Био је вратар у манастиру, и толико је имао чисто и облагодаћено срце, да је увек знао, с каквим мислима неко улази у манастир, и с каквим опет други излазе из манастира. Чудотворне мошти Лонгинове почивају у Теодосијевим пешчарама.
Божанствени Матеј, јеванђелист, описујући страдање Господа Исуса Христа, вели: „А капетан и који с њим чуваху Исуса, видјевши да се земља тресе и шта би, уплашише се врло говорећи: Заиста овај бијаше Син Божији” (Мт 27, 54). Тај капетан беше овај блажени Лонгин, који са још двојицом војника својих поверова у Сина Божјег Исуса. Он је био старешина војника, који присуствоваху распећу Господа на Голготи, он - старешина страже која је чувала гроб. Када старешине јеврејске сазнаше за васкрсење Христово, потплаћиваху војнике, да проносе лажну вест, као да Христос није васкрсао него да су Га ученици Његови украли. Покушаше Јевреји да потплате и Лонгина, али се он не даде потплатити. Тада Јевреји прибегоше своме уобичајеном начину, тј. решише да убију Лонгина. Сазнав за ово, Лонгин скиде свој војнички појас, крсти се од апостола, заједно са она два своја друга, и заједно са овима тајно напусти Јерусалим и пресели се у Кападокију. Тамо се предаде посту и молитви, и као живи сведок васкрсења Христова обрати својом сведоџбом многе незнабошце у веру истиниту. Потом се удаљио у село на имање свога оца. Но злоба јеврејска ни ту га не остави на миру. По клевети Јевреја посла Пилат војнике да посеку Лонгина. Лонгин свети провиде духом приближење својих џелата, па им изађе у сусрет и сврати их у дом свој не казујући им се ко је. Добро угошћени, војници легоше спавати, а свети Лонгин стаде на молитву, и мољаше се целу ту ноћ припремајући себе за смрт. Изјутра оде и доведе и она два своја друга, обуче се у беле погребне хаљине, поучи своју чељад у кући и показа им место на једном брдашцу, где ће га сахранити. Тада се јави војницима и рече им, да је он Лонгин, кога они траже. Војници се збунише и застидеше, и не мишљаху посећи Лонгина, но овај навали на њих, да испуне заповест старешине свога. И бише посечени Лонгин и два друга његова. Главу Лонгинову однеше војници Пилату, Пилат је предаде Јеврејима, а ови је зарише у ђубре ван града.
Кад рашири руке, човек је живи ходећи крст. Ако укинете вертикалу крста, имаћете једну мотку попречну. Ако укинете хоризонталу, имаћете једну усправну мотку. Ни једно ни друго није човек, него само спојено. Зато је Господ рекао: љуби Бога и љуби ближњега. То човека уравнотежује, то га уцељује, то човека спасава.
Заповест о раду је свеобухватна. Она се односи на све, укључујући и оне који су рођени у богатој породици и којима имају све што им је потребно. Човек који се роди у таквој породици не треба да ради да би се прехранио, него да би остао човек, као и због тога да би осећао самилост према онима који савијају кичму ради парчета хлеба.
Свети Јован од младости беше монах. Због светог живота свог он би 1340. године постављен за епископа Суздаљског. Необично добар и милосрдан, он се заузимао код кнезова да се сиромашним сељацима смање намети; за болеснике оснивао је болнице, а за изнемогле старе људе збрињавалишта; ревносно се трудио на ширењу вере Христове међу незнабожним Моравима, и многе незнабошце привео Христу. Преставио се 1373. године. Свете мошти његове почивају у Суздаљској саборној цркви.
О овом светом подвижнику и исповеднику пише блажени v Теодорит Кирски (у својој "Црквеној Историји", IV, 16). Опширније о њему видети под 25. августом: Спомен светих Исповедника Едеских.
Блажени Савин због многих врлина својих би изабран за епископа у Катани. Али после извесног времена он се повуче у пустињу, пошто је више волео усамљеничко молитвено тиховање. И тамо се предаде великим и тешким подвизима: молитве, поста, бдења и гладовања. Због тога се удостоји дара чудотворства и прорицања. И благодаћу Божјом он болесне исцељиваше, ђаволе изгоњаше и будућност предсказиваше. И многе он поукама својим убеди да оставе свет и родитеље своје, и да служе Христу у монашком звању. И пошто богоугодно поживе, он у миру сконча, предавши дух свој Господу; тело пак његово би предано земљи, и даје исцељења вернима.
Свети Сарвил живљаше у време цара Трајана, и испрва бејаше идолски жрец у Едесу, а затим научен хришћанској вери од једног благочестивог хришћанског епископа, он се крсти заједно са својом сестром Вевејом. Оптужен кнезу Едеском као хришћанин, Сарвил му предстаде на суд, и би штаповима бијен.
Рођен у Анкари 824. године од праведних родитеља, Епифанија и Ане. Служио војску, женио се, и имао једну ћерку, Анастасију. Подвизавао се оштро и дуго у Олимпијским манастирима а потом у Светој Гори. Неко време живео као столпник близу Солуна. Ту близу Солуна основао један мушки и један женски манастир. Упокојио се на острву Свештеном близу Свете Горе крајем IX века. Мошти му свете и чудотворне почивају у Солуну.
Рођен од благородних родитеља у Самосату у Сирији. У младости приобрео врло широко образовање светско и духовно. Муж знаменит како по учености тако и по подвижничкој строгости живота. Раздав имање своје сиромашним, он се издржавао састављањем поучних дела, и од тога се као од неког рукодеља хранио. Врло је велику услугу учинио цркви тиме што је према јеврејском тексту исправио многа места у Светом Писму, која јеретици, сходно своме наопаком учењу, беху искварили. Због учености и духовности би рукоположен за презвитера у Антиохији. У време Максимијановог гоњења, када мучени беху свети Антим Никомидијски и свети Петар Александријски, би и свети Лукијан у списку оних, које цар жељаше погубити. Лукијан избеже из града и сакри се, али га проказа неки завидљиви јеретички свештеник Панкратије. У то време гоњење беше ужасно. Ни мала деца не беху поштеђена. Два дечака, који не хтеше јести од идолских жртви, беху бачени у врело купатило, где у мукама предадоше душе своје свете Богу. Нека ученица Лукијанова, по имену Пелагија, да би сачувала девствену чистоту своју од развратних насилника, баци се с крова куће на земљу и разби се. Лукијан би доведен у Никомидију пред цара. Успут саветима својим успе да обрати у веру Христову четрдесет војника. И сви мученички скончаше. После испитивања и бијења свети Лукијан би бачен у тамницу, где би мучен глађу. „Он је презрео глад”, пише Јован Златоусти о светом Лукијану, „презримо и ми раскош и уништимо власт чрева да бисмо, када дође време које од нас захтева таквог мужества, будући унапред приготовљени помоћу мањих подвига, јавили се славним у време борбе”. На Богојављење причести се у тамници, и сутрадан предаде дух свој Богу. Пострада 7. јануара 311. године.
Овај свети мученик беше из места Аније у околини Елевтеропоља; храбар душом a млад и снажан телом. Много се борио за веру Христову. Презревши све земаљско, он најзад постаде жртва паљеница Христа ради: много и разнолико мучен за царовања Диоклецијана, он напослетку би у огњу спаљен.