Из села Пенковца, близу Софије; био монахом у манастиру близу Русе, на реци Дунаву, и скончао мученички, убијен секиром око 1510. године. Године пак 1512. његове свете мошти бише пронађене нетљене и миомирисне; и прославише се чудееима.
Ради љубави Господа Христа добровољно пришао мучитељима, исповедио Христа Бога и наружио идоле. После мучења утоплен удубину морску.
Порекло му беше славни Пелопонез. Мада му родитељи беху хришћани он још као једанаестогодишње дете би обманом потурчен од Турака (вероватно после угушења устанка на Пелопонезу 1769. године). Живећи од тада у близини разних паша и као врло бистар, он би унапређиван на разне положаје, тако да једнога дана постаде и турски епарх и око себе имађаше мноштво слугу и велико богатство. А ново турско име му беше Мустафа...
Овај свети новомученик и свештеномученик роди се у граду Пруси (Бруси) у Малој Азији у другој половини осамнаестог века од побожних хришћанских родитеља. Би одгајен у науци Господњој и узрасте у светим врлинама, тако да потом би удостојен свештеничког чина. Међутим, служећи као парох у свом месту Захарија паде једном у искушење и опи се вином. У том пијаном стању он се одрече Христа и прими веру лажног пророка Мухамеда. Ово би године 1801. Дошавши пак себи и покајавши се за свој страшни пад, он отиде право пред судију и пред њим баци на земљу турски фес, наружи лажну муслиманску веру и исповеди Христа Бога и Спаситеља...
Ови свети мученици живљаху у Риму. Својим учењем они многе неверне приведоше ка Христу и крстише. Зато их незнабошци ухватише, затворише у тамницу и жестоко мучише. У тамници они многе обратише у веру Христову. Најзад их бацише у пећ ужарену. И тако ови незаборавни борци добише венце мученичке.
Свети Еладије, пошто очисти себе од сваке нечистоте и постаде сасуд Светога Духа, би изабран за архијереја Божјег, и поверена му би крма Цркве Христове. Као пастир добри, он одгоњаше од Христовог стада духовне вукове - јеретике; а као вешт крманош, он чуваше лађу Цркве да је не оштете ветрови и буре на мору живота...
Као архијереј управљаше стадом Христовим двадесет шест година са великом љубављу и милосрдношћу. Када умре, и тело му би положено у цркви, видеше неки, како он уста из сандука и диже се на ваздуху изнад цркве, и са висине благослови људе и град, потом се поново врати у свој мртвачки сандук. И друга многа чудеса догодише се на гробу његовом. Представио се Господу 28. маја 1288. године.
Рођена у Солуну, и васпитана у благочешћу хришћанском. У време Гордијана и Филипа она пређе у Коринт где велегласно изобличи све оне који приношаху жртве идолима. Када је начелник Периније саветоваше да принесе жртву идолу Ескулапу, рече му Христова мученица: „Чуј ме, ја сам слушкиња Христова, а ко је Ескулап, не знам. Чини што ти воља”. Због тога би изведена на суд и мучена страшним мукама. Бачена у огањ; из њеног се тела изли многа крв и погаси огањ, а она оста жива. Бачена пред лавове - лавови је се не додирнуше, но умиљаваху се око ње. Пуштена у храм да, тобож, принесе жртве идолима, она полупа идоле и тиме још више озлоби мучитеља против себе. Док је лежала сва рањава у тамници, јави јој се сам Господ са архангелима Михаилом и Гаврилом, исцели јој ране, и утеши је и укрепи. Потом би изведена на губилиште да буде посечена мачем. Пре посечења уздиже Елконида руке своје у висину и мољаше се Богу, да је Бог прими и придружи овцама Својим у огради небеској. Када сврши молитву, чу се глас с неба: „Приђи, крећи, готов је за тебе и венац и престо!” Најзад би посечена мачем, и прими венац славе од Господа, коме се из љубави и жртвова као невино и чисто јагње.
У младости одрече се света и удаљи се на подвиг монашки. Просијавши врлином као сунце, запажен би од старешина црквених и узвишен на престо архијерејски у Халкидону. Као архијереј беше нарочито милостив према бедним, и стараше се много о сиротама, о удовицама и ништим. Када зли Лав Јерменин устаде против икона, устаде и овај светитељ Никита мужествено у одбрану икона, обличавајући цара и објашњавајући значај икона. Због тога претрпе многа унижења, озлобљења и тамновања. Најзад би протеран у изгнанство за вероисповедање, и у трудовима и страдањима представи се Господу, да прими венац славе у Царству Божјем.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 10.06.2023. Зачало 15.
Нема тог човека, те иконе Божије, који не трага за загрљајем љубави. Не смемо зато никад на основу предрасуда да приступимо ни једном човеку. Ко размишља о себи, својим поступцима, ранама које је својим избором оставио на својој души, тим пре мора да има разумевања за друге људе.
Молитва је потребна мени, да не изгубим спасоносну Звезду из вида а не Звезди да не изгуби мене… Питате ме, колико траје молитва моја? Да ли ме можете разумети, кад вам кажем: дужа је од дана мојих? Јер молитвом својом морам да вежбам и вашу веру, и отварам јој вид, и показујем виђење и Виђеног. Ваистину, молитвом својом испуњавам и своје и ваше дане.
Без обзира на тренутну ситуацију, Косово и Метохија остаће српски заувек. Да је то воља Божија, сведочи и следеће чудо Светог Јована Руса, ратника и чудотворца, једног од најпоштованијих светитеља у Грчкој, чије се мошти налазе у цркви на Евији, коју је недавно спасао од пожара. Он се приказао грчким верницима у мају 1999, и облачећи униформу српске војске, рекао: „Морам у Србију. Браћа наша тамо су нападнута, само због свог Православља, због своје вере у Сина Божјег. Христос наш тамо опет крвари."
Племић, родом из Волоколамска, у Московској губернији. Од детињства побожан и склон монаштву. У четрдесетој години својој пострижен за монаха у Московском Симоновом манастиру, и ту пријатељски друговао са светим Кирилом, а с времена на време слушао поуке светог Сергија Радонежског...
Преподобни и богоносни отац наш Јован, нови исповедник и бескрвни мученик Христов, беше родом из једног села у Малорусији од благочестивих православних родитеља. Они дете одгајише у науци Господњој, а дете беше бистро и стараше се да живи по вољи Божјој, Када Јован поодрасте би узет у војнике за време Петра Великог (1682-1725 г.) и приликом борби са Турцима он би заробљен од Татара. Са њим заједно би тада заробљен и свети преподобномученик Пахомије, који се слави 21. маја. Ухвативши блаженог јуношу Јована Татари га продадоше једном отоманском (турском) старешини, који га доведе у свој крај у Малој Азији, у место звано Прокопион близу Кесарије.
Овај Давид беше један од тринаест отаца грузијских (в. 7. мај). Прозван тако због Гареџијске пустиње, близу Тифлиса, где се подвизавао. У старости реши се Давид с неколико ученика посетити Свету Земљу. Остави, дакле, манастир на управу старцима Лукијану и Додо, и крете на пут. Када су стигли до једног брда, одакле се видео Јерусалим, Давид се заплака и рече: „Како да се дрзнем ја да својим грешним ногама ходим по стопама Богочовека?” Па рече својим ученицима да они, као достојнији, иду и поклоне се светињама, а он узе три камена и врати се натраг. Но Господ не даде да се скрије од света толико смирење, и ангел се јави Илији, патријарху јерусалимском, и рече му: „Пошљи одмах за старцем, који се враћа за Сирију; у њега су три камена, он однесе собом сву благодат Свете Земље, њему је доста за благослов један камен, а два нека врати у Јерусалим; тај старац је авва Давид Гареџијски”. Патријарх брзо пошље људе, који стигну старца Давида и узму два камена, а њега пусте. Онај трећи камен и до данас лежи на његовом гробу, и има чудотворну силу исцељења.
У време злочестивог цара Максимилијана беше у Александрији Теодора девица, благородног происхођења и васпитања. Као хришћанка би Теодора изведена на суд пред незнабошце. После дугих истјазања за веру Христову нареди кнез мучитељ, да се баци у блудилиште и да буде војницима дозвољено улазити к њој на задовољење телесне похоте. Света Теодора мољаше се Богу приљежно, да је спасе од скверни, и када се она мољаше, уђе к њој војник по имену Дидим, рече јој, да је и он слуга Христов, обуче њу у своје војничко одело, а себе у њено женско. Тада њу пусти да изађе, а он оста у блудилишту. По том ухваћен буде и изведен пред судију, призна да је хришћанин, да је он спасао Теодору и да је готов за Христа умрети. Би осуђен на смрт и изведен на губилиште. Тада дотрча и Теодора к њему и узвикну: „Иако си ти спасао моју част, ја нисам од тебе искала да ме спасеш од смрти. Уступи мени смрт мученичку!” Рече јој на то Дидим свети: „Возљубљена сестро, не спречавај ме да умрем за Христа и крвљу мојом оперем грехе моје!” Чувши ову препирку незнабошци обоје осудише на смрт, и обоје беху посечени, а тела им сажежена у огњу. Чесно пострадаше и задобише венце вечне славе 304. године у Александрији.
Обратио је многе Јелине у веру Христову због чега буде љуто мучен од незнабожаца глађу, тамницом и бијењем. Обнажена по- ложише га на земљу и везаше за 4 суха коца, па га немилосрдно бише све док му месо здераше с костију. Но мученик оста, ипак, у животу, а она четири суха коца озеленеше и узрастоше у висока дрвета, од којих многи болесници добијаху исцељење. Најзад свети Терапонт би заклан као јагње, у време Валеријана, и пресели се душом у Царство, да гледа славу Божју у вечности. Чесно пострада 259. године.