Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 04.12.2025. Зачало 11.
Да се владате достојно своме звању, у које сте позвани, са сваким смирењем, кротошћу и дуготрпљењем (Еф. 4, 1–2). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Нађи у лошем човеку нешто добро и радуј се том добру и са радошћу говори о његовим добрим особинама...
Најтежи рат се води у тишини сопствене главе, против мисли које су туђе, прљаве, па и богохулне. Православна духовност открива да сам такав напад није исто што и грех, већ је често само стрела усмерена на нашу слободну вољу. У овом духовном конфликту, ужас и отпор према злим идејама најјачи су доказ да срце није пало. Најважније је знати: Победа није у савршенству, већ у одбијању да се пристане.
ПАТРИЦИЈЕ по звању; преставио се у време царице Теодоре, у првој половини деветога века.
ПОСТРАДАЛЕ за веру у Господа. Живеле у Персији као подвижнице дјеве. Персијски цар их приморавао да се поклоне огњу и сунцу. Оне то одлучно одбише. Он нареди те неке од њих мачем посекоше, друге исекоше ножевима заједно са евнухом Геитазетом (Азетом) н другим мученицима (под данашњим даном).
ОВИ свети мученици пострадаше за Господа Христа копљима испробадани. Са њима пострадаше и свете хмученице Текла, Ваута и остале (под данашњим датумом).
Свети мученици Јован, Саверије, Исакије и Ипатије беху епископи у разним градовима земље Персије. А када незнабожни огњепоклоник Сапор, цар Персијски, стаде приморавати хришћане да се клањају сунцу и огњу, онда ови светитељи сокољаху верне да буду чврсти следбеници Христови, и обраћаху ка Христу незнабожне Персијанце. Они изобличаваху заблуде огњепоклоника убеђујући их да сунце и огањ нису богови већ само творевине, саздане ради прослављења Творца и ради служења људима...
Свети Нирса беше епископ у земљи Персији и имађаше за саподвижника свога ученика Јосифа. Као праве слуге Христове, они се бојаху Бога који је створио небо и земљу, море и све што је у њима (Псал. 145, 6), и труђаху се да воде врлински живот испуњујући закон Христов...
ЗА царовања Диоклецијана и Максимијана у граду Доростолу] живљаше овај свети мученик. У том граду беше обичај да се сваке године на тридесет дана пре празника незнабожачког бога Кроноса изабере између војника што лепши младић ради приношења на жртву богу Кроносу. У току тих тридесет дана изабраног младића су одевали у царске хаљине, испуњавали му сваку жељу, и припремали га за жртву...
Персијанке. У време цара Сапора ове три девице беху гоњене као хришћанке, и најзад ножевима исечене. Из њиховог гроба израсту три смокве, које су лечиле од сваке муке и болести.
Родио се у Цариграду у време када отац његов беше посланик цара јерменског на двору византијском. Био десетим архиепископом јерменским, и у том звању управљао црквом педесет година. Своје пастирствовање ознаменовао, између других ствари, и преводом Светог Писма на јерменски језик. У једној визији казало му се да ће Јермени временом одступити од чисте вере православне. Овај знаменити јерарх упокојио се мирно 440. године и представио ка Господу.
Беху ово браћа рођена, из Никомидије, од родитеља незнабожачких, Филотеја и Јевсевије, који доцније приме веру истиниту од светог Антима, епископа никомидијског, заједно са синовима својим. Филотеј беше рукоположен за презвитера. Када се он упокоји са женом својом, наста страшно гоњење хришћана под злочестивим царем Максимијаном, и три сина Филотејева беху изведени на суд. Суђени, мучени, истјазавани на разне начине и најзад на смрт осуђени. Више пута јављаху им се ангели у тамници, те им даваху ману за храну и испуњаваху срца њихова млада снагом и храброшћу у трпљењу. Када их изведоше на губилиште, приђоше им два друга, Паладије и Акакије, и разговараху с њима. И док још беху у разговору, мученици свети предадоше Богу душе своје. Тада им војници одсекоше мртве главе и однеше, да би их показали судији. Пострадаше за Христа Господа око 313. године и преселише се у бесмртно Царство Христово.
Ученик светог Јована Златоустог. Посвећен за епископа кизичког 426. године, а 435. изабран за патријарха цариградског. Управљао је црквом Божјом као мудри архијереј. За његово време догодила су се два знаменита догађаја. Прво, пренете су мошти светог Јована Златоуста из Комана у Цариград, по жељи цара и патријарха. А у то време цароваше цар Теодосије Млађи са сестром Пулхеријом. Друго, беше велики земљотрес у Цариграду и по околини. Многа од најлепших и највећих здања попадаше од страшнога труса. Тада патријарх с царем и мноштвом свештенства, великаша и народа, изађоше на литију. И када се на литији мољаху Богу, деси се, да неко дете чудесно би узето високо у ваздух тако да се најзад не могаше очима догледати. Потом се врати и спусти лагано на земљу. Упитано где је било дете одговори, да је било однесено на небо међу ангеле и да је чуло како ангели поје: „Свјатиј Боже, Свјатиј крјепкиј, свјатиј безсмертниј, помилуј нас!” Чувши ту песму почеше је сви људи у литији певати, и земљотрес одмах престаде. Од тада се одомаћи у Цркви та дивна песма. А дете оно ускоро се упокоји, и би сахрањено у цркви Свете Ирине. Свети Прокл послужи као архијереј двадесет година и сконча мирно у Господу 446. године.
Рођен у Декапољу Исавријском од родитеља знаменитих и благочестивих, Сергија и Марије. Када сврши школе, хтедоше га родитељи оженити, но он одбеже у пустињу и замонаши се. Живео је на разним местима, као у Византији, у Риму, на гори Олимпијској. Где год је био, свуда је удивљавао људе својим подвизима и чудесима. Дешавало се, да га је озаравала светлост небеска; да су му се ангели Божји јављали. Он је гледао красоту ангелску и слушао умилно појање њихово. Поживео дуго и богоугодно, и скончао мирно у IX веку у Цариграду, преселивши се душом у радост Господа свога.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 03.12.2025. Зачало 78.
Ономе слава у цркви због Христа Исуса у све нараштаје ва вијек вијека. Амин. (Еф. 3, 21). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Ми не љубимо ни Бога ни ближње. Кога данас интересује други човек? Свако се интересује само за себе самога, али не и за друге и за то ћемо дати одговор.
Ово потресно сведочанство монахиње из прве руке разоткрива бруталну стварност демонске опседнутости и вековни обред егзорцизма у Православној цркви. Усред ужасавајућих јаука, животињског режања и призора пакла, показује се да је Христова сила непобедива, а да је његов скалпел против зла – смирење. Чак и у најмрачнијим тренуцима, ово је прича о коначној победи над очајем и мржњом.