Свети Јоаникије II, архиепископ и први патријарх српски
Родом од Призрена, и служио најпре као секретар при краљу Душану. Архиепископом постао 1339. године, а 1346. године уздигнут у звање патријарха. Ревностан архипастир и уређивач цркве српске, Законов церковних великоје утвржденије. Упокојио се 3. септембра 1349. године. Његове мошти почивају у Пећи.
Света мученица Василиса
Деветогодишња девојчица. Пострада у Никомидији не дуго после смрти светог Антима. Цело јој тело мучитељи покрише ранама, но она оста верна Христу. Бог је очува у огњу и пред зверовима неповређену, што видевши мучитељ њен, Александар, покаја се и прими веру Христову. Василиса изађе у поље, паде на колена, да се Богу моли и благодари за претрпљене муке, и у том предаде дух свој Богу, око 309. године.
Свети свештеномученик Антим
Рођен у Никомидији и од детињства васпитан као прави хришћанин. „Тело његово беше умртвљено, дух смирен, завист искорењена, гнев укроћен, леност прогнана;... имаше љубав к свима, мир са свима; благоразумност посред свију, ревност према слави Божјој, јавну свима”. Није чудо што човек с таквим врлинама би постављен за епископа. Антим свети епископствоваше у Никомидији у време љутог гоњења хришћана под опаким царевима Диоклецијаном и Максимијаном. Нарочито у Никомидији проливаше се крв хришћанска потоцима. Једне године о Рождеству Христовом би сажежено у једном храму двадесет хиљада мученика (в. 28. децембар). То се деси у време Антимова архијерејства. Но гоњење се тиме не оконча, него се продужи, и многи хришћани беху бачени у тамницу и чувани ту за муке и смрт. Свети Антим се удаљи у једно село, Оману, не да би утекао од смрти, него да би отуда могао храбрити паству своју у подвигу мученишта, да нико од страха не отпадне. Једно његово писмо хришћанима у тамници би ухваћено и предато цару Максимијану. Цар посла двадесет војника да нађу и доведу Антима. Седи и прозорљиви старац изађе у сусрет војницима, уведе их у дом и угости, па тек онда рече, да је он Антим, кога они траже. Задивљени војници добротом Антимовом предлагаху му да се сакрије, а они ће рећи цару, да га нису могли наћи. Али Антим одговори, да он не сме дозволити, да се лажју преступа заповест Божја и његов живот спасава, него пође са војницима. Успут сви војници повероваше у Христа и беху крштени од Антима. Изведен пред цара Антим би дуго и љуто мучен, и најзад секиром посечен. Прослави Господа и упокоји се у Господу почетком IV века.
Јеванђеље дана за 16.09.2025.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 16.09.2025. Зачало 36.
Дух дише где хоће
Дух Свети на човека не силази помоћу технике, нити се рађа од људске умешности или науке. Он силази онда и тамо где постоје предуслови, а они су у чистоти људске душе и њеном труду и вољи за усавршавањем и приближавањем Богу. Тада и наше богословље бива божански просвећено а не по људском разуму и читању књига.
Беседе владике Николаја за сваки дан у години - 15. Септембар
Оно бјеше у почетку у Бога. Све је њиме постало (Јов. 1, 2 - 4) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
„И у добру и у злу“ – Православни поглед на брачну кризу
Љубав у браку није осећање које траје, већ одлука која се обнавља. Када блискост утихне, а тишина постане свакодневица, управо тада почиње подвиг верности. Брачна криза није знак краја, већ позив на дубљи духовни почетак. У свету где се све мери успехом, брак остаје простор где се учи жртва, трпљење и љубав која води ка Вечности.
Свети мученици Аитал и Амон
Ови свети мученици бише оптужени као хришћани код старешине Вавде, у Адријанопољу у Тракији. На његово питање ко су, одакле су и какво им је занимање они одговорише да су хришћани. Старешина им заповеди да принесу жртве идолима, но пошто они одбише, бише жестоко бијени воловским жилама и тако мученички скончаше и душе своје предадоше у руке Господа свога. (Од овог истог незнабожног старешине пострада и св. мученик Амун ђакон, који се помиње 1. септембра).
Светих 3628 мученика, пострадалих у Никомидији
За царовања римских царева Диоклецијана и Максимијана (282-305 г.) пострадаше за Христа у Никомидији 3618 мученика, који добровољно дођоше из Александрије. По убиству светог Петра, архиепископа Александријског, његове убице повероваше у Господа са свима домашњима својим и са многим другима који жуђаху да умру за Христа. Узевши дакле са собом своје жене и децу и све ближње, они драговољно пођоше у Никомидију на мучење за Господа Христа, и изађоше пред цара вичући: "Ми смо хришћани!" Чувши то Диоклецијан се смути, и најпре их ласкама наговараше да се одрекну Распетога. А када они то не хтеше учинити, он нареди војницима да их пред њим исеку мачевима и тела њихова баце у горске провалије. После много година чесне мошти њихове бише пронађене, по чудесима која биваху од светих мученика.
