Без обзира на тренутну ситуацију, Косово и Метохија остаће српски заувек. Да је то воља Божија, сведочи и следеће чудо Светог Јована Руса, ратника и чудотворца, једног од најпоштованијих светитеља у Грчкој, чије се мошти налазе у цркви на Евији, коју је недавно спасао од пожара. Он се приказао грчким верницима у мају 1999, и облачећи униформу српске војске, рекао: „Морам у Србију. Браћа наша тамо су нападнута, само због свог Православља, због своје вере у Сина Божјег. Христос наш тамо опет крвари."
Племић, родом из Волоколамска, у Московској губернији. Од детињства побожан и склон монаштву. У четрдесетој години својој пострижен за монаха у Московском Симоновом манастиру, и ту пријатељски друговао са светим Кирилом, а с времена на време слушао поуке светог Сергија Радонежског...
Преподобни и богоносни отац наш Јован, нови исповедник и бескрвни мученик Христов, беше родом из једног села у Малорусији од благочестивих православних родитеља. Они дете одгајише у науци Господњој, а дете беше бистро и стараше се да живи по вољи Божјој, Када Јован поодрасте би узет у војнике за време Петра Великог (1682-1725 г.) и приликом борби са Турцима он би заробљен од Татара. Са њим заједно би тада заробљен и свети преподобномученик Пахомије, који се слави 21. маја. Ухвативши блаженог јуношу Јована Татари га продадоше једном отоманском (турском) старешини, који га доведе у свој крај у Малој Азији, у место звано Прокопион близу Кесарије.
Овај Давид беше један од тринаест отаца грузијских (в. 7. мај). Прозван тако због Гареџијске пустиње, близу Тифлиса, где се подвизавао. У старости реши се Давид с неколико ученика посетити Свету Земљу. Остави, дакле, манастир на управу старцима Лукијану и Додо, и крете на пут. Када су стигли до једног брда, одакле се видео Јерусалим, Давид се заплака и рече: „Како да се дрзнем ја да својим грешним ногама ходим по стопама Богочовека?” Па рече својим ученицима да они, као достојнији, иду и поклоне се светињама, а он узе три камена и врати се натраг. Но Господ не даде да се скрије од света толико смирење, и ангел се јави Илији, патријарху јерусалимском, и рече му: „Пошљи одмах за старцем, који се враћа за Сирију; у њега су три камена, он однесе собом сву благодат Свете Земље, њему је доста за благослов један камен, а два нека врати у Јерусалим; тај старац је авва Давид Гареџијски”. Патријарх брзо пошље људе, који стигну старца Давида и узму два камена, а њега пусте. Онај трећи камен и до данас лежи на његовом гробу, и има чудотворну силу исцељења.
У време злочестивог цара Максимилијана беше у Александрији Теодора девица, благородног происхођења и васпитања. Као хришћанка би Теодора изведена на суд пред незнабошце. После дугих истјазања за веру Христову нареди кнез мучитељ, да се баци у блудилиште и да буде војницима дозвољено улазити к њој на задовољење телесне похоте. Света Теодора мољаше се Богу приљежно, да је спасе од скверни, и када се она мољаше, уђе к њој војник по имену Дидим, рече јој, да је и он слуга Христов, обуче њу у своје војничко одело, а себе у њено женско. Тада њу пусти да изађе, а он оста у блудилишту. По том ухваћен буде и изведен пред судију, призна да је хришћанин, да је он спасао Теодору и да је готов за Христа умрети. Би осуђен на смрт и изведен на губилиште. Тада дотрча и Теодора к њему и узвикну: „Иако си ти спасао моју част, ја нисам од тебе искала да ме спасеш од смрти. Уступи мени смрт мученичку!” Рече јој на то Дидим свети: „Возљубљена сестро, не спречавај ме да умрем за Христа и крвљу мојом оперем грехе моје!” Чувши ову препирку незнабошци обоје осудише на смрт, и обоје беху посечени, а тела им сажежена у огњу. Чесно пострадаше и задобише венце вечне славе 304. године у Александрији.
Обратио је многе Јелине у веру Христову због чега буде љуто мучен од незнабожаца глађу, тамницом и бијењем. Обнажена по- ложише га на земљу и везаше за 4 суха коца, па га немилосрдно бише све док му месо здераше с костију. Но мученик оста, ипак, у животу, а она четири суха коца озеленеше и узрастоше у висока дрвета, од којих многи болесници добијаху исцељење. Најзад свети Терапонт би заклан као јагње, у време Валеријана, и пресели се душом у Царство, да гледа славу Божју у вечности. Чесно пострада 259. године.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 09.06.2023. Зачало 14.
Живот једног хришћанина не сме се свести на угађање правилима, да попут фарисеја пости два пута недељно, даје прилог у храму, исповеда се према рецептима из брошура, слепо извршава наредбе духовника... Вера је нешто сасвим друго, чак супротно од овога. Постављамо ли себи питање: да ли верујемо? И, ако га постављамо, какав одговор дајемо себи?
О неким подацима, ови свети мученици беху деца светог апостола Алфеја, а рођени брат и сестра светим апостолима: Јакову Алфејевом и Матеју Евангелисту. Они пострадаше за Христа на овај начин: свети Аверкије би од неверника привезан наг усред пчела, те сконча изуједан од пчела; а сестра његова света Јелена би камењем убијена. Таквом мученичком смрћу обоје прославише Бога.
Овај мученик Христов би рођен у Солуну у време велике тираније турске над овим градом. Као младић заваран би од Турака и потурчен. У почетку га савест није гризла за такав поступак, и он дође на Ћабу с осталим мухамеданским хаџијама, и постаде дервишом. Но као дервиш у Солуну он се почне горко кајати. При том кајању дође на мисао, да он ничим не може спрати са себе страшни грех христоодступништва до само својом крвљу. Када се покаја, дакле, и реши на мучеништво, он се објави пред Турцима као хришћанин. Турци га баце у тамницу, и потом ставе на друге муке. Но Александар је само викао: „Као хришћанин сам рођен, као хришћанин хоћу да умрем”. Најзад га Турци осуде на смрт, чему се покајани Александар веома обрадова, познавши из тога да су му греси опроштени и да Бог прима жртву његову. Би посечен у Смирни 1794. године и прослављен у Цркви небеској и земаљској.
У раној младости удаљио се од света и повукао у лавру Психаитску у Цариграду. Ту се подвизавао многе године ради љубави Христове. У VIII веку трпео изгнанство због иконопоштовања.
Отац двојице апостола из Дванаесторице и то: Јакова Алфејева и Матеја Јеванђелиста. Скончао је свој земаљски живот мирно.
Један од Седамдесеторице. Следбеник и пратилац апостола Павла, од кога би постављен за епископа Верије Трачке. Но проповедао је Јеванђеље и на Криту где је примио у свој дом свети Дионисија Ареопагита. О њему сведочи свети Дионисије, да је био човек необично чистог ума, кротости и незлобивости; да му се у визији јавио сам Господ Исус с ангелима Својим, и да никад није почињао свету литургију док претходно није имао небеско виђење. Претрпевши многе напасти за име Христово, он је најзад пострадао од неверних Јевреја, и убијен био, преселивши се душом у Царство Божје, да се вечно наслађава гледањем Господа у слави.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 08.06.2023. Зачало 13.
Дола у Пиви су једно, али не и једино жртвено место из чијих долина и данас вапе душе 522 житеља овог краја, међу њима и 109 деце, које су 7. јуна 1943. године, на празник Обретање главе Светог Јована Крститеља, покосили рафали припадника злогласне фолксдојчерске СС дивизије „Принц Еуген“ уз подршку првих комшија из Херцеговине, гатачких усташа и муслимана из злогласне Ханџар дивизије. Сејали су они смрт и на другим пивским местима, али се тачан број настрадалих још не зна. Прича се да је живо спаљено по колибама у селима и катунима или бачено низ сурове планинске литице више од 1.260 недужних људи, жена, деце и стараца, што је готово половина данашњег пивског становништва.
Војници римски; пострадали за Христа у Доростолу Македонском око 302. године. Када Пасикрату приђе брат његов Папијан, који одступи од Христа из страха, и поче га наговарати да се одрекне Христа и остане жив, одговори му свети Пасикрат: „Иди од мене, ти ми ниси брат!” Пасикрат и Валентион буду заједно посечени. Јулије свети рекне на суду: „Ја сам ветеран, двадесет шест година служио сам верно цару, па кад сам до сада био веран нижем, како сад да не будем веран вишем?” тј. Цару небеском. По том Никандар би изведен пред префекта Максима. Жена Никандрова храбраше свога мужа, да погине за Христа. „Глупа бабо,” рече јој љутито Максим, „теби се хоће бољи муж!” Одговори му жена: „Ако ти тако мислиш о мени, нареди, нека мене сад погубе пре мога мужа!” С Никандром погине и Маркијан. Жена његова дође на губилиште носећи сина на рукама. Маркијан пољуби сина и помоли се Богу: „Господе свемоћни, старај се Ти о њему!” Потом беху посечени, и пређоше у царство Христово.