Један од мањих апостола, родом из Севастопоља. Ученик и подражатељ апостола Јована Богослова и Павла. Иако није убројан у седамдесет апостола, ипак се назива апостолом због тога што је био ученик великих апостола, и што је у служби јеванђелској показао праву апостолску ревност. Посвећен за епископа - мисионара свети Евтихије путовао је много, имајући ангела за сапутника. У тамници примао је хлеб небески од ангела. Када му је тело било стругано зумбом железном, текла је из њега крв са необично благоуханим миром. Бацан у огањ и пред зверове, и најзад посечен мачем у Севастопољу.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 06.09.2023. Зачало 18.
О њему видети под 26 мартом. Данас се спомиње у Цариградском и неким другим Синаксарима.
Подвизавао се на гори Неогону на острву Евији (Евбеји) у Грчкој. (Објављена му је Служба у Халкиди 1894 године).
Пострадали за Господа мачем посечени у Тракији. (Можда су ово исти они Мученици који се спомињу 20 августа као пострадали у Визији Тракијској.)
Овај свети епископ града Сарда (у Малој Азији) живљаше у време патријарха Цариградског Николаја Мистика (912-925 г.), који му и пријатељска писма писаше. Спомиње се у Синајском рукописном минеју број 631 (из 10-11 века), где има заједнички канон са светим мучеником Лупом, напред споменутим.
Најпре био презвитер при цркви Влахерни; под царем Јустинијаном II, године 693, постао патријарх Цариградски. За своју непоколебљиву ревност о Цркви Божјој, јер није хтео да благослови рушење једног храма у Цариграду (Богородичиног митрополитског храма), он примио мучеништво од споменутог цара: светог Калиника најпре мучише, па га онда послаше у Рим, и тамо зазидаше у камени зид; када после 40 дана развалише зид, светог Калиника нађоше још жива, али након четири дана он сконча. Свето тело његово би погребено у Риму (око 705 године), у цркви Светих Апостола Петра и Павла.
У Нурсијској области живљаху заједно у пустињачкој усамљености два мужа у светом монашком лику; једном беше име Евтихије а другоме Флорентије. Евтихије, загреван топлотом духовне ревности, стараше се не само о своме спассњу него се брињаше и о спасењу других, и труђаше се да својим душекорисним поукама и саветима многе душе приведе к Богу; а Флорентије, у простоти својој, гледаше само себе, проводећи живот свој у молитвама. Недалеко од обиталишта ових преподобних отаца налажаше се манастир. Догоди се да у том манастиру умре ава, и монаси скупа дођоше к Евтихију и умолише га да им буде ава у њиховом манастиру. Одазвавши се њиховим молбама Евтихије оде к њима и прими управу манастира, а друга свог Флорентија остави да се сам подвизава на том усамљеничком месту, да не би опустела мала црква коју они онде имађаху.
Племић енглески. Скрио у своме дому хришћанског свештеника у време гоњења, и од овога поучен био вери Христовој. Тада он даде своје одело свештенику, а он се обуче као свештеник и предаде се мучитељима. Осуђен на смрт, он и свога џелата приволи вери Христовој.
Пострадао у Марсељу у III веку. После љутих мука, бачен у тамницу, где обрати стражаре у веру Христову. Распет на крсту скончао.
У младости био ученик светог Поликарпа, ученика апостолског, који га посла у Галију на проповед. После мученичке смрти светог Потина би Иринеј постављен за епископа. У својим многобројним списима Иринеј је час излагао веру православну, час је опет бранио од јеретика. Пострадао за Христа у време цара Севера 202. године са многим хиљадама хришћана (деветнаест хиљада).
Из Мале Азије послан светом Поликарпу у Галију на проповед. Постао први епископ лионски, и превео много незнабожаца у Хришћанство. За време гоњења хришћана 177. године и Потин би изведен на суд; управо донет на рукама, јер беше стар деведесет година. „Ко је Бог хришћански?” упита га проконсул. „Узнаћеш, ако се удостојиш тога”, одговори му старац Потин. Незнабошци навалише на њега штаповима и камењем, и тукоше га без милости. Бачен у тамницу свети Потин сконча од убоја после два дана, и пресели се у Царство небеско.
Овај свети муж беше слуга и светог Димитрија, војводе солунског. Када свети Димитрије би посечен од цара Максимијана, Луп умочи у крв мученикову скут своје хаљине и прстен свој. Том хаљином и прстеном чињаше Луп многа чудеса у Солуну исцељујући људе од сваке муке и недуга. То сазнаде цар Максимијан, који се тада још бављаше у Солуну, па заповеди, да се Луп мучи и убије. Но војници који потргоше оружје на Лупа, окретоше исто један против другог и љуто се израњавише. Како Луп још не беше крштен, мада беше хришћанин, то се он мољаше Богу, да Бог некако устроји његово крштење пре смрти. Утом се изненадно проли вода из облака на светог мученика, и тако он прими крштење свише. После великих мука би посечен и пресели се у Царство небеско.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 05.09.2023. Зачало 17.
Често имамо отпор према свакодневној молитви и лако изналазимо оправдања и разлоге за своју лењост. Али, ако анализирамо сваки протекли дан, моћи ћемо лако да величамо Бога, да Га славимо, да Му благодаримо. Када на тај начин почнемо да сједињујемо живот и молитву, међу њима неће бити никаквог несклада, и живот ће постати храна, која ће, у сваком тренутку подстицати пламен, који ће се све више распламсавати и постајати све сјајнији, и који ће нас саме постепено преобразити у ону огњену купину о којој говори Свето Писмо.
у Пирсу у Евританији (Грчка)
Блажени Иринеј беше ђакон и неустрашиво проповедаше Христа, истинитог Бога. Зато га незнабошци ухватише и доведоше пред кнеза. Са светим Иринејем беху доведени пред кнеза и два хришћанина, Ор и Оропсис. Пошто смело исповедише своју веру у Христа, они сва тројица бише бачени у огањ, али одмах паде киша и угаси га, и свети остадоше неповређени. Затим их бацише пред зверове, али их и они не дарнуше. Потом их обесише о дрво и немилосрдно стругаше. Напослетку им главе одсекоше. И тако ови блажени примише венце мучеништва.
Други Синаксари је не спомињу осим Цариградског (према 2 стара рукописа).
Епископ Атанасије би ухваћен од незнабожаца, и доведен пред цара Валеријана. Њега много мучише, и напослетку му главу одсекоше. А споменуте слуге блажене Антусе, Харисим и Неофит, после одласка њихове госпође у пустињу и после мученичке кончине светог епископа Атанасија, отидоше к цару Валеријану и изјавише да су хришћани, а проклеше идоле и оне који им се клањају. Цар их везане посла к војводи Апелијану. Они и пред њим исповедише Христа. Зато их обесише и три сата им тела стругаше; затим их моткама бише; па им најзад чесне главе одсекоше. И тако узиђоше на небо носећи мученичке венце.