У време цара Диоклецијана (284 - 305 г.) свети Етерије би оптужен да је хришћанин. Доведен на суд пред кнеза Елевсија, он исповеди Христа као Бога. Због тога он би истезан и буктињама паљен. Затим му усијаним гвожђем жегоше прса, пазухе и леђа. После тога му растопљено олово у уста налише, па га на усијане гвоздене лесе положише и држаше, али га анђео Господњи сачува неповређеног. Напослетку му главу одсекоше. И тако овај славни војник Христов прими венац мучеништва.
Пореклом Грк из Пелопонеза. Подвизавао се у манастиру Дионисијату шездесет година и преставио се 1605. године будући осамдесет пет година од рођења. За овога светитеља каже се, да је само једном ушао у манастир и само једном изишао из манастира за пуних шездесет година. Наиме, ушао је онда када је први пут ступио у манастир Дионисијат, а изашао је онда када су га мртва изнели да сахране. Имао је чудесан дар прозорљивости и прорицања, а по смрти из његових моштију потекло је миро.
Био војвода римски у финикијском граду Триполису, у време цара Веспазијана. Родом из Јеладе, „великотелесан узрастом, снажан, крепак и храбар у биткама”. Царски намесник Адријан посла један одред војске, да ухвате Леонтија, јер овај Адријан беше јаросни противник и гонитељ хришћана. Старешина тога одреда, Ипатије, разболе се успут од љуте трескавице, због чега одред мораше да успори свој ход. Једне ноћи јави се ангел Божји Ипатију и рече му: „Ако хоћеш здрав да будеш, узвикни трипут попут небеса са свима твојим војницима: Боже Леонтијев, помози ми!” Своје виђење саопшти Ипатије друговима својим, и сви једногласно узвикнуше како ангел посаветова, и Ипатије наједанпут оздрави. Ово чудо задиви све, а нарочито некога Теодула. Тада Ипатије и Теодул пођу напред, пре осталих војника, да нађу војводу Леонтија. Леонтије их прими лепо и угости. А када им изложи своју веру у Христа, њихова се срца разгореше љубављу ка Христу, и у томе часу облак светао спусти се на Ипатија и Теодула, и из облака паде роса на њих. То сам Дух Божји крштаваше ове обраћене душе, а свети Леонтије у том часу изговори речи: „У име Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа”. Опаки Адријан сазнавши да су и Ипатије и Теодул постали хришћани, нареди да их без поштеде бију, а потом да им главе секиром одсеку. Тако скончаше ова два духовна чеда Леонтијева. Тада Адријан наложи љута истјазања на Леонтија, но Леонтије оста непоколебљив у вери својој светој. Цело му тело ранама покрише, но он се приљежно Богу мољаше, да га не остави. Усред најљућих мука јави му се ангел Господњи и охрабри га и утеши. Најзад повалише мученика по земљи, и бише га дотле докле не предаде дух свој Богу. Страдање свети Леонтија гледао је својим очима неки кир Нотарије, који је то све и записао на оловним плочама, и плоче положио у гроб мученика. Чесно пострада свети Леонтије 73. године.
Нека се спусти небо и придигне земља… Ја и отац једно смо. Пре човека ја јесам. Овако говори Мудрост Божја, рођена од Духа Светог у теби, душо моја: Ја сам живот и васкрсење мртвих. Ко прекине везу са мном, прекида везу са животом и постаје као облак дима, у коме нема ни светлости ни влаге.
Монах Софроније више од десет година болује од терминалне болести моторних неурона. Комуницира са компјутерским системом који му омогућава да пише очима. Иако прикован за кревет овај монах теши, охрабрује, крепи и подиже све - болесне и здраве, неверне и верне... Ево његових речи!
У неким Синаксарима спомен Св. мученика Исавра ђакона, и са њим Василија, Инокентија, Феликса, Ермија и Перегрина, врши се данас; по другима пак врши се 6. јула.
Монах Новгородског Антонијевог манастира; иконописац, дивно живописао иконе; строг извршитељ монашких за вета, он за тридесет три године ни једанпут не изађе ван манастирске порте. Упокојио се у миру 17. јуна 1581. године.
Живео у време цара Диоклецијана (284 - 305 г.) и био епископ у граду Куриону на острву Кипру. Због своје хришћанске вере и апостолске ревности би ухваћен заједно са тројицом хришћана и од стране заповедника острва Максима бачен у тамницу. Када његови сазатвореници Аристокло, Димитријан и Атанасије пострадаше мученички (види 20. јуни), стиже нова заповест од цара који наређиваше да се тела хришћана пре убијања насилују и обешчашћују на неприродан начин...
О овом преподобном оцу пише се у Евергетиносу да је био изнад сваког човекоугодништва и славољубља. Једном дође к њему јереј Евлогије, који је јео једанпут у два дана, а често и једанпут недељно. Дође к њему са надом, да ће код њега наћи још веће уздржање. Преподобни Јосиф га прими с радошћу, и нареди ученику да спреми неко лепо јело...
Овај светитељ беше родом из Фригије. У својој осамнаестој години он остави родитељски дом, пређе у Тракију, ступи у један оштежићни манастир и постаде монах. Због својих врлина он беше цењен и поштован од свију. Вина никада није пио. Једном када ратоваше са демоном блуда, он проведе читавих осам дана нити што једући нити што пијући. Дознавши за то, игуман му својом руком даде чашу вина и један хлеб, да то поједе и попије после повечерја пред свом братијом. Појевши хлеб и попивши вино, Ипатије се тог часа ослободи блудног искушења, и заблагодари Богу и свом учитељу и игуману.
Загрејан љубављу према Богу Пиор се рано одрекао света и удаљио у пустињу Мисирску, где се херојски подвизавао. За њега кажу, да никад није седао за трпезу да једе, него је увек јео стојећи и послујући. Кад су га питали зашто он тако чини, одговори свети Пиор: „Нећу да се занимам једењем као послом него као узгредицом”. Када су га позвали у савет да се суди неки брат, који беше нешто згрешио, он дође носећи на леђима једну врећу песка а на прсима једну малу кесу песка. Упитан, шта му то значи, одговори светитељ: „Врећа песка на леђима - то су моји греси, које ја не видим, а кеса песка - то су греси мога брата, које ја треба да судим”. Сва братија се тада постиде и узвикну: „То је пут спасења!” Живео је сто година и упокојио се у Господу у IV веку.
Браћа рођена, Персијанци, од оца незнабошца и мајке хришћанке. Васпитани у духу хришћанском и крштени. И као хришћани беху високи чиновници код цара Аламундара. Послати цару Јулијану Одступнику да воде преговоре и утврде мир међу царством Персијским и Грчко-римским. Цар Одступник приреди некакву светковину идолима у Халкидону. На тој светковини цар са својим велможама приносио је жртве идолима. Персијски изасланици су одсуствовали са те светковине. Цар их призове и нареди им, да и они узму учешћа у светковини и принесу жртве боговима. Онда они изјаве, да су они страни поданици, да су дошли као изасланици цара персијског ради успостављања мира међу два царства, а не због чега другог; да су хришћани, и да сматрају недостојним клањати се мртвим идолима и приносити им жртве. Цар се разјари и баци их у тамницу. Сутрадан их изведе поново и почне се с њима препирати о вери, но света браћа била су неодољива и непоколебљива.Тада их привезаше за дрвеће наге и удараху их, и стругаху железним четкама. За све време мучења они се мољаху Богу с благодардношћу за муке: „О слатки Исусе, ове су нам муке слатке због љубави Твоје!” Ангел Божји јави им се, утеши их и одузе им сваки бол. Насупрот свима међународним односима опаки цар Јулијан најзад изрече пресуду, да се ова три брата мачем посеку. Када их посекоше, би земљотрес велики, земља се расцепи и прими тела светих мученика у себе, да их незнабошци не би сажегли по наређењу царевом. Тела мученика потом земља изврже, да би их хришћани нашли и чесно сахранили. Чувши цар персијски, како нечовечно Јулијан предаде смрти његове делегате, спреми војску против њега. А Јулијан пође на царство Персијско уверен у своју победу. Но би потучен до ногу, и сам погибе са срамом, на радост и смех целога света.
Међу безбројним религијама овога несрећног доба, сад смо добили и најновије вјере невјерних: еко-религију у разним њеним пројавама. Док патријарх Цариградски, кога је Ал Гор одликовао титулом ”зеленог” патријарха, тврди да је брига за планету продужетак свете Евхаристије, у додворавању паганима папа Фрања отишао је далеко даље, учествујући на миси на којој олтар каде жене, шамани полажу руке на болеснике да, тобоже, преузму болести и да их пренесу на пилиће које, на крају, жртвују маја божанствима. Миса се завршава ритуалним плесом као начином комуникације са ”боговима”, а папа ставља кип Пачамаме, ”Мајке Земље”, у олтар храма Светог апостола Петра...
Као млад замонашио се у Москви, па се удаљио у пусто место, на 15 врста од Медине. Ту се подвизавао и прославио светлошћу живота и даром чудотворства. Обиталиште му беше шупљина једног огромног храста, храна - трава, а пиће - вода из бунара који он сам ископа. Имађаше он кротку нарав и незлобиво срце. Његово братство састојало се само из два ученика његова: Фотија и Герасима. Поклоне они нису примали, средстава у њих није било; они су сами обрађивали неплодну земљу. Коње имали нису; и преподобни Тихон, изнурен постом и телесним недугом, себе је сама упрезао у плуг, а ученици су управљали њиме. И тако они обрађиваху своју земљу. Пошто се око преподобног Тихона сабраше љубитељи монаштва, то он на њихову молбу основа ту манастир Успенија Божје Матере, и до дубоке старости беше у њему настојатељ. Упокоји се он мирно 1492. године као схимонах. Свете мошти му почивају у саборној цркви његовог манастира.