Мудро управљао црквом од 536-552. године. Пре тога управљао домом светог Сампсона за бедне и невољне. При његовом хиротонисању за епископа учествовао и папа Агапит који тада дође у Цариград ради оповргнућа и низвргнућа јеретичког патријарха Антима.
Страдали много по тамницама и у прогонству за веру православну у време цара Валента, који се држаше Аријеве јереси. Но под царем Теодосијем ослобођени.
Један од Седамдесеторице. Рођен на Криту и васпитан на философији и поезији грчкој. Поводом једнога сна он узе да чита пророка Исаију, и посумња у сву мудрост јелинску. Чувши за Христа Господа, он оде у Јерусалим са још неким Крићанима, и лично чу речи Спаситељеве и виде моћна дела Његова. Срце његово младићко све се прилепи Христу. Доцније би крштен од апостола Павла, коме као син оцу послужи у делу јеванђелском. Павле толико љубљаше Тита, да га називаше час сином (Тит 1, 4), час братом (2. Кор 12, 18). Путоваше Тит много са великим апостолом народа, и би од овога постављен за епископа критског. При страдању Павловом у Риму био присутан и Тит, и чесно сахранио тело учитеља и оца свога духовнога. Потом се вратио на Крит, где је с великим успехом крштавао незнабошце и управљао мудро црквом Божјом до дубоке старости. Упокојио се у деведесет четвртој години свога живота.
Овога дана празнује се пренос моштију светог Вартоломеја, док је главни празник његов 11. јуна. Када овај велики апостол би распет на крст у Албанопољу Јерменском, хришћани скидоше тело његово и чесно сахранише у оловни ковчег. Па како се на гробу апостола догађаху многобројна чудеса, нарочито исцељења болних, због чега се увећаваше број хришћана, то незнабошци узеше ковчег с моштима Вартоломејевим и бацише у море. У исто време бацише још четири ковчега с моштима четири мученика: Папијана, Лукијана, Григорија и Акакија. Но по Божјем Промислу ковчези не потонуше, него водом ношени допливаше и то: Акакијев у град Аскалус, Григоријев у Калабрију, Лукијанов у Месину, Папијанов на другу страну у Сицилију, а Вартоломејев на Липарска острва. Неким тајанственим откровењем узнаде епископ липарски Агатон, о приближењу Липару моштију светог апостола Вартоломеја. Агатон са клиром и народом изађе на обалу и дочека ковчег са великом радошћу. Том приликом десише се многа исцељења болних од моштију светог апостола. Мошти су те биле положене у цркви светог Вартоломеја, и ту су лежале до времена Теофила иконоборца (око 839. године), па како тада муслимани загрозише Липарима, то мошти апостолске беху пренете у град Беневент. Тако Господ прослави Свога апостола чудесима и за живота и после смрти.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 07.09.2023. Зачало 19.
Сведочанство о чудесном исцељењу једне девојке молитвама старца Гаврила (Ургебадзеа) после повреда која је задобила у саобраћајној незогоди, и његовој опомени: „Реци својој мајци да не грди Господа, него само да Му захваљује“.
Овај свети отац Дионисије прославља се 17 децембра, где се и говори опширније о његовом богоугодном животу. На данашњи дан слави се пренос његових светих и нетљених моштију са острва Строфадон на његово родно острво Засинт (у Јонском мору) године 1716.
Исповедник. Велики подвижник олимпијски. Пострадао у старости од деведесет пет година у време иконоборства, 716. године.
Родом из Москве, од рода великашког. Као младић примио монаштво у обитељи светог Сергија Радонежског. Као узорит монах би изабран за игумана, но он жуђаше за молитвеном самоћом, и удаљи се у Комељску шуму, где се до смрти подвизавао борећи се храбро са великим искушењима демонским. Упокојио се у Господу 1550. године.
Сродница свете Марије Голиндухе (в. 12. јула). Персијанка, из града Хирхаселевкоса, ћерка великог жреца огњепоклоничког. Васпитана у незнабоштву девица Сира сазнаде о Христу од неких убогих жена хришћанки, и њено младо срце распали се љубављу према Господу. При некој својој болести, а док још не беше крштена, потражи она праха из цркве од свештеника хришћанског, но свештеник је као некрштену одби. Тада она са великом вером дотаче се одежде свештеникове и оздрави. То чудесно исцељење још је више утврди у вери Христовој. Но њен бездушни отац предаде је љутим истјазањима, при којима она примаше охрабрења и утехе од небеских виђења. Насилно удављена конопом и утопљена у воду 558. године у време персијског цара Хозроја I, а у својој осамнаестој години живота. И тако ова света девица сконча славно свој земаљски пут и пресели се у небеска ангелска насеља.
Пореклом из Мантинеје близу Клавдиопоља у Витинији. Страдао у време Диоклецијана. После великих мучења жив зарит у земљу, и тако предао Богу душу своју свету.
Један од мањих апостола, родом из Севастопоља. Ученик и подражатељ апостола Јована Богослова и Павла. Иако није убројан у седамдесет апостола, ипак се назива апостолом због тога што је био ученик великих апостола, и што је у служби јеванђелској показао праву апостолску ревност. Посвећен за епископа - мисионара свети Евтихије путовао је много, имајући ангела за сапутника. У тамници примао је хлеб небески од ангела. Када му је тело било стругано зумбом железном, текла је из њега крв са необично благоуханим миром. Бацан у огањ и пред зверове, и најзад посечен мачем у Севастопољу.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 06.09.2023. Зачало 18.
О њему видети под 26 мартом. Данас се спомиње у Цариградском и неким другим Синаксарима.
Подвизавао се на гори Неогону на острву Евији (Евбеји) у Грчкој. (Објављена му је Служба у Халкиди 1894 године).
Пострадали за Господа мачем посечени у Тракији. (Можда су ово исти они Мученици који се спомињу 20 августа као пострадали у Визији Тракијској.)
Овај свети епископ града Сарда (у Малој Азији) живљаше у време патријарха Цариградског Николаја Мистика (912-925 г.), који му и пријатељска писма писаше. Спомиње се у Синајском рукописном минеју број 631 (из 10-11 века), где има заједнички канон са светим мучеником Лупом, напред споменутим.
Најпре био презвитер при цркви Влахерни; под царем Јустинијаном II, године 693, постао патријарх Цариградски. За своју непоколебљиву ревност о Цркви Божјој, јер није хтео да благослови рушење једног храма у Цариграду (Богородичиног митрополитског храма), он примио мучеништво од споменутог цара: светог Калиника најпре мучише, па га онда послаше у Рим, и тамо зазидаше у камени зид; када после 40 дана развалише зид, светог Калиника нађоше још жива, али након четири дана он сконча. Свето тело његово би погребено у Риму (око 705 године), у цркви Светих Апостола Петра и Павла.
У Нурсијској области живљаху заједно у пустињачкој усамљености два мужа у светом монашком лику; једном беше име Евтихије а другоме Флорентије. Евтихије, загреван топлотом духовне ревности, стараше се не само о своме спассњу него се брињаше и о спасењу других, и труђаше се да својим душекорисним поукама и саветима многе душе приведе к Богу; а Флорентије, у простоти својој, гледаше само себе, проводећи живот свој у молитвама. Недалеко од обиталишта ових преподобних отаца налажаше се манастир. Догоди се да у том манастиру умре ава, и монаси скупа дођоше к Евтихију и умолише га да им буде ава у њиховом манастиру. Одазвавши се њиховим молбама Евтихије оде к њима и прими управу манастира, а друга свог Флорентија остави да се сам подвизава на том усамљеничком месту, да не би опустела мала црква коју они онде имађаху.