Знаменит пастир и учитељ. Посечен за Христа 182. године.
У својој славној књизи „Лествица” саопштава свети Јован Лествичник житије овога светитеља. Млади Акакије био је искушеник код некога злога старца у Синајском манастиру. Гневљиви старац посведневно је корео и грдио Акакија, а често и тукао, и на све начине мучио и злостављао. Но, Акакије се није жалио, него је све то подносио стрпљиво, с уверењем да је то корисно за његово спасење. Кад год га је неко питао, како живи, он је одговарао: „Добро као пред Господом Богом!” После девет година послушања и мучења умре Акакије. Старац га сахрани, па оде и пожали се другом неком светом старцу говорећи: „Акакије, ученик мој, умре”. Тада обојица одоше на гроб умрлога, и онај свети старац викну: „Брате Акакије, јеси ли умро?” А послушни Акакије, и по смрти послушан, одговори: „Нисам умро, оче, немогуће је умрети послушноме”. Тада се онај зли старац раскаја, и затвори се у једну келију близу гроба Акакијева, где у кајању и молитви проведе остатак живота.
У Витинији Азијској неки кнез Аквилин ужасно гоњаше хришћане. Једном ухвати он три стотине седамдесет хришћана и поведе их собом везане на неко место, где беше храм идолског бога Посејдона. Ту их опаки кнез примораваше, да се поклоне идолу и принесу жртву. Мада кнез прећаше смртном казном ономе, ко не послуша његову заповест, ниједан хришћанин не покори се заповести његовој. У том часу пролажаше путем покрај храма неки честан муж, по имену Парамон. Он застаде код гомиле везаних људи и сазнаде о чему се ради, па сазнавши узвикну: „О колико невиних праведника хоће скверни кнез да закоље зато што се не клањају мртвим идолима његовим!” И продужи Парамон пут свој. Тада разјарени кнез посла слуге своје, да убију Парамона. Слуге стигоше Парамона, ухватише га, па му најпре језик прободоше трном, потом га обнажише, и тако му цело тело избодоше. Парамон свети с молитвом у срцу предаде душу своју Богу. Потом и оних три стотине седамдесет мученика, велики као синови Божји и невини као јагањци, бише мачем посечени, те пређоше у бесмртно Царство Христа Господа. Пострадаше 250. године.
Свети Мардарије Љешанско-либертвилски, Свети мученик Парамон и других 370
И Христос плаче кад види како ми блатом клевете прљамо оне које је Он крвљу својом опрао.
Господ нас воли и стога се не треба ничега бојати, осим греха, јер се због њега губи благодат Божија. Тада ђаво прогања душу као што ветар гони дим или сув лист.
Да би се душа потпуно ослободила од греха, неопходно је да буде претопљена и у распаљеној пећи невољних страдања.
Држећи се истине у љубави да у свему узрастемо у ономе који је глава, Христос (Еф. 4, 15). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Није те нико гонио док си живео исто као остали. А онда си кренуо за Христом и доживљаваш најтежи отпор, не од непознатих, него од породице. Од старих пријатеља. Од „твојих“. Одједном – хладноћа. Подсмех. Непријатна тишина. „Шта ти је у последње време?“ „Много си се променио.“ „Не препознајем те.“ Истина је сурова: твоја промена осветљава оно што су они одлучили да не мењају. Ти ниси проблем. Ти си њихово огледало.
Скончаше у огњу, натерана да трче по њему. (Њихов спомен и 13. октобра).
ОСТАВИО Христа ради жену, децу и рођаке и примио анђелски чин монаха. Проходио пустињу, градове и села. Нађен у Египту у једном храму мртав, опасан гвозденим појасом. Дивећи се његовом подвигу они који га нађоше, ставише га у дрвени сандук заједно са појасом од гвожђа.
ЗА њега се каже у Минејима да је родом из Дамаска. He зна се време његовог страдања у Персији.
ОВАЈ свети пастир стада Христова живео у време цара Маврикија (582-602). Епископовао у Јерменском граду Теодосиопољу.
СBETИ Иринарх беше из града Севастије. Као младић, он постаде џелат по занимању, који суделује у мучењу светих мученика по наређењу гонитеља хришћанске вере. Но када, за царовања Диоклецијанова, Севастијски кнез Максимијан стављаше на муке седам светих жена, Иринарх виде како оне, слабе жене, јуначки подносе мучења за Христа и посрамљују мучитеља, те и он, озарен благодаћу Божјом, неустрашиво исповеди Христа и објави громко да је хришћанин. Зато кнез нареди те га бацише у језеро; али он изађе жив из језера. Затим га вргоше у усијану пећ; али он чудом Божјим остаде неповређен. Најзад му главу одсекоше мачем, 303. године. И тако он доби венац мучеништва.
Његов спомен забележен у Париском Кодексу 1578. У другим Синаксарима се не помиње.
Спомен светих мученика епископа: ТИМОТЕЈА и ТЕОДОРА; свештеника: ПЕТРА, ЈОВАНА, СЕРГИЈА, ТЕОДОРА и НИКИФОРА; ђакона: ВАСИЛИЈА и TOME; монаха: ЈЕРОТЕЈА, ДАНИЛА, ХАРИТОНА, СОКРАТА, КОМАСИЈА, ЕВСЕВИЈА и ЕТИМАСИЈА
Свети Теодор беше братанац преподобног Сергија Радонежског, син његовог старијег брата Стефана. Световно име Теодорово беше Јован. Када Јован напуни седам година, његови побожни родитељи га дадоше да се учи књизи. Напредан у учењу, Јован беше напредан и у побожности. По смрти своје мајке, дечак Јован се нахођаше поред свога оца који се замонаши, и строго се подвизаваше монашким подвизима у своме манастиру...
ПРИ Константину Копрониму многи православни војници, оставивши војничко звање, примише монаштво. Многе од њих безакони цар подвргаваше страшним мукама, па онда убијаше. Једнога, по имену Василија, он најпре ослепи. А када свети Василије и после ослепљења продужи клањати се светим иконама, цар мучитељ сам зари мач у стомак Василију и овоме се просу утроба, и тако блажени страдалац предаде душу своју у руке Божије. У то време за свете иконе пострада у Цариграду и свети Стефан Нови. Осим њих бише послани у заточење два Григорија, са неким другима, где и скончаше. Исто тако за свете иконе пострадаше у тешким мукама Андреј и Петар, заједно са светим Стефаном. Најзад, свети Јован би прогнан у Дафну, где, по наређењу царевом, њега често бише, и тако убише. И тако сви они добише венце мучеништва.
Благородна жена, по смрти свога мужа пострижена у монаштво од светог Стефана Новога. Цар Копроним наговарао је, да каже, као да је она имала недозвољених телесних веза са светим Стефаном, да би тако могао Стефана унизити пред народом. Но ова света жена никако није хтела ући у ту цареву сплетку против светитеља, кога је она поштовала као свог духовног оца. Због тога би шибана, а потом у тамницу бачена, где предаде своју свету душу Богу.