Предивна Благовештењска икона пресвете Богоматере, која се данас чува на острву Тиносу у Грчкој, потиче још из доба пре арапског ропства, које је било давно пре турског ропства. Када и како је ова светиња доспела на Тинос незна се, али предање народно везује је за светог апостола и јеванђелиста Луку. За време једне катастрофе, која је задесила острво Тинос, Икона је била затрпа на под земљу, где је остала око 800 година.
Ове три свете жене пострадаше за Господа. Пелагија и Теодосија после тамновања и мука беху заједно мачем посечене. А света Дула, која беше служавка, пострада сама и сконча у граду Никомидији. Три беле руже, поливене крвљу мученичком, пресади Бог у небесну градину Своју.
У дому Јосифовом Пресвета Дева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излазаше, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим. Но када се наврши време проречено Данилом пророком, и када Бог благоволи испунити обећање Своје изгнаном Адаму и пророцима, јави се велики архангел Гаврил у одаји Пресвете Деве, и то, како неки свештени писци пишу, у тренутку баш када је она држала отвореног пророка Исаију и размишљала о његовом великом пророчанству: „Ето, девојка ће зачети и родиће сина...” (Иса 6, 14). Јави јој се Гаврил у светлости архангелској и рече јој: „Радуј се, благодатна! Господ је с тобом!” (Лк 1, 28) и остало све редом како пише у Јеванђељу божанственог Луке. Са овом архангелском благовешћу, и са силаском Духа Светога на Деву Пречисту, отпочиње спасење људи и обновљење твари. Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се! да означи тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.
Ако си тужан, у Светом Писму наћи ћеш утехе; јеси ли жалостан - радост; јеси ли гневан - укроћење; јеси ли сладострасан - целомудрије; јеси ли немудар - мудрост; јеси ли рђав - доброту; јеси ли злочинац - милост и правду; јеси ли човекомрзац -љубав. У њему ћеш наћи лек за све своје пороке и мане, и храну за све своје врлине и подвиге.
МУХАМЕДАНЦИ из града Казана примили хришћјанство, али зато много пропатили од својих бивших једновераца, муслимана, и напослетку били убијени од њих, године 1552.
ОНИ у Кесарији Палестинској пострадаше за Господа мар чем посечени.
О овом светом Свештеномученику видети опширније под 13. априлом. (У неким Синаксарима он се спомиње још и 8. октобра).
Син Кариона Мисирца, који остави жену и децу и замонаши се. Захарију узме отац к себи, пошто га мајка није могла да исхрани. Иако млађи од многих стараца у Скиту, удостојио се био већих благодатних дарова него многи старци. Од благодати Божје осећао је као да му гори цела унутрашњост његова. На питање светог Макарија, ко је прави монах, одговори Захарија: „Онај ко себе непрестано принуђава на заповести Божје”. А на питање авве Мојсеја, шта значи бити монах, Захарија скине своју камилавку и згази ногама па рече: „Ако човек не буде овако сокрушен, не може бити монах!” Био великим светилом међу монасима у пустињи, и млад се упокојио у Господу.
Два друга Јован и Сергије, побратиме се пред иконом Пресвете Богородице у том манастиру. Јован беше богат човек и имаше петогодишњег сина Захарија. Разболе се Јован и пред смрт препоручи свога сина старању Сергијевом, и остави Сергију на чување доста сребра и злата с тим, да овај то уручи Захарији када овај одрасте. Но када Захарија одрасте, Сергије одрече да је ишта примио од умрлог Јована. Тада му рече Захарија, нека се закуне пред оном истом иконом Пресвете Богородице, пред којом је ухватио братство са његовим пок. оцем, да ништа није примио од Јована, па му ништа неће ни тражити. Сергије пристане. Но када се закле, хтеде прићи да целива икону, али га сила нека држаше даље и не допушташе. Тада наједанпут поче бесомучно викати: „Свети оци, Антоније и Теодосије, не дајте да ме погуби овај немилостиви ангел!” То га демон беше напао по Божјем попуштању. Потом проказа сав новац што је Јован оставио. Но када отворише, нађоше ону суму удвојену. Удвоји се она сума Промислом Божјим. Примивши новац, Захарије га даде манастиру, а сам се ту постриже за монаха, проживе дуго, удостоји се великих дарова Божјих, и пресели се мирно у вечност.
Родом са острва Митилене. Био је епископ хиоски дуже времена. После буде изабран за патријарха. Но по лажним доставама, као да је радио против државе, Турци га најпре нуђаху да се потурчи, а када он то одлучно одби, обесе га 1657. године.
Пострадао за иконе од цара Лава Јерменина. Био монах и сабрат манастира Студитског. Па кад велики Теодор Студит би у заточењу, овога Јакова бацише на велике муке, да би се одрекао иконопоштовања. Но он оста истрајан и веран Православљу до краја. Изубијана и измучена, врате га назад у манастир, када зли цар Лав зло заврши живот. У манастиру умре од тешких убоја и пресели се међу небесне грађане.
У Селевкији рођен и васпитан. Кад је апостол Павле дошао у тај град, видео је Артемона, утврдио га још више у вери Христовој, и поставио за епископа тога града. Артемон је с љубављу и ревношћу управљао словесним стадом Христовим, био лекар душа и тела људских, и преселио се у вечност у дубокој старости.
Осим што говори о јединству вере и медицине, документарни филм "Бог има задњу реч", садржи и сведочанства о чудесним исцелењима пацијената, које је савремена медицина, немоћна да их излечи, прогласила неизлечивим. Износе их лекари који су их лечили, потврђујући да је, као и у свему другом, Бог Тај који има задњу реч.
Јелена Драгаш Палеологина, последња византијска царица, у монаштву Ипомонија, била је праунука светог краља Стефана Дечанског. Њен отац Константин Драгаш рођен је у браку севастократора Дејана и Теодоре, ћерке Стефана Дечанског. Јелена је постала господарка Ромеја удајом за Манојла II Палеолога, као једна од ретких царица словенског порекла и једина српског. Њен супруг, најплеменитији автократор Манојло II Палеолог, христољубиви Цар и философ, био је надалеко познат по својој учености и образовању.
СВЕШТЕНИЧКИ син; измалена ревностан за књигу и црквена богослужења. Одрече се света, и прими монаштво у Рождественском Владимирском манастиру, и послушно прохођаше разна манастирска послушања. Потом постаде игуман. Али жељан усамљеничког пустињачког живота, он кришом напусти манастир и удаљи се у крајеве Нерехте, Костомске губерније. Убрзо он тамо, са благословом светог Алексија, основа манастир са црквом Светој Тројици. И би братији пример у светом трудољубљу. И много година подвизаваше се он, учећи посетиоце обитељи његове врлинама и исцељујући их од болести. Упокоји се преподобни 23 .марта 1384 године. Свете мошти његове почивају у цркви његовог манастира.
СИН ситног јарославског трговца; служио као калфа код једнога трговца у граду Мангазеју, у северном Сибиру. Трудољубив и поштен, Василије се одликовао особитом побожношћу; волео је посећивати цркву, усрдно се молио дома, помагао према својим средствима сиротињу, обилазио болеснике. Његов пак газда беше човек лаком и суров, и свети мученик је много патио од њега...
И3 Фригије. Пострадао за Господа Христа посечен мачем за царовања Јулијана Одступника (361 - 363 г.).
Новомученик Христов, преподобни Лука беше родом из Адријануполиса (Једрене), из парохије храма Светог Николе. Отац му се зваше Атанасије, а мајка Домница. Оставши сироче без оца у својој шестој години, он би послат од мајке једном трговцу Загорејцу да код њега ради. Овај трговац путоваше и у Русију, а онда се настани за стално у Цариграду.
Ови свети мученици потрадаше 125 године, у време цара Адријана. Сви они беху хришћани по призвању и свакодневно служаху истинитоме Богу. Свети Филит беше царски сенатор. Он, жена његова Лидија, и два детета њихова, Теопрепије и Македон, бише као хришћани изведени пред цара Адријана. Но цар, пошто не могаде противстати мудрости светога Филита, посла их у Славонију к војводи Амфилохију. Овај одмах нареди да их све обесе о дрво, и да им тела стружу дрвеним ножевима.