Овај светитељ беше официр римски у време цара Максимијана. Одговарајући на суду за своју веру у Христа, он рече да је наследио веру благочестиву од својих родитеља, и да се у њој утврдио видећи многа чудесна исцељења од моштију хришћанских светитеља. После великих мука претрпљених храбро у тракијском граду Пиринту Акакије би преведен у Византију где издржа нове муке, док најзад не би мачем посечен. Чесно пострада и пресели се у царство вечне радости 303. године.
У време цара Констанса, сина светог Константина, и патријарха јерусалимског Кирила појави се изјутра у девет сати Часни Крст над Голготом простирући се до изнад Горе Маслинске. Беше тај Крст светлији од сунца и краснији од најлепше дуге. Сав народ, и верни и неверни, оставише своје послове и у страху и дивљењу посматраху то небеско знамење. Многи неверници обратише се вери Христовој, а тако исто и многи јеретици аријани оставише своју злобну јерес и вратише се Православљу. О овоме знамењу написа патријарх Кирил писмо цару Констансу, који и сам нагињаше аријанству. То се догодило 7. маја 357. године. Тако се и овом приликом показа, да вера хришћанска није у мудровањима светским по чулном разуму људском него у сили Божјој, показаној кроз чудеса и знамења безбројна.
Ми живимо зато што нас Бог воли. Његова љубав даје нам наду за будућност. Али заборављамо да Му благодаримо, сигурни да је Бог обавезан да нас увек чује и испуњава нашу вољу. Човек у храму се моли: “Излечи моје најближе, помози ми!“. И Бог помаже. Али како је дивно када се Богу обраћамо другачијим речима: „Господе, дај ми снаге да ти служим и да Те волим, не само у радости, него и у жалости, и не само у срећи и благостању, него и у болести!“
Преподобни Серафим беше родом из малог села Зели код Таландија у Беотији (Грчка), од родитеља побожних и врлинских. Још као одојче он пројављиваше своје будуће подвижништво тиме што средом и петком одбијаше да пре заласка сунца сиса млеко из мајчиних груди. Родитељи га крстише давши му име Сотирије, а када напуни седам година дадоше га месном свештенику да се код њега учи писмености и Светом Писму. Млади Сотирије брзо напредоваше у науци, као уосталом и у целокупном свом владању и понашању.
Oвога дана установљено је у нашој светој Српској Православној Цркви да се празнује пренос моштију светог и богоносног оца нашег Саве, равноапостолног просветитеља и учитеља Српског.
После многих злочинстава покајао се и осудио сам себе, прво, да три године иде четвороношке и једе са псима, и друго, да дванаест година живи у шуми, без одела, без крова, и без икакве хране осим траве и лишћа. Доби извешће од ангела, да су му греси опроштени. Путоваху трговци кроз шуму, па видевши издалека Варвара, помислише да је звер а не човек, наперише стреле и устрелише га. Умирући он их замоли, да јаве оближњем свештенику о њему. Свештеник дође, и чесно га сахрани. И из његовог тела потече целебно миро, које је исцељивало разне болести и муке на људима.
Беше Варвар војник у време Јулијана Одступника. Када царев војвода Вакх поведе римску војску против Франака, у тој војсци беше и Варвар, потајни хришћанин. На бојишту појави се неки јунак од стране Франака, сличан древном Голијату, и зачикаваше Римљане, да би му неко од њих изашао на мегдан. Војвода Вакх посаветова Варвара да он изађе. Варвар се помоли у срцу живоме Господу, изађе и победи онога дива. Од тога се смете војска франачка и побеже. Тада војвода направи весеље големо, и нареди да се идолима принесу жртве. Но при том жртвоприношењу војвода сазна да се Варвар држи по страни. Када га упита о томе, Варвар изјави да је он хришћанин. Војвода јави цару, а цар нареди, да се Варвар стави на најтеже муке. Но Варвар све поднесе са ретком храброшћу и присебношћу. При његовом мучењу показаше се многа чудеса, и многи војници видећи то, примише веру Христову. Међу овима беше и сам војвода Вакх са Калимахом и Дионисаијем. Сва тројица њих беху посечени за име Христово, а за њима и Варвар, 362. године. Душе њихове преселише се у царство Христа Цара бесмртнога.
Беше Јов потомак Исава, унука Аврамова, и живљаше у Арабији око две хиљаде година пре Христа. Оцу му беше име Зарет а матери Восора; његово пак пуно име беше Јовав. Беше он човек чесан и богобојажљив и веома богат. Но у седамдесет деветој години његовог живота попусти Бог на њ искушења тешка кроз сатану, као што је све потанко описано у Књизи Јова. И у један дан изгуби Јов све огромно имање своје, и синове своје, и кћери своје. По том нападе на њ тешка болест, од које му се цело тело покри ранама од темена до табана, и лежаше Јов на ђубришту изван града, и комадом црепа отираше гној са рана својих. Но Јов не заропта на Бога, него стрпљиво поднесе све муке до краја. Зато му Бог поврати здравље, и даде му богатство много веће него што је пре имао, и родише му се опет седам синова и три кћери, колико је и пре имао. И поживе Јов свега две стотине четрдесет осам година све славећи и хвалећи Бога. Јов се сматра узором трпељивог подношења сваког страдања, које Бог на нас шаље, и праобразом страдајућег Господа Исуса.
Говорити о породици у овом, по њу опасном времену, велики је изазов али и могућност да се дође до обиља материјала који сведоче о нападима на њен интегритет. Пред нашу савест стају људи који се озбиљно баве проблемом све разорнијих антипородичних идеологија добро заштићених државним законима. Прилика је да се упознамо са њиховим ставовима који нам могу бити од огромне помоћи у борби за очување породице, а тиме и свеукупног људског друштва.
Када нападамо Цркву, нападамо себе и сечемо грану на којој седи цели свет, па и ми сами; нисмо тога свесни, а мислимо да све знамо. Зато се не бавимо делима таме, него будимо синови Светлости!
Зaволевши у младости подвиге монашке, он прими постриг у Генадијевом манастиру. После тога подвизавао се у Спаском манастиру, на Кубанском језеру, и у Обнорској обитељи, у Јарославској губернији, док није нашао указано му с неба место на реци Монзи, на 20 врсти од Костроме. Ту он основа Благовештенски манастир, у коме се подвизавао све до своје кончине, 1610 године. Свете мошти његове почивају у цркви његовог манастира.
Три мученика најхрабрије пострадаше за Свету Тројицу.
Ученик преподобног Сергија Радонежског; живећи у једној келији с њим, достигао велико савршенство у врлинама; због кротости душе и чистоте срца удостојио се видети Богоматер са апостолима Петром и Павлом при њиховом јављењу светом Сергију. Преставио се 1385 године. Свете мошти његове почивају у Тројицкој Лаври, у манастирској цркви.
Cвети отац наш Јевтимије би родом из cрпског села Епивата на граници Силиврије и Тракије, близу Дарданела. Живљаше у десетом веку. Био је пореклом Србин и брат свете Параскеве (Петке) Српске. Замонашивши се, он се строго подвизавао пуних 30 година у једном цариградском манастиру. Потом, када се прочу његова врлина, би и против своје воље изабран за епископа Мадитског (близу Дарданела). Због подвига својих и светог живота би удостојен од Бога дара чудотворства, исцељујући разне болести и недуге по народу и изгонећи демоне из поседнутих. Мирно се преставио у Господу око 990 године (или нешто касније). По престављењу, његове свете мошти такође чудотвораху.