Свети Антим Слепи, нови подвижник Христов, роди се 1727. године у месту Ликсури на острву Кефалонији у Јонском мору. Његови побожни родитељи, по имену Јован и Ацулета, који се презиваху Куруклис, дадоше детету на крштењу име Атанасије. У седмој години свог живота, због болести богиња која тих година захвати Кефалонију, мали Атанасије ослепе на оба ока. Његова побожна мајка прибеже тада Богу топлим молитвама својим, а затим замоли и свештеника у цркви Светих Апостола да служи четрдесет светих Лигургија за исцељење њеног ослепелог детета. Када свештеник завршаваше последњу Литургију и са светим путиром у рукама изговараше на крају речи "Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите", мали Атанасије изненада повика да види свештеника у црвеном фелону и са путиром у рукама. Овоме се највише обрадова његова благочестива мајка, јер дете заиста беше чудесно прогледало на десно своје око. Вид му се био потпуно повратио, тако да је могао да чита књиге чак и ноћу по месечини. А научи мали Атанасије да чита крај свештеника и уз друге учитеље, тако да стече добро знање по Богу, које је касније и другима било од користи.
Свети апостол Филип, један од седморице ђакона, који крсти велможу етиопске царице Кандакије, имађаше четири кћери, за које еванђелист Лука сведочи да су биле девојке и пророчице (Д. А. 21, 9). Од њих Ермиона и Евтихиа отидоше у Асију тражећи светог Јована Богослова, али га не нађоше, пошто га Господ беше узео као некада Еноха и Илију (1 Мојс. 5, 24; 4 Цар. 2, 11). Место њега оне нађоше Петронија, ученика светог апостола Павла, и постадоше његове ученице, и подражаваху његове врлине и нарав. Света Ермиона упражњаваше лекарску вештину, те стога к њој долажаше мноштво људи, и она их све лечаше призивањем имена Христова. А када цар Трајан пролажаше при своме походу на Персијанце, њему оптужише свету Ермиону као хришћанку. Цар нареди да је доведу преда њ. Када је доведоше, цар покуша да је ласкама преласти и одврати од вере Христове. Али пошто у томе не успе, цар нареди те је дуго тукоше по лицу. Тако тучена, светитељка би удостојена виђења: она виде Господа Исуса Христа где седи на судишту сличан по изгледу на Петронија, који разговараше с њом и даваше јој моћи, те она ни у шта не рачунаше ударце. Видевши њену чврстину и непоколебљивост цар се постиде и пусти је.
У време када цар Максимијан борављаше у Никомидији ради гоњења хришћана многи се хришћани скриваху. Уто дође к цару један идолопоклоник и рече: Царе, у једној прикривеној камари налази се старац по имену Вавила, који учи децу безумних хришћана да не почитују богове него распетога Христа. Цар одмах посла војнике, и они доведоше преда њ учитеља Вавилу са ученицима његовим, њих осамдесет четири на броју. Цар упита Вавилу: Зашто ти, старче, толико обмањујеш себе те верујеш у човека кога Јевреји злом смрћу уморише распеше? Зашто се не клањаш наш и м боговима, којима се клања цео свет? И зашто заводиш децу безумних хришћана, учећи их да се не клањају боговима? Свети Вавила одговори цару: Многобожачки богови су демони, а наш Бог створи небо и земљу. Ти пак царе, и сви незнабошци с тобом, слепи сте и не видите истину.
Свети мученици ови живљаху у време цара Максимијана и беху родом из села Кандавле. Због исповедања Христа они бише ухваћени и стављани на разне муке. Најпре им тела тако силно стругаше да им се кости провидеше. Затим их затворише у страховито загрејано купатило, чија врата запечатише царским прстеном, да свети мученици не би могли изаћи. Но анђео Господњи их викну споља, и они изиђоше неповређени, при запечаћеним вратима А војници их узеше и одведоше ван града у пусто место. Мученици замолише војнике да им даду времена да се помоле Богу, што им ови допустише. Свети мученици се дуго молише и благодарише Богу што их удостоји да буду мучени за Христа. После тога војници их исекоше на комаде, голени им поломише, па их у огањ бацише, где им тела изгореше, а свете им душе узиђоше на небо радујући се.
Цар Максимијан Херкул нареди, да сви војници морају приносити жртве идолима. Маркел беше војник у то време, а Касиан нотар (писар). Тада Маркел као хришћанин рече: „Ако је војничко звање везано са приношењем жртава идолима, то ја не могу бити војник”. И скиде појас војнички и оружје и баци од себе. Одмах би осуђен на смрт. Касиан требаше да напише смртну пресуду Маркелу, но он се одрече да пише. Заједно беху посечени, и душе им се преселише у Царство небеско.
Велики вођ и законодавац народа израиљског. Рођен у Египту око 1550. године пре Христа. Живео је четрдесет година у Египту на двору фараоновом; четрдесет година живео је као пастир у созерцању Бога и света; а четрдесет година последњих водио је народ кроз пустињу у Земљу Обећану, коју је видео али у њу није ушао, јер у једноме згреши Богу (4. Мојс 20, 12). Упокојио се у сто двадесетој години живота свога. Као чудотворац био праобраз Христа, по речима светог Василија Великог. Јавио се из онога света на гори Тавору при преображењу Господа. А по сведоџби светог Јована Лествичника јављао се и монасима у манастиру Синајском.
Овај „велики и дивни човек, ако га је могуће назвати човеком,” како се свети Златоуст о њему изражава, беше архијереј у Антиохији у време сквернога цара Нумеријана. Овај Нумеријан закључи мир са неким варварским царем, који беше много благороднији и мирољубивији од Нумеријана. У знак своје искрене жеље за трајним миром варварски цар даде свога малога синчића, да буде на двору Нумеријанову, и да се тамо васпита. Нумеријан једнога дана својом руком закла то невино дете и принесе га на жртву идолима. Још врућ од злочина и невине крви овај злочинац под круном пође у хришћански храм, да види шта се тамо ради. Вавила свети беше с народом на молитви, па чу да долази цар са свитом својом и хоће да уђе у цркву. Вавила прекиде богослужење, изађе пред цркву у рече цару, да он као идолопоклоник, не може ући у свети храм, где се прославља једини истинити Бог. Беседећи о Вавили, Златоуст је рекао: „Кога би се другог у свету побојао онај који се с таквом влашћу односио према цару?... Он је тиме научио цареве да не распростиру своју власт даље него што им је од Бога дата мера; показао је и свештеним лицима како треба да се користе својом влашћу”. Постиђен цар врати се, но смисли освету. Сутрадан дозва цар Вавилу и поче га корети и нудити, да принесе жртву идолима, што светитељ, наравно, одби напоколебљиво. Тада га цар окова у вериге и баци у тамницу. Исто тако истјазаваше цар и три детета, Урвана од дванаест, Прилидијана од девет, и Еполонија од седам година. Овој деци беше Вавила духовни отац и учитељ, и она се не одвајаху од њега из љубави према њему. Беху то синови неке честите хришћанке Христодуле, која и сама за Христа страдаше. Цар најпре нареди, те сваком детету ударише онолико батина колико коме година беше, а потом их баци у тамницу, и најзад посече мачем сву тројицу. Вавила окован присуствоваше посечењу деце и храбраше их, а потом и сам положи своју чесну главу под мач. Од хришћана беше сахрањен у веригама, како је и завештао пред смрт, у једну гробницу са три она дивна отрока. Њихове свете душе одлетеше у небеска насеља, а њихове чудотворне мошти осташе вернима на корист као свагдашње сведочанство њиховог јунаштва у вери. Пострадали око 250. године.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 17.09.2025. Зачало 67.
И Слово постаде тијело (Јов. 1, 14). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Живот нас често изненади болом и тешкоћама. Када се то догоди, многи се питају: „Зашто се ово дешава баш мени? Међутим, управо у тим тренуцима слабости и страдања, можемо открити невероватну снагу. Апостол Павле пише: „Моја сила се у слабости показује“. Зато само прихватање воље Господње ослобађа од страха и води ка истинској радости душе.
Огромна већина људи не може се уздржати а да не реагује на увреде којему се наносе јер немају смирења…
Блажени Јован подвизавао се у граду Ростову, трпећи разноврсне нужде и невоље. Усавршавајући себе у духовном животу, он је и другима многима давао врло корисне савете односно спасења душе. После дуг их подвига он се преставио 1580. године, и био погребен иза олтара Власијевске цркве.
Четврти син цара Ираклија, називан понекад Константин Ираклије. Владао је 641. године (неколико месеци) Византијом; био православан; неправедно отрован.
Из града Левкосије (данашње Никозије) на острву Кипру, од побожних родитеља Луке и Лурдане. Отпутовавши у Египат здружи се тамо са једним отпадни|ком од хришћанске вере. Једном, у пијаном стању, он се одрече Христа и потурчи се. Али чим се отрезни, он се стаде горко кајати. И не налазећи мира души својој, он стаде лутати и лека души својој тражити. Тако дође у Бејрут и тамо се исповеди код ондашњег архијереја. Ово духовно лице му препоручи лек: да се наоружа духовним оружјем истинског и свесрдног покајања и да ступи у немилосрдну борбу са духовима зла испод неба. И Полидор се одмах поче постити, Богу молити, метанија чинити, свештене књиге читати, нарочито Житија Светих.
Свети Аристион бејаше епископ приморског града Александрије, који се налазио између градова Исе и Антиохије, у Сирији Он ревносно и убедљиво проповедаше Господа нашег Исуса Христа: Његов домострој спасења, вечно и бесконачно царство, вечна блага, божанску радост Небескога Царства. И учаше људе да је све на земљи трошно и пролазно, а вечна су и непролазна само будућа вечна блага. Због таквог учења он би изведен на суд пред управитеља града Александрије Пред управитељем он изјави да је Христос истинити Бог. Због тога би осуђен на сажежење у огњу Бачен у огањ, он у том мученичком подвигу блажено сконча, предавши своју свету душу Господу.
Ову светитељку спомиње свети апостол Павле у својој Посланици Римљанима. Он пише о њој: "Препоручујем вам Фиву сестру нашу, ђаконису цркве у Кенхреји, да је примите у Господу као што приликује светима, и да јој будете у помоћи у свакој ствари коју од вас затреба, јер је она многима помогла, и самоме мени" (Рм. 16, 1-2). Из овога се види да је света Фива била ђакониса у цркви у Кенхреји (близу Коринта) и по црквеним пословима путовала је и до Рима.
Спосник и саподвижник светом Јевтимију Великом. Теоктист је био игуман Јевтимијеве лавре, која се налази на шест миља далеко од Јерусалима идући ка Јерихону. Он је био у свему ученик светог Јевтимија, и под духовним руководством овога, управљао је манастиром до своје деведесете године. Угоди Богу животом својим и упокоји се половином V века а у време јерусалимског патријарха Анастасија.