Племић цариградски. Отац му Теодор био високи чиновник на двору царском, богат и благочестив. Никифор службоваше неколико година у двору у истом звању као и отац његов. Но видећи сву сујету светску, он се удаљи од обале Босфора и тамо сагради манастир. Манастир му се убрзо напуни монасима, а он управљаше манастиром не хотећи сам примати монаштва под изговором да је недостојан, мада је у свему служио као узор свима. Учествовао је пре тога на VII васељенском сабору као мирјанин, по вољи цара и патријарха, и користио Сабору много својим изврсним познавањем Светога Писма. Када умре патријарх Тарасије, Никифор би изабран за патријарха насупрот својој вољи. Одмах по избору прими чин монашки и све остале чинове редом, и би 806. године устоличен у Светој Софији као патријарх. То је било у време цара Никифора, који убрзо по томе оде у рат на Бугаре, и погибе. Његов син Ставрикије владаше само два месеца, па умре. После овога зацари се добри цар Михаил, прозвани Ранкаба, но владаше само две године, докле га Лав Јерменин не обори и не прогна. Када се овај Лав зацари, посла му патријарх књигу о Православном Вероисповедању да потпише (по обичају свих византијских царева, што се сматрало заклетвом да ће се држати и бранити права вера). Цар не потписа, но одложи то до по крунисању. А када га патријарх круниса, он се отказа да потпише ону књигу, и објави се убрзо као јеретик иконоборац. Патријарх покуша да га посаветује и поврати правој вери, но узалуд. Цар насилно изагна Никифора на заточење на острво Проконис где у беди и лишењима сваке врсте проведе тринаест година, па се пресели у вечност 827. године. Као патријарх управљао Црквом Христовом девет година.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 15.06.2023. Зачало 27.
Постоји у ово наше безбожно доба једна фраза коју многи људи употребљавају у разговору о Богу и Цркви. Она је попут неке формуле која гласи: „Ја у Бога вјерујем и молим му се. Бог је свуда и на сваком мјесту и не треба мени никаква црква нити попови.“ Особито је то типично за вајне интелектуалце којима ни једна, такозвана институционална, црква није довољна. У свом уображењу и самодовољности и не слуте да су непромашиво погодили промашај.
Нечестиви цар Ликиније веома се стараше да помоћу жртава угоди поганим боговима својим, и подиже велико гоњење на све хришћане. Ради њих претраживаху градове; због њих претресаху покрајине и села. И сваки који би пронашао хришћанина, и о томе известио цара, удостојавао се велике награде од цара. Зато се сви дадоше на тражење и гоњење хришћана, да би угодили цару. Када једном приликом Ликиније сеђаше на високом месту и изрицаше пресуде, приступи му један војник говорећи: Овде постоји један хришћанин, по имену Ермил, који по хришћанском обичају има ђаконски чин; он одавна служи Христу, а потсмева се боговима нашим и теби царе, и низашта те не сматра...
Родом из Кападокије. Због исповедања вере у Христа примораван од царског управитеља Кападокије, да принесе жртву идолима, а он исмеја идоле и наружи. Због тога му тело резаше; затим га у ужарену пећ вргоше, а он чуван благодаћу Христовом остаде неповређен. Затим га одведоше у идолски храм пред жртвеник, а он сруши жртвеник. Онда га бацише у казан вреле смоле, зејтина и оцта, у коме два дана остаде; и изиђе одатле без икакве опекотине и плика на телу. То многе незнабошце привуче вери Христовој. Напослетку га изведоше ван града, и главу му одсекоше. И блажена душа његова венценосна узиђе на небо.
Примораван да се одрекне Христове вере и принесе идолима жртву, он јуначки одбио и неустрашиво веру своју исповедио. Зато га: тукли жилама, месо му парче по парче кидали, кичму му ломили, кости му из тела чупали, голенице пребили, кукове сецкали, камењем засипали, и најзад му главу одсекли.
Пострадаше у Антиохији за време безбожног цара Декија Трајана (249-251.године).
Рођен у Вологодској губернији; од младости подвизавао се као монах у Спасокаменом манастиру на Кубенском језеру. Одатле заједно са иноком Пахомијем, иштући пустињачко усамљеништво, он пређе на Свету Луку, и ту обнови запустели општежићни манастир. Године 1403. он се удаљи на реку Глушицу, основа ту општежићни манастир, а на пет километара од ње - други манастир, назван Сосновац...
Отац Јустин (Поповић) рођен је на дан Благовести Пресвете Богородице (25. марта, по старом календару) 1894. године, у Врању, од побожних православних родитеља Спиридона и Анастасије. Световно име Благоје добио је по празнику на који се родио. Отац Спиридонов, познати поп—Алекса, био је најмање седми по реду свештеник из старе породице Поповића. И Спиридон је учио богословију (два разреда), међутим, отац га је повукао из школе те је он касније прислуживао у храму и домаћим свештенодејствима, одржавајући дух црквености и побожности у домаћинству у коме је растао мали Благоје. Мајка Анастасија је из угледне домаћинске породице из околине Врања. Изродили су осморо деце, али им је у животу остало само троје: кћер Стојна и синови Стојадин и Благоје.
Безмездни врач. Ученик светог Антонија Печерског. Лечио људе молитвом и давањем зеља, од кога је он справљао себи хлеб. Тако излечио и кнеза Владимира Мономаха, због чега се прочује на све стране. Позавиди му на томе кнежев лекар, неки Јерменин, и почне га клеветати. Када се Агапит разболи, дође му овај Јерменин и погледавши га, рече му да ће кроз три дана умрети, а ако не умре, да ће се и он, Јерменин, замонашити. Рече му Агапит, да је њему јављено од Господа да неће умрети кроз три дана него кроз три месеца. Тако се и зби. По смрти Агапитовој дође Јерменин игуману Печерском и замоли га да га замонаши, јер, вели, јавио му се из онога света Агапит и подсетио га на обећање. И тако негдашњи завидљивац поста кротки монах Провиђењем Бога, који је рад да се сви људи спасу. Упокоји се свети Агапит око 1095. године.
Сви пострадали у Риму за време Марка Аврелија и епарха Рустика. Када Рустик упита: „Мислите ли ви да ћете, ако умрете за Христа, примити награду на небу?” - одговори свети Јустин: „Не мислимо него знамо”. После тога сви беху обезглављени, 163. године и преселише се у вечно царство Христа Бога.
Рођен од јелинских родитеља у самаријском граду Сихему, доцније названом Наблус, 105. године по Христу. Усрдно тражио мудрост у философа, најпре стоика, затим перипатетика, затим питагорејаца и најзад у платониста. Премда га ни Платонова философија није задовољила “ ипак се на њој задржао најдуже немајући ничега шта би га више привлачило. Но Провиђењем Божјим јави му се неки часни старац, који поколеба у њему сву философију Платонову, и напомену му, да људи не могу знати истину о Богу док им то Бог не открије, а Бог је открио истину о Себи у књигама Светог Писма. Јустин поче читати Свето Писмо, и сав постане убеђени хришћанин. Ипак није се хтео крстити нити хришћанином назвати све докле се није лично уверио о лажности свих оних оптужби које су незнабошци против хришћана истицали. Дошавши у Рим у долами философској, он убрзо стекне тамо велико поштовање и много присталица. Присуствовао је мученичкој кончини светих мученика Птоломеја и Лукија. Видећи мучење невиних хришћана, он написа апологију (одбрану) хришћана и хришћанског учења и преда је цару Антонину и сенату. Цар с пажњом прочита апологију и нареди да престане гоњење хришћана. Јустин узе препис цареве наредбе и с њом оде у Азију где помоћу те наредбе спасе многе гоњене хришћане. Потом се врати понова у Рим. Када наста гоњење од цара Марка Аврелија, он написа другу апологију и упути је цару. Неки нечасни философ Крискент, циник, оптужи га као хришћанина, из зависти што га Јустин преодолеваше у свима препиркама, те Јустин допаде тамнице. Желећи смрт Јустину, а бојећи се да се овај како на суду не оправда, Крискент улучи прилику, те некако отрова Јустина у тамници. Тако сконча свој земни живот овај велики заштитник вере хришћанске, и пресели се у блажену вечност 166. године.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 14.06.2023. Зачало 23.
Ови Христови јунаци пострадаше за Господа у огњу у Никомидији.
Он направио отров за светог мученика Ермија, Али видевши да његов отров ни најмање не нашкоди светом Ермију, он поверова у Христа и би посечен мачем.
Овај Христов мученик беше родом из околине Александрије. У време гоњења хришћана Философ свети не хте се одрећи Христа Господа пред кнезовима и судијама незнабожним. Због тога ударише га незнабошци на љуте муке. Пошто би мучен разним мукама, метнуше га најзад у меку постељу и везаше му и ноге и руке, и пустише к њему жену развратну, да га на грех наведе. Када свети Философ осети, да се у њему буди похот од прикосновења женских руку, он стеже зубима језик свој, пресече га и испљуну у лице развратници. Од тога се у њему похот угаси, а блудна жена толико ужасну, да одмах побеже од њега. Потом би посечен мачем око 252. године у својим младим годинама, и пресели се у Царство вечне младости.