Није Божији посао да било кога убеђује у било шта. Он нас не увлачи на силу у Царство Небеско, већ нам једноставно показује пут који тамо води. Господ стоји пред вратима људског срца, спреман да притекне у помоћ. Али на сваком појединцу је да отвори та врата или да их остави затворена. „Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном, говори Христос” (Откр. 3, 20). Али чак и ако претпоставимо да би Бог желео да убеди оне који не верују у Њега, мало је вероватно да би као главни аргумент изабрао чуда.

Зашто чуда не могу да промене људско мишљење?

Зашто? Зато што чуда нису у стању да било кога убеде или да промене наше мишљење. Докази за то су у изобиљу расути по јеванђељским причама. Исус Христос је учинио многа чуда: исцељивао је болесне, изгонио демоне, претварао воду у вино, нахранио хиљаде људи са пет хлебова и, на крају, васкрсавао мртве. Кад би чуда могла да убеде, онда би сви очевици Спаситељевих дела одмах постали Његови следбеници.

У стварности је све било сасвим другачије. Један од упечатљивих примера су изузетно различите реакције на исцељење слепих и изгоњење злог духа из немог човека. Када је неми проговорио, народ се задивио и говорио: „Никада се тако што није видело у Израелу”. А фарисеји су рекли: „Помоћу кнеза демонског изгони демоне” (Мт. 9, 33–34).

Када су Исусова чуда премашила сваку разумну меру у очима Његови противника, након што је васкрсао Лазара који је тада већ четири дана лежао у гробу, одлучили су да убију Спаситеља. Ево како јеванђелиста Јован описује доношење ове одлуке: „Тада првосвештеници и фарисеји сазваше синедрион и рекоше: Шта да радимо? Овај човек чини многа знамења. Ако га оставимо тако, сви ће поверовати у њега, па ће доћи Римљани и узети нам и земљу и народ” (Јн. 11, 47–48). А онда је један од њих, првосвештеник Кајафа, изговорио невероватну реченицу: „Ви не знате ништа, и не размишљате да је за нас боље да један човек умре за народ, него да сав народ пропадне” (Јн. 11, 49–50).

Кајафа је, наравно, био лош човек, али будући да је био првосвештеник те године, и не схватајући то, изговорио је пророчанство, предсказујући да ће Христос заиста умрети за све људе, добровољно преузимајући одговорност за све грехе. Од тог дана одлучили су да Га убију.

Чуда не само да нису успела да убеде Христове противнике у Његово Божанство, већ су, напротив, постала главни аргумент да Га се отарасе.

Вера као предуслов за чудо

Да бисте веровали, разумели и открили нешто ново, потребни су вам жеља и спремност за то. Крути ставови и предрасуде својствени многим људима служе као препрека на том путу. Ако сам сигуран да је скијање опасно или да никада нећу научити да скијам, мало је вероватно да ћу икада отићи на одмор у скијалиште. А примери стотина хиљада људи који сваке године иду тамо неће ме натерати на то. Ако сам уверен да пророк не долази из Назарета (уп. Јн. 1, 46), онда чак и ако почне да хода по води и свуда лечи болесне, ја ћу остати неубеђен.

Спаситељ није чинио чуда са циљем да људи поверују у Њега. Напротив, чуда су била одговор на веру људи. Веома је карактеристична јеванђељска прича када је Исус, дошавши у Назарет где је одрастао, одржао беседу у синагоги, а након тога су се књижевници и фарисеји запитали: „Откуд овоме премудрост ова и моћи? Није ли ово дрводељин син? И саблажњаваху се о њега”. Зато Христос тамо „не учини многа чудеса због неверовања њиховог” (уп. Мт. 13, 55–58).

Без вере у Бога, чудо је немогуће. Верник је отворен за чудо, а неверник је затворен, јер је уверен да се чуда не дешавају. Свест неверника је окована сопственим догмама, тако да не може да се осврне око себе како би видео и препознао чак и очигледне ствари. Дакле, Бог не чини чуда тамо где она неће бити од користи.

Свештеник Евгениј Мурзин
За Фондацију Пријатељ Божији са руског превео: Иван Попов
Извор: foma.ru