Истакнути јерарх Руске Цркве, митрополит Венијамин (Федченков), у својој књизи „Божији људи“, сведочи о личним сусретима које је доживео са Светима свог времена. Међу њима је и незаборавна успомена на први сусрет са оцем Анатолијем, Старцем о којем је до тада само слушао, али када га је видео, осведочио се да је свети човек исто тако чудо Божије као и икона, само што је чудо опипљивије.
Проглашењем владике Николаја Велимировића за светитеља Српске православне цркве 23. маја 2003. године коначно је стављена тачка на неправду коју је једном од најумнијих Срба 20. века нанела сопствена држава. Његова дела, којима се деценијама дивио западни свет, постала су доступна и код нас. Мало је, међутим, познато да су мошти Николаја Велимировића морале бити тајно пренете из Америке у Србију, као и његова дела која су штампана у иностранству.
Невидљива рука стара се, да пише свуда по свету, но свет се отима и мучи да пише својом мртвом руком – мртва слова. Господе Свемилосни, погледај у оне, који гледају у Тебе, и управи руку њихову, да кад пишу по себи, пишу Твоје име и споља и изнутра. Твоја сам књига, Господе Царе мој, Твоје сам писмо и споља и изнутра. Само свет ме замрља својом неписменом руком, те постах нејасан и нечитљив.
Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом шабачким г-дином Лаврентијем вођен је поводом Мисионарске године Светог Владике Николаја у Епархији шабачкој. Разговор је водио главни и одговорни уредник Телевизије Храм протојереј-ставрофор Стојадин Павловић. Производња: Телевизија Храм
Рођен 1684. године у селу Звјерки, у Гродњенској губернији, од побожних православних родитеља. Пострадао као шестогодишње дете од фанатика - Јевреја. Арендатор села Звјерке, Јеврејин Шчутко, украде дете Гаврила у одсуству његових родитеља, и одведе га у месташце Бјели Сток. Ту фанатици Јевреји распеше светог Гаврила и бодоше га разним справама све док му сву крв не испустише, и дете умре. Мртво тело би бачено у поље, али убрзо би пронађено. Након тридесет година мошти светог Гаврила показаше се нетљене, и налазе се у Слуцком манастиру.
Сељачко дете. Од детињства волео књигу и одликовао се побожношћу. Одбио да се жени, и у својих осамнаест година замонашио се у Кирило-Бјелоозерском манастиру. Усавршивши се у духовном животу, преподобни Александар оде на реку Чурјагу, и тамо основа Ошевенски манастир, у Ољенецкој епархији. Много се трудио, и многе на трудољубље одушевљавао. После двадесет седмогодишњих подвижничких трудова, преподобни Александар се мирно преставио 1479. године. Након неколико година његове свете мошти обретене нетљене. Оне почивају у његовом манастиру, у Успенској цркви, и чине многа чудеса.
Свети Ветран бејаше епископ Скитски у граду Томи, на обали Црнога мора, за царовања Валента (364-378 г.). Цар Валент, ревносан аријанац, допутова у град Томи. Дошавши у цркву, он по своме обичају стаде убеђивати епископа Ветрана да ступи у општење са аријанцима. Свети Ветран мушки и смело изјасни се пред царем за православну веру светих Никејских отаца Првог Васељенског Сабора, па остави цара и оде у другу цркву...
Рођен је око 1350. године, крштено име је Јован. Његов отац је епирски владар Симеон (Синиша) - брат по оцу цара Душана (1331-1355). Вест о смрти оца 1369. године затекла га је на Светој гори. Јован убрзо предаде владавину над својом земљом своме сроднику Алексију Анђелу Филантропу, последњем хришћанском владару Тесалије. Убрзо се повлачи у манастир на Платилитосу на Великом Метеору где се замонашио 1381. године. Био је велики ктитор метеорских манастира. Када су Турци заузели Тесалију, он 1349. године одлази на Свету гору у манастир Ватопед. Око 1410. године вратио се на Метеоре. У једној малој келији се подвизавао до смрти 1222/3. године. Његове мошти се данас налазе у манастиру Преображења Господњег на Метеорима. Тако се са овим преподобним Јоасафом заврши лоза Немањића, од које је родоначелник Стефан Немања (свети Симеон) и последњи владар Јован (монах Јоасаф) постадоше угодници Божји, које Српска црква прославља као своје светитеље.
Рођен 1310. године. Подвизавао се у Светој Гори. Основао знаменити манастир Метеор у Тесалији. Имао велики дар прозорљивости и чудотворства.
Био најпре цариник и грешник, па када га Господ виде у Јерихону на дрвету(Лк 19, 1-11) уђе у дом његов, што приведе Закхеја покајању. Доцније Закхеј следоваше апостолу Петру, који га постави за епископа у Кесарији Палестинској, где је верно служио Јеванђељу и мирно скончао.
Јерменин по народности. Би игуман манастира Фарана, под гором Синајском; па када блажени Анастасије би прогнан с престола, он би и преко своје воље постављен за патријарха антиохијског. О њему пише и блажени Софроније патријарх у своме Лимонару врло похвално. Григорије се одликоваше нарочито превеликим милосрђем, особито према грешницима. Упокојио се у Господу 593. године.
Као монах Синајске горе буде изабран за патријарха Антиохијског у време цара Јустинијана. На тај положај уздигла га је његова добродетељ, чистота живота, велика духовна ученост и тврда вера. Но цар Јустинијан паде у јерес докетску, против које оштро устајаху патријарх цариградски Евтихије и овај блажени Анастасије. Цар прогна Етихија, и хтеде прогнати и Анастасија, но не може наћи овоме никакве замерке у животу. Кад пак Јустинијан умре, покајавши се претходно и повративши Евтихија на престо, тада Јустин, наследник његов, успе да прогна Анастасија на основу некаквих клевета. Проведе Анастасије двадесет три године у прогонству, и поново би враћен на престо антиохијски за време цара Маврикија. Још шест година управљаше Црквом Божјом и сконча земно путовање своје 599. године.
Игуман горе Синајске. Најпре дуго био монах под славним игуманом Јованом Лествичником, а по смрти овога и сам постане игуманом. Поред тога што је био велики подвижник, он је био и красноречив списатељ живота светитељских као и других поучних списа. Водио је жестоку борбу против јеретика такозваних акефалита (безглавника), који су порицали IV васељенски сабор у Халкидону. Скончао у дубокој старости 685. године и отишао ка Господу, коме је верно послужио.
Цариграђанин, и син богатих родитеља. Као младић остави родитеље своје, и дом, и богатство, и настани се у једном пустињ- ском манастиру у Тракији. Ту себе преда најтежим подвизима. Спавао је на камењу - да би само мање сна имао - ишао је вазда гологлав, и одевао се у једну хаљину од кострети, због чега је и прозван Трихин или Кострет. Због свог великог самому- чења ради спасења душе, Бог га обдари великим даром чудотворства и за живота и по смрти. Мирно је скончао око 400. године. Тело му се показало мироточивим.
Истину треба говорити али увек благо са добром намером и тако да други у томе препознају љубав…
Глас Цркве, издавачка кућа и истоимeни часопис епархије шабачко-ваљевске (сада шабачке), прва се још 1987. године одлучила да светог Владику Никлаја узме за своју крсну славу. Говорећи о светитељском чудотворству Светог Владике Николаја, владика Амфилохије је са дирљивом искреношћу посведочио о једном чудесном догађају на гробу Светог Владике Николаја у Америци, из свог властитог искуства.
Првог маја 1965. године, велики син грузијског народа и неустрашиви исповедник вере Православне – Свети Гаврило Грузијски, спалио је Лењинов портрет од дванаест метара, који је висио на згради Врховног Совјета у Тбилисију, услед чега је ухапшен и мучен.
Православни верници су 30. априла обележили дан када су пронађене мошти преподобног руског светитеља Александра Свирског. Занимљиво је да су његово тело чак два пута проналазили. Притом, други пут уз много труда јер су власти сакриле светињу. Шта их је то толико плашило?
Чудотворна моћ Матроне Московске директно је повезана са њеним страдањем, са њеним мукама, са њеним ношењем спасоносног крста. И нека нам је Господ свима у помоћи, прибегавајући помоћи свете праведне Матроне, вапећи за њеном помоћи у решавању наших животних проблема, у исто време да испуни наш ум и наша срца снагом њеног примера, схватајући шта то значи кад човек носи крст који Бог ставља на њега.