Света Евфрасија беше из града Никомидије, од рода знаменита, у време цара Максимијана. Бејаше лицем лепа и по нарави добра, и верна слушкиња Господа Христа. Идолопоклоници је ухватише, и примораваху је да принесе жртву демонима. Пошто она не хтеде, тукоше је страховито. Али она све мушкм поднесе. Тада је предадоше једном свирепом човеку, да је обешчести. Он је узе и одведе дому свом. А она се душом својим непрестано мољаше светом Пречистом Женику свом, Христу Господу, да јој сачува девственост. И када се погани човек онај затвори с њом у ложници, светитељка га замоли да је за неко време не дира, обећавајући му неко биље, које, ако буде носио при себи, никакво му непријатељско оружје неће моћи наудити. И рече му за себе да је мађионичарка. Али он јој одговори: Касније ћеш ми дати то биље. Но мудра девица му рече: To ce биље не показује удатој жени, већ само неудатој девојци. Јер ако га чиста девојка не пронађе и не преда, оно уопште не дејствује. - И попусти свирепи човек, док му она не пронађе то биље.
Блажени Теодор, Христа ради јуродиви Новгородски. Пред смрт трчао улицама и викао свима и свакоме: „Проштавајте, путујем далеко!” Упокојио се 1392. године.
Знаменит због одважног штићења Православља на Флорентинском сабору упркос и цара и папе. Упокојио се мирно 1452. године. На смртном одру молио свога ученика Георгија, доцније славног патријарха Генадија, да се чува замки Запада и да брани Православље.
Он је допунио и у садашњем облику саставио чин тајне јелеосвећења. Упокојио се 959. године. Мошти му почивају у Саборној цркви на Крфу.
Рођен у Александрији и био најпре продавац воћа. Крстио се тек у четрдесетој години и чим се крстио, отишао на подвиг. Био је најпре ученик светог Антонија заједно са Макаријем Великим, а потом игуман манастира званог Келије, између Нитрије и Скита. Нешто млађи од онога Макарија, он је доцније и умро. Живео је преко сто година. Мучен ђаволским искушењима, нарочито искушењем славољубља, он је себе смиривао претешким трудовима и непрестаном молитвом уздижући ум свој непрестано к Богу. Једном га виде неки брат како пуни кош песком па носи уз брдо и просипа. Зачуђен упита га брат: „Шта то радиш?” Одговори Макарије: „Изнуравам онога који мене изнурава” (тј. ђавола). Упокојио се 393. године будући стар преко 100 година.
Мисирац, један од млађих савременика Антонија Великог. Отац му био свештеник. Из послушности према родитељима ожени се, но жена му убрзо умре и он се удаљи у пустињу где проведе пуних шездесет година у труду и борби, унутрашњој и спољашњој, за царство небеско. Кад су га питали, зашто је толико сув и кад једе и кад не једе, он одговори: „Од страха Божијега”. Толико је успео очистити свој ум од злих помисли и срце своје од злих жеља да га је Бог обдарио обилатим даром чудотворства, тако да је и мртве из гроба васкрсавао. Његово смирење задивљавало је људе и демоне. Рече му једном демон: „Има само једно, у чему те ја не могу надвладати; то није пост, јер ја не једем никад ништа; то није ни бдење, јер ја не спавам никад”. „Него шта је то?” упита га Макарије. „Твоје смирење”, одговори демон. Своме ученику Пафнутију говорио је Макарије често: „Не осуђуј никога, и бићеш спасен”. Живео је деведесет седам година. Пред смрт на девет дана јавили му се из онога света свети Антоније и свети Пахомије и навестили му да ће кроз девет дана умрети, што се и догоди. Још му се пред саму смрт јавио херувим који му је открио у визији блажени свет небески, похвалио труд и врлину његову и рекао му, да је послат да му узме душу у Царство небеско. Упокојио се 390. године.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 01.02.2023. Зачало 56.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 31.01.2023. Зачало 55.
Човек је господар неизговорене, али и роб изговорене речи, гласи једна мудра изрека. Зато је од животне важности да имамо контролу над изговореном речју, без обзира што у свакодневном животу много тога што се дешава мами из нас реч више. А наше речи, оне су дијагноза наша душе.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 31.01.2023. Зачало 55.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 31.01.2023. Зачало 91.
Би родом са Истока, из града Кира, од богатог и славног рода. Подвизавао се у пустињи у веома малој колибици; проводио сво време у молитви, појању псалмова и читању светих књига. Храна му била оскудна и груба. Живећи на земљи, срцем и умом сав био устремљен к Богу. Дознавши за његов свети живот, многи се стадоше стицати к њему; и он основа манастир. Чудотворна благодат зрачила из овог светог подвижника, која је и многа чудеса чинила. Толико беше свет, да му је светлост с неба осветљавала увече кад је читао. Упокојио се преподобни око 388 године.
Син деспота српског Стефана слепог и деспотице Ангелине. Замонашен у манастиру Манасији. Притешњен Турцима он побегне у Румунију где буде посвећен на упражњени престо архиепископа влахозапланинског. Измирио завађене војводе Радула и Богдана и спречио рат међу њима. У старијим годинама вратио се у Крушедол где је подигао манастир и где се после дужег подвига и упокојио 18. јануара 1516. године. Његове нетрулежне и чудотворне мошти и сада леже у том манастиру.
Рођен у Александрији 296. године, и од самог детињства имао наклоност к духовном звању. Био ђакон код архиепископа Александра, и пратио овога у Никеју на I васељенском сабору. На овом сабору Атанасије се прославио својом ученошћу, благочешћем и ревношћу за Православље. Он је врло много допринео да се Аријева јерес сузбије, а Православље утврди. Он је писао Символ Вере, који је био на Сабору усвојен. По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа александријског. У звању арихиепископском остане преко четрдесет година, премда не цело то време на престолу архиепископском. Безмало, кроз цео живот свој био је гоњен од јеретика. Од царева највише су га гонили: Констанције, Јулијан и Валент; од епископа Јевсевије Никомидијски, са још многим другим; а од јеретика Арије и његови следбеници. Био је принуђен крити се од гонитеља чак и у бунару, у гробу, по приватним кућама, пустињама. У два маха морао је бежати у Рим. Тек пред смрт проживео је неко време мирно као пастир добри усред доброг стада свога, које га је истински љубило. Мало је светитеља који су били тако безобзирно клеветани и тако злочиначки гоњени као свети Атанасије. Но његова велика душа све је трпељиво поднела ради љубави Христове и најзад изашла победоносна из целе те страшне и дуготрајне борбе. За савет, утеху и моралну потпору често је одлазио светом Антонију, кога је он поштовао као свога духовног оца. Човек који је формулисао највећу истину, имао је много и да пострада за ту истину, док га Господ није упокојио у царству Свом као свог „раба вјернаго”, 373. године (в. 2. мај).
Ко хоће да иде упоредо са мном, мора се отказати својих ногу, и своје душе, и свога срца, и свога ума. Онога, ко се откаже свега тога, ја ћу узети на своје ноге, у своју душу, у своје срце, у свој ум. И неће ми он бити тежак, нити ја њему заморан. Онај пак, ко се не откаже свега, нити може мене на путу стизати нити задржавати.
Данас је постало неупоредиво лакше развести се него склопити брак. Особито је то лако учинити у нашој земљи јер правне основе за развод брака у нашем законодавству спадају међу најлибералније у свету. Довољно је рећи да је дошло до неслагања нарави супружника и Закон постаје – немоћан. Али, ко је онда моћан да сачува брачну заједницу мушкарца и жене и дометне јој снаге да одоли сваком искушењу?
Религија страха; религија лажне понизности; религија кривице: све су то искушења и замке – врло снажне и то не само у свету, већ и у Цркви. “Религиозни“ људи гаје неку сумњичавост према радости. Људи непрестано долазе и питају за савет. Исповедам их и причам, причам, причам; а нека ме слабост и лажни стид спречавају да им кажем: „Немам никакав савет за вас. Ја имам само слабу, климаву, али, за мене непрекидну радост. Желите ли то?“ Не, не желе!!!
Ми хришћани не треба да примењујемо људску логику, већ да верујемо у дејство духовног закона: Ако опростимо неком ко нам је нанео неправду, ко ни не помишља да тражи опроштај од нас, онда ће нам свемоћни Господ, видећи наше смирење, помоћи. „Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат.“ (Јак. 4:6). Разговор са архимандритом Јовом (Гумеровим), познатим исповедником у Сретенском манастиру, који је говорио је о најважнијој врлини за сваког хришћанина: смирењу.