Епископ таиски у Тиваиди Мисирској. За православну веру страдао много; једно му око јеретици беху избили и леву ногу скршили. На Првом васељенском сабору учестовао оповржући с великом силом Аријеву јерес. Цар Константин веома га ценио и често га целивао у оно избодено око, избодено ради истине православне. Устао одсудно на Сабору против западних представника, који су предлагали, да се свештеницима мирским потпуно забрани брак. Био девствеником целога живота свога.
Из Александрије, жена младога мужа. Наговорена неком врачаром она учини прељубу с другим неким човеком. И одмах је поче савест љуто гристи. Ошиша се и обуче у мушко одело, па ступи у мушки манастир Октодекат под мушким именом - Теодор. Њен труд, пост, бдење, понизност и плачно покајање задивили су сву братију. Оклеветана од неке блудне девице, као да је с њом затруднела, Теодора се није хтела правдати сматрајући ту клевету као казну Божју за свој грех. Изгнана из манастира, она седам година проведе пребијајући се по шуми и пустињи, и још уз то негујући дете оне блуднице. Победила сва вражја искушења: није се хтела поклонити сатани, није хтела примити јело из руку једног војника, није хтела слушати савете свога мужа да се врати к њему - јер све је то био само призрак ђаволски, и чим се Теодора прекрстила крстом, све је ишчезавало као дим. После седам година прими је игуман у манастир, где проживе још две године, па се упокоји у Господу. Тек тада познаше монаси, да је то била жена; а игуману се јави ангел и објасни му све. Њен муж тада дође на сахрану, и оста до смрти у келији своје бивше жене. Света. Теодора имаше превелику благодат Божју; зверове укроћаваше, болести исцељиваше, воду у сухом бунару изведе. Тако Бог прослави истинску покајницу, која јуначким трпљењем девет година кајаше само један свој грех. Упокојила се 490. године.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 24.09.2025. Зачало 29.
У тишини несанице, човек се не сусреће само са умором, већ са сопственом дубином. То је сурова школа самоће у којој се најлакше налази пут ка Богу. Кроз немир ноћи откривају се заборављене ране, али и светлосни зраци савести који лече. Многи су управо у тим часовима без сна први пут завапили – и нашли Онога кога нису могли чути док су спавали.
Ја дођох у име Oца својега, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити (Јов. 5, 43). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Када у молитви Господњој иштемо да нас не уведе у искушење, како да то разумемо…
У свету Андреј, син Заозерског кнеза Димитрија Васиљевича. Од раног детињства осетио ништавност световног живота, и у дваестој години замонашио се у Спасокаменом манастиру, на Кубенском језеру. Поверен духовном руководству старца Григорија, кнез монах сво време посвећиваше молитви и размишљању о гечности, и држаше најстрожији пост. Последње године свога живота он једанпут недељно узимаше храну, н причешћиваше се Светим Тајнама сваке недеље. Престави се преподобни 1453 године. Свете мошти његове, прослављене чудесима, почивају у Спасо-Каменом манастиру, у Вологодској епархији.
Свети Петар беше ревносни заштитник Православља за царовања Лава Иконоборца. Исповеднпк, он се у миру преставио око 823 године. О светом Павлу нема сачуваних података.
Добивши од једног пустињака пречасну крв, истеклу из пречистих ребара Господа Христа, овај свети монах чињаше њоме многа исцељења ходећи по градовима и покрајинама. Због тога га неверници убише ноћу дрвима. (По некима ова крв Господња беше из Његове иконе прободене од Јевреја у Вириту Бејруту. Она би сачувана од ученика светог Варипсаве, па касније пренета у царски град).
Једна племкиња цариградска са своје две слушкиње. Презреше сујету света и повукоше се у усамљеност, где се у подвигу после једанаест година упокојише у Господу.
Апостоли од Седамдесеторице. Аполос (Дап 18, 24-25) био епископ у Смирни пре светог Поликарпа. Свети Лукије (Рм 16, 21) био епископ у Лаодикији. Свети Климент био епископ у Сардику.
Ћерка цара Аркадија. Заветовала се остати довека у девству, и у знак тога завета саградила у саборној цркви часну трапезу од злата и драгог камења. Сувладар своме брату Теодосију Млађем. Велика ревнитељка вере православне. Њеним настојавањем сазван Трећи васељенски сабор у Ефесу, који осуди Несторијеву јерес. Саградила знамениту цркву Свете Богородице у Влахерни у Цариграду. По смрти Теодосијевој венчала се са Маркијаном, изабраним царем, но живела с њим као с братом. Пронашла мошти четрдесет мученика севастијских. Упокојила се у Господу 10. септембра 453. године у педесет петој години свога живота.
Три рођене сестре, из неког места у Витинији азијској. Васпитане у духу хришћанском повукоше се из града у пустињу желећи да ум свој узвисе Богу и ослободе свега варљивог света, и да тако проживе век овај у чистоти и девичанству као праве невесте Христове. Предадоше се великом труду, посту и молитви, док их Бог не украси даром чудотворства. Када к њима почеше доводити болеснике ради исцељења, оне посташе знамените и преко своје воље. Чу за њих и неки кнез Фронтон и довуче их на суд. Видевши их кнез, зачуди се красоти лица њихова. Јер, иако оне беху велике испоснице, и тело њихово сухо, лице им беше светло, озарено унутрашњим миром и благодаћу Божјом. Кнез им најпре ласкаше и обећаваше послати их цару, који ће их удати за своје велможе, но када се увери, да све његове ласке и обећања немаху никаква дејства на ове невесте Христа Господа, он нареди те прво мучише Минодору, а сестре њене баци у тамницу. После љутих мучења викне кнез Минодори, израњављеној и искрвављеној: „Принеси жртву боговима!” На то одговори света мученица: „Зар не видиш: ништа друго и не чиним него сву себе приносим на жртву Богу мојему?” Када издахну у мукама света Минодора, тада кнез изведе и остале две сестре и постави их крај мртвога тела Минодорина, па показујући им мртво тело сестре њихове, саветоваше их да се одрекну Христа. Но како оне осташе непоколебљиве, то и њих љутим мукама умори. Утом гром удари из неба и уби бездушнога Фронтона и слуге његове. Хришћани чесно сахранише тела светих Божјих мученица. Пострадаше између 305. и 311. године у време Максимијана Галерија, и упокојише се у Царству Христовом.
Данас се људи окрећу само око себе. Све подређују себи. Ако би требало некоме помоћи или урадити неки посао – оставиће то за сутра. Треба ли искористити, употребити нешто или направити себи ужитак – учиниће то истог тренутка, не размишљајући о сутра... Нема састрадавања са другима, нема молитве за друге... само себи, за себи и око себе...
Ако ја свједочим за себе, свједочанство моје није истинито (Јов. 5, 31). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Никада не треба улазити у препирке, а нарочито онда када непријатељ може да надговори онога који је у праву…
Док свет јури за видљивим успесима и резултатима, живот Јоакима и Ане, које данас прослављамо, открива моћ невидљивог. У њиховој свакодневној борби и чежњи за дететом рађа се сила која преображава време, дом и будуће генерације. Радост и вера које су оставили нису само успомена - већ тајна која наставља да дели светлост и мир, и у данашњем свету препуном немира.
Свети Теодосије, архиепископ Черњиговски, по пореклу свом припадао је властелинској фамилији Углицких. Отац Теодосијев Никита бејаше свештеник у Малоросији; мати му се звала Марија. Родитељи васпитаваху свога сина у страху Божјем и хришћанској побожности; под утицајем њихових поука у његовој се души још од раног детињства заметнуше клице оне побожности, којом се украшавао сав његов потоњи живот. По природи кротак, послушан и осетљив, Теодосије је из детињства горео пламеном љубављу према Богу и усрђем према храму Божјем. Пошто се код куће научи да чита и пише, Теодосија даде отац на даље образовање у Кијево-Братску Богојављенску школу...