Ови свети мученици бише ухваћени као хришћани и изведени пред намесника у Палестини. Пошто исповедише Христа као јединог истинитог Бога, бише бачени у веома мрачну тамницу. Затим бише изведени и истјазавани, паљени огњем, гребани гвозденим ноктима и на крају погубљени заједно са светим мученицима Силвестром и Софронијем (који се такође данас славе).
Ови свети мученици беху родом из места Кивиреота код Перге Памфилијске. Живљаху за време цара Декија. Године 251 незнабошци их доставише обласном управитељу као хришћане. Овај нареди те их војници везане доведоше преда њ на суд. Да би их уплашио, управитељ нареди да се пред мученике изложе све справе за мучење. Но ови, видевши то, стадоше громко проповедати Христа. Тада управитељ нареди да их немилице бију сувим воловским жилама. Затим их обесише о дрво, и стругаше им тела све док им се изнутрица не провиде. Но пошто свети остадоше непоколебљиви у својој вери у Христа, управитељ нареди мучитељима да им главе отсеку мачем. Тако ови славни мученици примише венце мучеништва.
Ова тројица светих мученика пострадаше за Свету Тројицу.
Ова светитељка би рођена у сиријском граду Киру од побожних и богатих родитеља. Измлада заволевши Бога, подражавала живот преподобног Марона.[8] Стога подиже малу колибу у врту својих родитеља. И ту подвижнички молитвено тихујући и тугујући, непрекидним сузама квасаше лице своје и суре хаљине своје. Пошто у близини беше црква, блажена је у поноћ одлазила у њу, и узносила Богу молитве и славословља...
Рођена у Никеји. За веру Христову хапшена и љуто мучена. Најзад зашивена у врећу и утопљена у језеро 302. године. Но Бог јој душу спасе и прослави занавек међу ангелима на небу и међу вернима на земљи.
Био послушником некога духовника при манастиру Ватопеду. Ухваћен од морских разбојника и продан као роб у Магнезији. После дванаест година чудесно ослобођен и враћен у манастир Ватопед помоћу Пресвете Богородице. Крстио своје првашње господаре и био им духовник. Остатак живота провео у подвигу у Ватопеду, и скончао мирно у Господу.
Живела у Илиопољу граду Феничанском за време царовања Трајанова. Најпре велика развратница, а потом покајница, испосница и најзад мученица. Развратом је била сабрала огромно богатство. Преокрет у њеном животу направио је, Промислом Божјим, неки стари монах Герман, и то нехотично. Дошав послом у град, он одседне код једног хришћанина, чија се кућа додиривала са кућом ове Евдокије. Када је он ноћу почео по обичају монашком читати Псалтир и неку књигу о Страшноме Суду, Евдокија га чује и с пажњом стане ослушкивати његове речи све до краја. Страх и ужас обузме је, тако да је остала будна до сванућа. А чим сване, она пошаље слуге да умоле тога монаха да дође к њој. Герман дође, и међу њима се отпочне дуг разговор о ономе што је старац монах прошле ноћи читао, и уопште о вери и спасењу. Резултат тих разговора буде да Евдокија замоли месног епископа да је крсти. После крштења она предаде све своје имање цркви, да се разда сиромасима, отпусти своје слуге и робове, а она се повуче у неки женски манастир. И тако се одлучно посвети сва монашком животу, послушању, трпљењу, бдењу, молитви и посту, да буде после тринаест месеци изабрана за игуманију. Проживе у манастиру педесетшест година, и удостоји се пред Богом да јој Бог даде толику благодат, те и мртве васкрсаваше. Када наста гоњење хришћана од некога кнеза Викентија, света Евдокија би посечена мачем. Ево дивног примера, како један суд нечистоће може да се очисти, освети и испуни скупоценим небеским мирисом, благодаћу Духа Светога.
Постоји међу нама хришћанима једна велика заблуда која се односи на то да врло често бркамо појмове духовног и душевног. И не само бркања појмова него и у свакодневном животу склони смо да не препознајемо ова два стања, мислећи да су она једно и исто. А у чему је, заправо, разлика? Шта је то духовно, а шта душевно?
Богомудро апостоловали и у миру се упокојили. О њима говори св. апостол Павле у својим посланицама 7 (Кол. 4, 15; 2 Тм. 4, 21).
Овa прекрасна невеста Христова Кирана бејаше из села Ависоке близу Солуна; чедо побожних хришћанских родитеља. Веома лепа, она вођаше живот честит и целомудрен. Но добромрзац ђаво испуни се зависти премa њој због њених врлина; и пошто јој не могаше упрљати душу преко ружних помисли и непристојних замки потајних, он пронађе оруђе за своје зло у лицу једног агарјанина јаничара. Овај беше субаша у селу Ависоки, и скупљаше државни данак. Он се запали сатанском љубављу према целомудреној Кирани, и поче јој се на разне начине удварати, само да би дошао до свога циља. Међутим чедна девица га и не погледаше. Затим јој поче нудити много новаца, обећавати скупоцене хаљине, само да се одазове његовој жељи. Онда прибеже претњама и застрашивањима, па јој чак стаде и смрћу претити. Али Кирана, пуна небеске љубави према Господу Христу, нити се саблазни обећањима, нити се уплаши претњи.
Свете жене Кира и Марана беху из сиријског града Верије, рода високог и славног. А и одгој им беше узвишен и племенит. Но пошто оне презреше сјај свога порекла и све радости и забаве овога живота, оне оградише зидом једно место изван града, а врата затрпаше камењем и иловачом. А када то видеше њихове слушкиње, и оне зажелеше да проводе сличан живот. Господарице им њихове онда наредише да у близини њиховог обиталишта сазидају себи малу келију, и да се тамо подвизавају. И кроз једно прозорче оне су посматрале шта њихове слушкиње раде, и често их потстицале на молитву, и распаљивале љубав њихову према Богу.
Живео животом јурода у граду Пскову у време цара Ивана Грознога и упокојио се 28. фебруара 1576. године.
Одликовао се великом кротошћу. У време Декија би изведен на суд и љуто мучен за Христа. Пред смрт виде у визији жртвено јагње, што он протумачи као знак своје скоре жртве. Би мучен од епарха Публија, и најзад на крст распет у Пергији 250. године.
Друг и страдалник светог Прокопија Декаполита. Василије верно следоваше своме учитељу Прокопију и у миру и у гоњењу. Многе муке претрпе од иконобораца. А када иконоборци пропадоше, по Божјем Промислу, Василије се врати заједно с Прокопијем у свој манастир где се у посту и молитви дуго подвизаваше, и мирно сконча 747. године.
Овај светитељ беше презвитер у Александрији у оно време када патријарх у том месту беше јеретик Диоскор, један од покретача монофизитске јереси, која учаше да у Христу нису две природе него једна. У то време цароваше Маркијан и Пулхерија. Протерије, муж свет и благочестив, устаде против Диоскора, због чега претрпе многе беде. Тада би сазван IV васељенском сабор у Халкидону, на коме јерес монофизитска би осуђена, Диоскор збачен с престола патријаршијског и послат у заточење. На његово место би изабран овај правоверни муж Протерије. Он управљаше црквом са ревношћу и љубављу истинског следбеника Христова. Но следбеници Диоскорови не престаше стварати метеж у Александрији. При једном таком крвавом метежу Протерије изађе из града с намером да се привремено удаљи, али му се на путу јави пророк Исаија и рече: „Врати се у град, ја чекам да те узмем”. Протерије се врати и уђе у цркву. Чувши за ово, обесни јеретици навалише у цркву, ухватише патријарха и ножевима га избодоше. С Протеријем погибоше тада још шесторица хришћана. Тако прими мученички венац за истину православну овај дивни пастир стада Христова, 457. године.