Овога дана врши се спомен чудесног исцељења које милостиво учини Пресвета Богомати и Приснодјева Марија над младићем Стефаном, неправедно ослепљеним, у селу Колнопи наспрам острва Крфа, 1530 године.
Овај преподобни песмопојац песмама прослављаше Бога, и тако поживевши престави се у миру.
Свети војници Христови за Христа пострадаше мачем посечени.
Монах кијевски. Никад себи није одмора давао, но непрекидно се трудио. Храну је узимао само једном дневно, по заласку сунца. Подвизавао се и упокојио у XIV веку.
Мати светог Василија Великог. У младости желела остати доживотном девојком, но буде принуђена у брак. Родила деветоро деце, и тако их надахнула духом Христовим, да су петоро од њих постали светитељи хришћански, и то: Василије Велики, Григорије, епископ ниски, Петар, епископ севастијски, Макрина и Теозвија. У старости устројила манастир где је живела са својом ћерком Макрином, и где се упокојила у Господу 8. маја 375. године.
Овај славни светитељ родом би од једне патрицијске фамилије у Риму, и добро школован, како у светским наукама и философији тако и у духовној мудрости. Оставивши сву сујету светску, он се предаде цркви на службу, и би ђаконом велике цркве у Риму. Неожењен, повучен, ћутљив, молитвен, Арсеније мишљаше тако проживети цео живот свој. Но Промисао Божја управи његов животни пут друкчије. Цар Теодосије га узе за васпитача и учитеља својих синова: Аркадија и Хонорија, и постави га за сенатора окруживши га великим богатством, и почастима, и раскоши. Но све ово више притискиваше срце Арсенијево, него што га задовољаваше. Деси се једанпут, да Аркадије учини неку кривицу, и Арсеније га зато казни. Увређени Аркадије смишљаше тешку освету своме учитељу, за коју кад сазна Арсеније, преобуче се у одело просјачко, оде на обалу морску, седе у лађу и отплови у Мисир. Када стиже у славни Скит, постаде ученик славнога Јована Колова, и предаде се подвигу. Сматраше себе мртвим; и кад му неко јави, да му је један богати сродник умро и њему завештао све имање, он одговори: „Па ја сам пре њега умро, како му, дакле, ја могу бити наследником?” Повучен у једну пустињску келију као у гробницу, он је поваздан плео котарице од палминог лишћа, а ноћу се Богу молио. Избегавао је људе и сваки разговор с људима. Само празничним данима излазио је из келије и долазио у цркву на причешће. Да се не би олењио, он је себи често постављао питање: „Арсеније, зашто си дошао у пустињу? Провео је педесет пет година као пустиножитељ, и за све то време био је углед монасима, и слава монаштва уопште. Свега је поживео сто година, и скончао је мирно после дуговременог труда и добровољно наложеног на себе мучеништва 448. године. Пресели се у царство Христа Господа, кога љубљаше свим срцем својим и свом душом својом.
Спомен овог великог апостола и јеванђелиста празнује се 26. септембра. Но 8. маја спомиње се чудо пројављено од гроба његова. Када, наиме, Јовану беше више од сто година, он узе седам својих ученика, изиђе из Ефеса и нареди ученицима да ископају гроб у виду крста. Потом сиђе старац жив у тај гроб, и би погребен. Када доцније отворише верни гроб Јованов, не нађоше тела у гробу. А 8. маја сваке године дизаше се нека прашина од гроба његова, од које се исцељиваху болесници од разних болести.
Чувена крилатица светих Отаца „Све за Христа, Христа ни за шта“ није обичан допадљиви мото и крилатица Христом одушевљених људи. Ова мисао представља кичму, вертикалу постојања хришћанина преточену у праксу свакодневног исповедања вере, а њен доказ су небројени мученици. Ова крилатица истинских подвижника љубави Христове потврђује реч Господњу да ће онај ко изгуби живот Њега ради, заправо га наћи у Вечности са Њим.
Искрено уверени да је суживот Срба и Албанаца на Косову не само могућ већ и неопходан, јер нас је Бог упутио једне на друге, молимо се Господу да на Косову и Метохији завлада мир и да буде успостављен нормалан живот са све који тамо живе.
Свети и блажени Нил, заблиставши у познија времена, подвизима својим превазиђе многе, чак и древне, подвижнике. Нови доказ, да се врлина, побожност и љубав к Богу не ограничавају временима и годинама, него имају свој основ у нашој вољи и слободи. Син побожних православних родитеља, свети Нил се родио у Мореји, данашњој Грчкој, у месту званом "Свети Петар Кинуријски" (око 1601. г.), у Закониској епархији...
У време незнабожног Декија римског цара и његовог намесника Валеријана, бише похватани хришћани по разним градовима и селима, и у град витинијски Никомидију доведени, и у тамницу бачени. Због тога никомидијске хришћане обузе велики страх, а нарочито што се и сам цар Декије приближавао њиховом крају, јер је већ био стигао у Кесарију. Тада многи хришћани побегоше у горе и пустиње, кријући се од руку мучитеља, а други смело сеђаху код својих кућа, очекујући час када ће се удостојити да ма каквим страдањем прославе Господа.
Видети о њима под данашњим даном: Спомен преподобних отаца Грузинских. - О преподобном Шијо види и 9. маја.
Смело исповедајући и проповедајући Господа Христа, блажени мученик Максим многе незнабошце приведе вери Христовој. Зато најпре претрпе многе муке, а напослетку би каменован. Са таким, своје врсте венцем начињеним од камења око његове главе, он оде ка Господу, да од њега прими венац мучеништва.
У VI веку, а на двесто година после тога како је света Нина проповедала Јеванђеље у Грузији, јави се Пресвета Богоматер Јовану, подвижнику Антиохијском, и нареди му да избере дванаест својих ученика и оде у Грузију да утврди веру православну. Јован тако и учини. Приспевши у Грузију, ових дванаест мисионара буду свечано дочекани од кнеза те земље и католикоса Евлалија, и одмах с ревношћу отпочну свој посао. Народ се стицао око њих у гомилама, и они су га утврђивали у вери великом мудрошћу и чудесима многим. Началник свих ових христољубивих мисионара био је свети Јован Зедазнијски. А имена су њихова: Авид, Антоније, Давид, Зинон, Тадеј, Иса, Издериос, Јосиф, Михаил, Пир, Стефан и Шијо. С апостолском ревношћу сви они утврђиваху веру Христову у Грузији, основаше многе манастире, и после себе оставише многе ученике. Тако се удостојише славе на небесима и силе на земљи.
Овај светитељ беше официр римски у време цара Максимијана. Одговарајући на суду за своју веру у Христа, он рече да је наследио веру благочестиву од својих родитеља, и да се у њој утврдио видећи многа чудесна исцељења од моштију хришћанских светитеља. После великих мука претрпљених храбро у тракијском граду Пиринту Акакије би преведен у Византију где издржа нове муке, док најзад не би мачем посечен. Чесно пострада и пресели се у царство вечне радости 303. године.
У време цара Констанса, сина светог Константина, и патријарха јерусалимског Кирила појави се изјутра у девет сати Часни Крст над Голготом простирући се до изнад Горе Маслинске. Беше тај Крст светлији од сунца и краснији од најлепше дуге. Сав народ, и верни и неверни, оставише своје послове и у страху и дивљењу посматраху то небеско знамење. Многи неверници обратише се вери Христовој, а тако исто и многи јеретици аријани оставише своју злобну јерес и вратише се Православљу. О овоме знамењу написа патријарх Кирил писмо цару Констансу, који и сам нагињаше аријанству. То се догодило 7. маја 357. године. Тако се и овом приликом показа, да вера хришћанска није у мудровањима светским по чулном разуму људском него у сили Божјој, показаној кроз чудеса и знамења безбројна.
Ми живимо зато што нас Бог воли. Његова љубав даје нам наду за будућност. Али заборављамо да Му благодаримо, сигурни да је Бог обавезан да нас увек чује и испуњава нашу вољу. Човек у храму се моли: “Излечи моје најближе, помози ми!“. И Бог помаже. Али како је дивно када се Богу обраћамо другачијим речима: „Господе, дај ми снаге да ти служим и да Те волим, не само у радости, него и у жалости, и не само у срећи и благостању, него и у болести!“