Велика је моћ навике. Поједини људи и читави народи навикавају се да живе на одређени начин, по одређеним обичајима. Врло им је тешко да се промене, да преломе нешто у свом животу, чак и ако овај живот води у погибељ.
Ови Свети подвижници Српски спомињу се у општој Стихири Српским Светитељима. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве назначио је да се они празнују 11. новембра (заједно са Св. Стефаном Дечанским).
НА неприступном месту, удаљеном сат и по хода од села Лафиона Митимнијске области, на острву Лезвосу, у долини отвореној према мору, налазе се данас остаци древних манастира. Овде је за време Агарјана била исламска текија у којој су живели дервиши све до ослобођења Лезвоса од турског ига (1912. године)...
ПОДВИЖНИК боравио у ћелији близу Влахерне, саборац Стефана Новог.[56] Пострадао за свете иконе. Убили га иконоборци вукући га по земљи.
У време цара Константина Великог путоваше за Индију неки учен човек из Тира, по имену Меропије. Он беше узео са собом два млада хришћанина брата Едесија и Фрументија. На томе путу разби им се лађа на бури крај обала Абисиније, и дивљи Абисинци побише све људе с лађе осим ова два брата, Едесија и Фрументија. У Абисинији они проживе неколико година и успеју да уђу у дворску службу код цара абисинског. Фрументије почне проповедати веру хришћанску, но доста опрезно, и увери се, да је земљиште за такву проповед подесно и плодно. Онда оба брата седну у лађу и крену и то: Едесије у Тир својим родитељима а Фрументије у Александрију светом Атанасију Великом, патријарху. Фрументије изложи патријарху положај у Абисинији и потражи пастире за новообраћене у веру. Свети Атанасије рукоположи Фрументија за епископа. Свети Фрументије се врати у Абисинију, где својом ревношћу и чудесима успе да за живота свога обрати сву Абисинију у веру хришћанску. Овај велики пастир стада Христовог и просветитељ Абисиније скончао је мирно 370. године и преселио се у Царство Господа свога.
Син Јонин и брат Петров, родом из Витсаиде, и рибар по занимању. Најпре је био учеником светог Јована Крститеља, но када свети Јован указа прстом на Господа Исуса говорећи: „Гле, Јагње Божије!” (Јн 1, 36), тада свети Андреја, остави свога првога учитеља и пође за Исусом. Потом Андреја приведе свога брата Петра ка Господу. По силаску Светог Духа паде у део овоме првом апостолу Христовом, светом Андреји, да проповеда Јеванђеље у Византији и Тракији, потом у земљама дунавским, па у Русији и око Црног мора, и најзад у Епиру, Грчкој и Пелопонезу, где и пострада. У Византији постави првога епископа у лицу светог Стахија; у Кијеву пободе крст на висини и прорече сјајну хришћанску будућност народу руском; по Тракији, Епиру, Грчкој и Пелопонезу преведе мноштво народа у веру, и постави им епископе и свештенике. У граду Патрасу учини многа чудеса именом Христовим и задоби многе за Господа, међу којима беху брат и жена царског намесника Егеата. Егеат разјарен због тога стави Андреју светога на муке, а потом распе на крсту. Докле год беше жив на крсту, апостол Христов говораше корисне поуке хришћанима, који се беху сабрали око крста његова. Хтеде га народ скинути с крста, но он се опре томе. Најзад се апостол поче молити Богу, и при том нека необична светлост обасја га целог. То светлосно обасјање трајаше пола сата, и када оно ишчезе, апостол предаде своју свету душу Богу. Тако сконча свој земни век првозвани апостол, који први од дванаест великих апостола позна Господа и пође за Њим. Пострада свети Андреја за свога Господа 62. године. Мошти његове беху пренете у Цариград. Доцније глава му је пренета у Рим, а једна рука у Москву.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 13.12.2022. Зачало 87.
Сетимо се једне беседе преподобнога аве Јустина Ћелијског из давних шездесетих година прошлога века у којој је људе лишене вере називао живим лешевима, ходајућим живим лешевима. Уистину, човек без Христа у свом срцу и јесте човек мртвог срца, живи мртвац. А откуд то мртвило у срцу човечијем што га чини живим ходајућим лешом?
Према учењу Православне Цркве, тело је нужно за наше спасење. За нас, верујуће, процес обожења душе јесте уједно и процес обожења тела, јер се ми с телом спасавамо. Наше тело узима све оно од чега живи душа, узима и грех, и добро, ругобу и светост. Црква је установила поштовање светих моштију, прво, зато што су оне сасуди пуни благодати, и, друго, зато што су оне залог тога да ће свети пребивати с нама не само душом, већ и телом.
Доминантна "религија" широм Европске уније постала је атеизам. Има их чак 40 одсто и прете, због експанзије, да ускоро буду водећи по питању "вероисповести". Само 4,5 одсто католика у Француској иде на мисе. То од ове државе прави једну од "најатеистичкијих" земаља на свету. Хришћана има све мање и у Немачкој, Холандији, Белгији...
Свети Мардарије се родио 2. новембра 1889. године у селу Корнет у Љешанској нахији. Крштен је у сеоској црквици посвећеној Светом Ђорђу, а крштено име му је било Иван Ускоковић. Свети Мардарије преминуо је 12. децембра 1935. године у 46. години земаљског живота. Сахрањен је у својој задужбини у Либертвилу.
ПОДВИЗАВАО се у Кијево-Печерској обитељи у дванаестом веку, и одликовао се необичном послушношћу. Свете мошти му почивају у Антонијевој пештери.