Ови сви свети мученици, сем царице Александре, повероваше у Господа и пострадаше видевши чудеса и мучења светог великомученика Георгија. Царица пак Александра супруга Диоклецијанова, и раније је била хришћанка. Само видећи течење, чврстину и чудеса светог великомученика, она јавно изјави да је хришћанка. Зато и пострада.
Овај новомученик, Лазар, беше родом Бугарин из Габрова. Као младић остави своје место рођења и оде у Анадолију. У неком селу, Соми, чуваше Лазар овце. Но као хришћанин изазове гнев Турака против себе, и би бачен у тамницу од некога аге. После дугих мучења, нечовечних истјазања, која Лазар јуначки поднесе из љубави према Христу, овај млади мученик би убијен 23. априла 1802. године у својој двадесет осмој години. Господ га прими у вечне дворе Своје, и прослави на небу и на земљи. Над моштима светог Лазара догодише се многобројна чудеса.
Овај славни и победоносни светитељ беше рођен у Кападокији као син богатих и благочестивих родитеља. Отац му пострада за Христа, и мајка му се пресели у Палестину. Када порасте, Георгије оде у војску, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна, и као такав беше на служби при цару Диоклецијану. Када овај цар отпоче страшно гоњење на хришћане, ступи Георгије пред њега и одважно исповеди, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу, а нареди да му се ноге ставе у кладе а на прси тежак камен. Потом нареди, те га везаше на точак, под којим беху даске са великим ексерима, и да га тако окрећу, док му цело тело не поста као једна крвава рана. По том га закопа у ров, тако да му само глава беше ван земље, и остави га у рову три дана и три ноћи. Потом преко некога мађионичара даде му смртоносни отров. Но при свим овим мукама Георгије се непрестано мољаше Богу, и Бог га исцељиваше тренутно, и спасаваше од смрти на велико удивљење народа. Кад и мртваца једног молитвом васкрсе, тада многи примише веру Христову. Међу овима беше и жена царева Александра, и главни жрец Атанасије, и земљоделац Гликерије, и Балерије, Донат и Терина. Најзад осуди цар Георгија и своју жену Александру на посечење мачем. Блажена Александра издахну на губилишту пре посечења, а свети Георгије би посечен 303. године. Чудесима, која се десише на гробу светог Георгија, нема броја. Нема броја ни његовим јављањима у сну и на јави многима, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Разгоревши се љубављу према Христу Господу, светом Ђорђу не беше тешко све оставити ради те љубави: и чин, и богатство, и царску почаст, и пријатеље, и сав свет. За ту љубав Господ га награди венцем неувеле славе на небу и на земљи и животом вечним у царству Свом. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају (в. 3. новембар).
У последње време многу децу, али и одрасле људе, су интернет, виртуелна стварност и дигитални уређаји заокупили до те мере да су заменили стварни са дитигалним светом, не једу, разбољевају се, имају огромне психичке проблеме. Зависност од таквих уређаја код њих је постала јача и од сексуалне жеље. Та силина отвара врата душе свакаквим мрачним силама и они постају заробљеници у свету у којем, заправо, не живе.
Човек би требао да се покаје, да се исповеди, да лиши ђавола оних права које му је сам дао...
Епископ горњокарловачки Сава Трлајић је рођен 6. јула 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете. На крштењу је добио име Светозар. Основну школу је завршио у Молу, а велику класичну гимназију и богословију у Сремским Карловцима. Правни факултет је завршио у Београду, а правосудни испит је на положио на Правном факултету у Загребу. Ђаконски чин је примио на Богојављење 1909. године, а свештенички на Светога Саву исте године. Од 1909. до 1927. године обављао је дужност парохијског свештеника у Башаиду. Почетком 1927. године изабран је за референта, а нешто касније и за секретара Светог Архијерејског Синода СПЦ...
Епископ Платон (световно име Миливоје), рођен је у Београду 29. септембра 1874. од оца Илије и мајке Јелке (Соколовић). Гимназију је учио у Врању и Нишу, а потом школовање наставио у Београдској богословији. Замонашио се као ученик трећег разреда богословије. По завршетку богословије, рукоположен је у чин ђакона и презвитера и послат 1896. у Српско подворје у Москви где је наставио богословско усавршавање на Духовној академији коју је завршио 1901. са степеном кандидата богословља. По повратку из Русије, постављен је за старешину манастира Рајиновца, а убрзо за суплента у Београду. Као професор службовао је у Алексинцу и Јагодини и за то време одликован је достојанством синђела, протосинђела и архимандрита.
Свети апостол и јеванђелист Јован говори нам у свом Јеванђељу о сусрету светог Натанаила са Сином Божјим јављеним у телу. Натанаило беше из Кане Галилејске (Јн. 21, 2). И када Господ дође у Галилеју Он нађе Филипа и позва га за Собом. А Филип после тога нађе Натанаила и рече му: "Онај о коме писаше Мојсије у Закону и Пророци, нађосмо Га - Исуса сина Јосифова из Назарета"...
У време патријарха Јована Милостивог појави се неки млади инок, који чим дође, састави списак свих развратница у Александрији. Подвиг овога инока беше изузетан и јединствен. Преко дана он се наимаше да ради најтеже послове, а ноћу је одлазио у блудне домове, давао зарађени новац каквој развратници и с њом се затварао у собу на целу ноћ. Чим би се затворили, Виталије би умолио жену, да она легне и спава, а он би у углу собе проводио целу ноћ у молитви Богу за ту грешницу. Тако би сачувао грешницу да не греши бар једне ноћи. Друге ноћи ишао би код друге, треће код треће, и тако редом, док не би изређао све, па се поново враћао код оне с којом је почео. По његовим саветима многе су се грешнице оставиле свога прљавог заната, те једне су се удале, друге пошле у манастир, треће кренуле на поштен рад и зараду. Свим тим женама забрањивао је Виталије да објављују због чега он долази код њих. Због овога постане Виталије саблазан за сву Александрију. Људи су га на улици ружили, пљували, па и тукли. Но он је све стрпљиво сносио, јављајући своју добродетељ Богу а кријући је од људи. Када он умре, тада се дозна све о њему. На његовом гробу почну се догађати многа чудотворна исцељења; народ са разних страна почне доностити своје болеснике на његов гроб. Попљуван од људи он је био и остао прослављен од свевидећег Бога.
Отац Оригенов. Пострадао за Христа у Александрији 202. године. Најпре му царским указом све имање одузето, а потом на смрт осуђен. Ориген је писао оцу у тамницу: „Оче, не брини за нас, и не избегавај мучеништва због нас” (тј. због деце).
Беше му место рођења село Сикеа у Галатији, због чега би прозван Сикеот. Још као десетогодишњи дечак Теодор се предаваше трудном посту и свеноћној молитви по угледу на некога старца Стефана, који живљаше у његовом дому. Мајка му Марија беше богата удовица и намераваше свога сина посветити војноме звању. Али јој се јави у сну свети Георгије и извести је, да је Теодор намењен на службу не цару земаљском него цару небеском. И Теодору се јављао свети Ђорђе много пута, било да га поучи, било да га спасе какве опасности, у коју су га злобни демони стављали. Имао је и неколико виђења Пресвете Богородице. Подвиг Теодоров надмашавао је својом суровошћу подвиге свих живих подвижника његовог врмена. Мучио је тело своје, и глађу, и жеђу и железним оковима, и свеноћним стајањем на молитви. Све - само да би душу своју везао љубављу за Бога и учинио је потпуном господарицом над телом. На Теодорову љубав одговорио је милостиви Господ љубављу. Он му је даровао велике моћи над злим дусима и над свима болестима и мукама људским. Био се прочуо на све стране као чудотворни исцелитељ. Због велике чистоте и духовности буде и преко воље посвећен за епископа анастасиопољског. На епископској служби проведе једанаест година, и онда умоли Бога, да га ослободи те службе, да би се поново посветио своме омиљеном подвигу. Потом се врати у свој манастир, где у старости преда душу своју Господу, ради кога је драговољно много страдао. Скончао је у почетку царовања цара Ираклија око 613. године.
Лекови за смирење само стварају зависност и ништа не помажу, помаже друштво истомишљеника и побожност…
Зашто то допушташ, Господе? Зашто злодела отимају од нас оно што нам је најдраже - нашу децу, сламајући нам срце и чинећи наше животе пустим, без трунке радости? Смрт невиних у свету открива сав ужас грехопада, неправде и проклетства зла. Али, и усред тог ада, Господ на не оставља.
Родом из Рима, син богатих и благородних родитеља. Неким послом дошао из Рима у Цариград. Ту заблиста својим врлинским и подвижничким животом; усто био је даровит и врло учен. Због тога га патријарх цариградски Сисиније (426-427 г-) рукоположи за презвитера. А када би прогнан са патријаршиског престола јеретик Несторије (428-431 г.), који је патријарховао после Сисинија, за патријарха би изабран свети Максимијан. А после њега за патријарха дође Свети Прокло (434-446 г.), ученик Св. Јована Златоуста. Пошто је Црквом мудро управљао две године и пет месеци, свети Максимијан мирно усну у Господу 21. априла 434. године.
Мајка светог мученика Теодора (у Перги Памфилијској); мачем посечена.
Ови свети мученици пострадаше заједно са светим свештеномучеником Јануаријем (видети напред).