Аврамије ученик преподобног Корнилија. Рођен у Пскову, Корнилије рано оставио свет, жељан строгог монашког живота и сурових подвига. Преко Финландије удаљио се на обале Белога мора. Странствујући кроз непролазне шуме, он ишао од села до села и проповедао Еванђеље тамошњим незнабошцима. И његова апостолска делатност би плодотворна...
Родом из Мале Азије; ступивши у брак, наговорила свога супруга да живе као брат и сестра; и пребивајући у девству, сва се предала подвизима побожности: бавила се читањем душекорисних књига и све своје силе и напоре посвсћивала помагању ближњих. Унапред обавештена Господом о дану своје смрти, она се у миру преставила, у деветом веку. Свете мошти њене прославиле се мноштвом чудеса.
Свети трудољубиви подвижник Печерски подвизавао се у четрнаестом веку. Свете мошти његове почивају у Антонијевим пештерама.
Брло драг ученик светог Аврамија Смоленског и усрдни подражавалац врлина свог светог наставника: кротости, смиреносги и љубави к ближњима; упокојио се око 1238 године.
Рођен у граду Смоленску, а према молитвама родитеља својих. Ступи рано у монаштво и предаде се великом подвигу подражавајући древне оце пустињске. Доцније основао манастир Светог Крста код Смоленска. Претрпео многа искушења од демона и људи, са великим стрпљењем и благодарношћу Богу. Приликом велике суше низвео кишу молитвом својом. Проживевши педесет година у монашком чину, упокојио се мирно у Господу око 1220. године.
Васса беше жена неког идолског жреца, но уз то потајна хришћанка. Своје синове васпита у духу хришћанском. Сам муж омрзе је због вере и предаде је судији на мучење заједно са синовима. После мука љутих синови њени беху мачем посечени (мисли се у Едеси, у Македонији). Васса беше сва радосна што виде своје синове како чесно свршише свој мученички подвиг за Христа, и сама још са већом вољом пође од муке на муку. Када је бацише у море, ангели се јавише и одведоше је до једног острва у Мраморном мору, где би мачем посечена, у време Максимијана. Тако света Васса двоструко се удостоји царства Христова, и као мученица и као мајка мученика.
Један од Седамдесеторице, а не онај Тадеј, који беше један од Дванаесторице апостола. Свети Тадеј прво виде и чу Јована Крститеља, и прими крштење од њега, а потом виде Господа Исуса и следоваше Њему. Господ га уврсти у Седамдесет мањих апостола, које посла по два и два пред лицем Својим (Лк 10, 1). После славног Свог васкрсења и вазнесења Господ посла Тадеја у Едесу, родно место Тадејево, а према Своме обећању кнезу Авгару, које овоме Господ даде онда када му посла убрус са ликом Својим. Целивањем тога убруса Авгар би исцељен од губе, но не сасвим. Мало губе беше му остало још на лицу. Када се свети Тадеј јави Авгару, овај га прими са великом радошћу. Апостол Христов поучи га вери истинитој и потом крсти. Када крштени Авгар излажаше из воде, спаде и остатак губе с њега, и би здрав потпунице. Прославивши Бога, кнез Авгар хоћаше да и његов народ позна Бога истинога и да Га прослави. И сазва кнез све грађане Едесе пред апостола светог Тадеја, да чују проповед о Христу. Чувши речи апостолске и видевши чудесно исцељеног кнеза свога, људи одбацише идоле и нечисто живљење, примише веру Христову, и крстише се. И тако се град Едеса просвети вером Христовом. Кнез Авгар изнесе много злата и понуди апостолу, но Тадеј му рече: „Кад своје остависмо, како туђе да примамо?” И проповедаше свети Тадеј Јеванђеље по Сирији и Финикији. Упокојио се у Господу у граду Вириту Финикијском.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 03.09.2025. Зачало 13.
Свети апостол Тадеј
И биће познат Господ Мисирцима, и познаће Мисирци Господа у то вријеме, и служиће му жртвама и дарима, и завјетоваће завјете Господу и извршиваће (Иса. 19, 21). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Данашњи свет често не разуме праву суштину речи "смирење", повезујући је само са својим тренутним психичким стањем. Међутим, оно је у својој суштини највећа снага човека, која ослобађа од сујете и гордости, доноси унутрашњу слободу и радост. То је тајна која човека спаја са Богом, ближњима и самим собом.
Што брже задобијеш врлину, утолико ћеш је брже и изгубити. Уколико је спорије и напорније будеш задобијао, утолико ће бити постојанија.
Мученички пострадали за Господа Христа на острву Кипру, оклеветани будући од незнабожаца. Пореклом беху из Халкидона (или Картагине), а пострадаше у близини кипарског града Лемесоса. У неким Синаксарима су непознати. (Служба им штампана у Лемесосу 1902 године).
У педесет трећој години своје владавине, персијски цар Сапор крену са великом војском на Грчку земљу, и стаде рушити хришћанске цркве, уништавати свете иконе и спаљивати светитељске мошти...
Лукије беше из града Кирине у Либији, и беше први саветник у градској скупштини. Најпре Лукије беше незнабожац; али кад виде јуначко страдање и мученичку кончину епископа Киринског, светог свештеномученика Теодора, Лукије би потресен и његовог се срца косну благодат Христова, те он прими свето крштење. Затим он придоби за веру Христову и намесника Дигниана, те овај поверова у Христа и крсти се...
Мемнон обраћен Христу светим Севером са још 37 других особа; зато Мемнона разапеше између два стуба, па му три кајиша коже скинуше са тела од главе до ногу; затим му ноге одсекоше, и онда га са осталих 37 самученика бацише у ужарену пећ, у којој он, и сви остали, предаде свету душу своју у руке Божије; и тако сви ови свети јунаци Христови примише неувенљиве венце мучеништва. То би под Диоклецијаном, 304 године. Имена осталих светих мученика су следећа (према Париском кодексу број 1587): Агатон, Атинодор, Антан, Антилин, Ахилеј, Виктор, Восвас, Гај, Генетлије, Дифил, Дометијан, Епафродит, Евдемон, Евстатије (Еврос), Зотик, Зоило, Кронин (Керкан), Максим, Местос, Молиан, Неофит, Никон, Панастеније, Пантирије, Иалмат, Пантолеон, Ринос, Савин, Саторнин, Силуан, Стратон, Теосевије, Тимотеј, Тиранос, Хрисант, Орион и Орос.
Према свему изгледа да су били Словени. Служили Богу у Тракији, и тамо прво предани мукама за Христа. Када незнабошци јурнуше да запале цркву хришћанску, храбри Филип рече старешини њиховом: „Мислиш ли ти, да је Бог затворен у стене? Он живи у срцима”. Храм буде разорен, све књиге спаљене, а свештеници ови одведени у Једрене, где после тамновања и мука буду бачени полусажежени у реку Марицу. Још тридесет осам хришћана скончаше с њима мученички. Мисли се да су пострадали у време Диоклецијаново.