Свети апостол Јуда; преподобни Пајсије Велики; свети Јован Шангајски
Исповест - то је пламено покајање срца, жудња за очишћењем и умирање за грех. Што више светлост Христова озарује срце, тим се јасније спознају сви недостаци, повреде и ране. За оне који су се први пут одлучили да приступе Светој Тајни Исповести, ово је пример каква исповест треба да буде. Наратор: Новак Билбија
Господу позајима ко поклања сиромаху, и платиће му за добро његово. (Приче Сол 19, 17) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Непрекидно жаљење своје усамљености и губитка ближњег је показатељ егоизма, гордости, индивидуализма и недостатка вере...
У време цара Диоклецијана (284 - 305 г.) свети Етерије би оптужен да је хришћанин. Доведен на суд пред кнеза Елевсија, он исповеди Христа као Бога. Због тога он би истезан и буктињама паљен. Затим му усијаним гвожђем жегоше прса, пазухе и леђа. После тога му растопљено олово у уста налише, па га на усијане гвоздене лесе положише и држаше, али га анђео Господњи сачува неповређеног. Напослетку му главу одсекоше. И тако овај славни војник Христов прими венац мучеништва.
Пореклом Грк из Пелопонеза. Подвизавао се у манастиру Дионисијату шездесет година и преставио се 1605. године будући осамдесет пет година од рођења. За овога светитеља каже се, да је само једном ушао у манастир и само једном изишао из манастира за пуних шездесет година. Наиме, ушао је онда када је први пут ступио у манастир Дионисијат, а изашао је онда када су га мртва изнели да сахране. Имао је чудесан дар прозорљивости и прорицања, а по смрти из његових моштију потекло је миро.
Био војвода римски у финикијском граду Триполису, у време цара Веспазијана. Родом из Јеладе, „великотелесан узрастом, снажан, крепак и храбар у биткама”. Царски намесник Адријан посла један одред војске, да ухвате Леонтија, јер овај Адријан беше јаросни противник и гонитељ хришћана. Старешина тога одреда, Ипатије, разболе се успут од љуте трескавице, због чега одред мораше да успори свој ход. Једне ноћи јави се ангел Божји Ипатију и рече му: „Ако хоћеш здрав да будеш, узвикни трипут попут небеса са свима твојим војницима: Боже Леонтијев, помози ми!” Своје виђење саопшти Ипатије друговима својим, и сви једногласно узвикнуше како ангел посаветова, и Ипатије наједанпут оздрави. Ово чудо задиви све, а нарочито некога Теодула. Тада Ипатије и Теодул пођу напред, пре осталих војника, да нађу војводу Леонтија. Леонтије их прими лепо и угости. А када им изложи своју веру у Христа, њихова се срца разгореше љубављу ка Христу, и у томе часу облак светао спусти се на Ипатија и Теодула, и из облака паде роса на њих. То сам Дух Божји крштаваше ове обраћене душе, а свети Леонтије у том часу изговори речи: „У име Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа”. Опаки Адријан сазнавши да су и Ипатије и Теодул постали хришћани, нареди да их без поштеде бију, а потом да им главе секиром одсеку. Тако скончаше ова два духовна чеда Леонтијева. Тада Адријан наложи љута истјазања на Леонтија, но Леонтије оста непоколебљив у вери својој светој. Цело му тело ранама покрише, но он се приљежно Богу мољаше, да га не остави. Усред најљућих мука јави му се ангел Господњи и охрабри га и утеши. Најзад повалише мученика по земљи, и бише га дотле докле не предаде дух свој Богу. Страдање свети Леонтија гледао је својим очима неки кир Нотарије, који је то све и записао на оловним плочама, и плоче положио у гроб мученика. Чесно пострада свети Леонтије 73. године.
Често се каже: „Да Бог учини чудо, сви би поверовали.“ Али Јеванђеље руши ту представу – што су Христова чуда била већа, то је мржња према Христу постајала јача. Проблем никада није био недостатак чуда, већ затворено срце.
Свједок лажан неће остати без кара, и ко говори лаж, погинуће. (Приче Сол. 79, 9) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Умор, повређена сујета и само један тренутак неконтролисаног гнева били су довољни да један светогорски монах подигне нож на икону Пресвете Богородице. Истог часа из иконе је потекла крв, а он је остао без вида. Његова десна рука, којом је ударио на светињу, остала је нераспаднута до данас и чува се у манастиру Ватопед као потресна опомена о разорној снази гнева и сили искреног покајања.
Највише се плаши очајања; То је најтежи грех. Наоружај се, започни рат и Господ ће ти дати остало.
У неким Синаксарима спомен Св. мученика Исавра ђакона, и са њим Василија, Инокентија, Феликса, Ермија и Перегрина, врши се данас; по другима пак врши се 6. јула.
Монах Новгородског Антонијевог манастира; иконописац, дивно живописао иконе; строг извршитељ монашких за вета, он за тридесет три године ни једанпут не изађе ван манастирске порте. Упокојио се у миру 17. јуна 1581. године.
Живео у време цара Диоклецијана (284 - 305 г.) и био епископ у граду Куриону на острву Кипру. Због своје хришћанске вере и апостолске ревности би ухваћен заједно са тројицом хришћана и од стране заповедника острва Максима бачен у тамницу. Када његови сазатвореници Аристокло, Димитријан и Атанасије пострадаше мученички (види 20. јуни), стиже нова заповест од цара који наређиваше да се тела хришћана пре убијања насилују и обешчашћују на неприродан начин...
О овом преподобном оцу пише се у Евергетиносу да је био изнад сваког човекоугодништва и славољубља. Једном дође к њему јереј Евлогије, који је јео једанпут у два дана, а често и једанпут недељно. Дође к њему са надом, да ће код њега наћи још веће уздржање. Преподобни Јосиф га прими с радошћу, и нареди ученику да спреми неко лепо јело...