Свети апостол и јеванђелист Јован говори нам у свом Јеванђељу о сусрету светог Натанаила са Сином Божјим јављеним у телу. Натанаило беше из Кане Галилејске (Јн. 21, 2). И када Господ дође у Галилеју Он нађе Филипа и позва га за Собом. А Филип после тога нађе Натанаила и рече му: "Онај о коме писаше Мојсије у Закону и Пророци, нађосмо Га - Исуса сина Јосифова из Назарета"...
У време патријарха Јована Милостивог појави се неки млади инок, који чим дође, састави списак свих развратница у Александрији. Подвиг овога инока беше изузетан и јединствен. Преко дана он се наимаше да ради најтеже послове, а ноћу је одлазио у блудне домове, давао зарађени новац каквој развратници и с њом се затварао у собу на целу ноћ. Чим би се затворили, Виталије би умолио жену, да она легне и спава, а он би у углу собе проводио целу ноћ у молитви Богу за ту грешницу. Тако би сачувао грешницу да не греши бар једне ноћи. Друге ноћи ишао би код друге, треће код треће, и тако редом, док не би изређао све, па се поново враћао код оне с којом је почео. По његовим саветима многе су се грешнице оставиле свога прљавог заната, те једне су се удале, друге пошле у манастир, треће кренуле на поштен рад и зараду. Свим тим женама забрањивао је Виталије да објављују због чега он долази код њих. Због овога постане Виталије саблазан за сву Александрију. Људи су га на улици ружили, пљували, па и тукли. Но он је све стрпљиво сносио, јављајући своју добродетељ Богу а кријући је од људи. Када он умре, тада се дозна све о њему. На његовом гробу почну се догађати многа чудотворна исцељења; народ са разних страна почне доностити своје болеснике на његов гроб. Попљуван од људи он је био и остао прослављен од свевидећег Бога.
Отац Оригенов. Пострадао за Христа у Александрији 202. године. Најпре му царским указом све имање одузето, а потом на смрт осуђен. Ориген је писао оцу у тамницу: „Оче, не брини за нас, и не избегавај мучеништва због нас” (тј. због деце).
Беше му место рођења село Сикеа у Галатији, због чега би прозван Сикеот. Још као десетогодишњи дечак Теодор се предаваше трудном посту и свеноћној молитви по угледу на некога старца Стефана, који живљаше у његовом дому. Мајка му Марија беше богата удовица и намераваше свога сина посветити војноме звању. Али јој се јави у сну свети Георгије и извести је, да је Теодор намењен на службу не цару земаљском него цару небеском. И Теодору се јављао свети Ђорђе много пута, било да га поучи, било да га спасе какве опасности, у коју су га злобни демони стављали. Имао је и неколико виђења Пресвете Богородице. Подвиг Теодоров надмашавао је својом суровошћу подвиге свих живих подвижника његовог врмена. Мучио је тело своје, и глађу, и жеђу и железним оковима, и свеноћним стајањем на молитви. Све - само да би душу своју везао љубављу за Бога и учинио је потпуном господарицом над телом. На Теодорову љубав одговорио је милостиви Господ љубављу. Он му је даровао велике моћи над злим дусима и над свима болестима и мукама људским. Био се прочуо на све стране као чудотворни исцелитељ. Због велике чистоте и духовности буде и преко воље посвећен за епископа анастасиопољског. На епископској служби проведе једанаест година, и онда умоли Бога, да га ослободи те службе, да би се поново посветио своме омиљеном подвигу. Потом се врати у свој манастир, где у старости преда душу своју Господу, ради кога је драговољно много страдао. Скончао је у почетку царовања цара Ираклија око 613. године.
Лекови за смирење само стварају зависност и ништа не помажу, помаже друштво истомишљеника и побожност…
Зашто то допушташ, Господе? Зашто злодела отимају од нас оно што нам је најдраже - нашу децу, сламајући нам срце и чинећи наше животе пустим, без трунке радости? Смрт невиних у свету открива сав ужас грехопада, неправде и проклетства зла. Али, и усред тог ада, Господ на не оставља.
Родом из Рима, син богатих и благородних родитеља. Неким послом дошао из Рима у Цариград. Ту заблиста својим врлинским и подвижничким животом; усто био је даровит и врло учен. Због тога га патријарх цариградски Сисиније (426-427 г-) рукоположи за презвитера. А када би прогнан са патријаршиског престола јеретик Несторије (428-431 г.), који је патријарховао после Сисинија, за патријарха би изабран свети Максимијан. А после њега за патријарха дође Свети Прокло (434-446 г.), ученик Св. Јована Златоуста. Пошто је Црквом мудро управљао две године и пет месеци, свети Максимијан мирно усну у Господу 21. априла 434. године.
Мајка светог мученика Теодора (у Перги Памфилијској); мачем посечена.
Ови свети мученици пострадаше заједно са светим свештеномучеником Јануаријем (видети напред).
Жена цара Диоклецијана царица Александра, видевши неустрашиво страдање и славна чудеса светог великомученика Георгија, верова у Христа и пострада за Њега заједно са светим Великомучеником, о чему се опширније говори у Житију светог Георгија под 23 априлом. Слуге царице Александре: Аполос, Исакије и Кодрат, вероваше у Христа када видеше чудеса светог великомученика Георгија и своју царицу како се одрече цара и царства, верова у Христа и пострада за Њега. Они изобличише цара, и назваше га злочинцем и звером, јер не поштеде ни жену своју, са којом је децу имао. Силио разгневљен тиме цар нареди да их баце у тамницу, и целе ноћи смишљаше каквом смрћу да их умори. Сутра дан их изведе из тамнице, и нареди те Кодрату отсекоше главу. Аполоса пак и Исакија поново врати у тамницу. Они после много дана скончаше у тамници од глади и жеђи и предадоше душе своје свете у руке Божје, и добише од Бога венце мученичке.
За време цара Антонина у Перги Памфилијској, где царски намесник бејаше Теодот, скупљаху за царску војску младиће кршне, снажне и лепе, који се имаху послати на службу у двор царски. Са другим младићима би узет и блажени Теодор, красан лицем. Намесник на њега метну војнички знак, као и на друге. А свети Теодор тог часа баци од себе тај знак, изјављујући: Ја сам од утробе мајке своје означен мојим Небеским Царем, Господом Исусом Христом, и нећу да служим другоме цару...
Овај светитељ беше епископ у Кампанији Италијанској. У време гоњења Максимијанова би изведен пред суд и истјазаван разним мукама, које он незлобиво и трпељиво подношаше. Кад га вргоше у огањ, огањ се расхлади невидљивом росом, и мученик, неповређен, стајаше посред огња и појаше Богу хвалу. Тада му стругаху тело гвозденим четкама, док се кости не забелеше, но мученик незлобиво и трпељиво трпљаше. Гледаху муке мученикове његов ђакон Фауст и чтец Дисидерије, и плакаху за духовним оцем својим. Тада и њих везаше, па заједно са епископом у град Путеол доведоше, и у тамницу бацише. У истој тамници беху Христа ради и ђакони путеолски Прокул и Сосије, и два проста човека хришћанина Евтихије и Акутион. Свих седам бацише сутрадан пред зверове. Но зверови их се и не такнуше. Тада их све мачем посекоше, а хришћани града Неапоља пренесоше тајно тело светог Јануарија у свој град и чесно положише у цркву. До дана данашњега безбројна чудеса појавише се на гробу овога светитеља. Између многих чудеса запамћено је и то, да је једна бедна удовица, којој беше умро јединац син, узела из цркве икону светог Јануарија и положила на свога мртвог сина ридајући и молећи се светитељу. И син јој оживе. Чесно пострада свети Јануарије 305. године.
Треба рећи нешто мало и овлаш и то чините са страхом Божјим, са крајњом опрезношћу и умереношћу…
Истакнути јерарх Руске Цркве, митрополит Венијамин (Федченков), у својој књизи „Божији људи“, сведочи о личним сусретима које је доживео са Светима свог времена. Међу њима је и незаборавна успомена на први сусрет са оцем Анатолијем, Старцем о којем је до тада само слушао, али када га је видео, осведочио се да је свети човек исто тако чудо Божије као и икона, само што је чудо опипљивије.
Проглашењем владике Николаја Велимировића за светитеља Српске православне цркве 23. маја 2003. године коначно је стављена тачка на неправду коју је једном од најумнијих Срба 20. века нанела сопствена држава. Његова дела, којима се деценијама дивио западни свет, постала су доступна и код нас. Мало је, међутим, познато да су мошти Николаја Велимировића морале бити тајно пренете из Америке у Србију, као и његова дела која су штампана у иностранству.
Невидљива рука стара се, да пише свуда по свету, но свет се отима и мучи да пише својом мртвом руком – мртва слова. Господе Свемилосни, погледај у оне, који гледају у Тебе, и управи руку њихову, да кад пишу по себи, пишу Твоје име и споља и изнутра. Твоја сам књига, Господе Царе мој, Твоје сам писмо и споља и изнутра. Само свет ме замрља својом неписменом руком, те постах нејасан и нечитљив.