Свети Зинон беше официр римски у граду Филаделфији Арабијској. А Зина му беше слуга. Када у време цара Максимијана наста гоњење хришћана, усуди се свети Зинон те изађе пред војводу Максима, исповеди своју веру у једнога живога Бога, и посаветова Максима, да се и он мане мртвих идола и да прими једину истиниту веру. Наљути се војвода, па баци Зинона у тамницу. А када верни Зина посети свога господара у тамници, то и он би ухваћен и ухапшен. Затим обојица беху мучени за Христа и најзад бачени у огањ, у који насуше незнабошци уља. Душе њихове увенчаше се венцима у царству Христовом, а телесни остаци бише сахрањени у цркви светог Георгија у месту званом Кипарисион.
Велики изобличитељ аријанства. Када се упразни престо антиохијски, његовим настојањем би изабран Мелетије за патријарха, Мелетије, велико светило цркве, који се по смрти удостојио велике похвале од стране светог Јована Златоуста. Но аријанци брзо изгнају овога Мелетија из Антиохије. Када умре зли син Константинов, Констанције, зацари се један гори од њега, Јулијан Одступник. У време гоњења хришћана од стране Јулијанове, свети Јевсевије скиде са себе свештеничке расе а обуче се у војничко одело, те под видом војника обилазаше гоњене цркве по Сирији, Финикији и Палестини, свуда утврђујући веру православну и постављајући потребне јереје и ђаконе и остале клирике, а понегде и епископе. По шумној погибељи Јулијановој свети Јевсевије усаветова Мелетија те сазва сабор у Антиохији 361. године, на коме беху двадесет седам архијереја, на коме се још једном више осуди аријанска јерес а провозгласи вера православна онако како беше изражена на I васељенском сабору. Поред Мелетија и Јевсевија на овом Сабору нарочито је падао у очи свети Пелагије Лаодикијски, чувени девственик и подвижник. Тај Сабор беше у време благочестивог цара Јовиниана. Но овај цар убрзо умре, а зацари се зли Валент, с којим дође опет гоњење на Православље. Свети Мелетије би прогнан у Јерменију, Јевсевије у Тракију, а Пелагије у Арабију. После Валента зацари се цар Грацијан, који даде слободу Цркви а заточене архијереје поврати на њихова места. Тако се вратише: Мелетије у Антохију, Јевсевије у Самосат, а Пелагије у Лаодикију. У то време многе епархије и парохије беху удове, те Јевсевије ревносно хиташе да нађе и народу да законите пастире. Но када он дође са изабраним епископом Марином у град Долихин, да би новога архијереја устоличио и јерес аријевску, која у том граду беше силна, изобличио, неки фанатички јеретик баци с крова ћерамиду на Јевсевијеву главу и рани га опасно, од које ране овај велики ревнитељ Православља, светитељ и мученик, умре, да вечно живи у рајском блаженству. Пострада 379. године.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 05.07.2022. Зачало 41.
Све на свету има своју цену сем љубави и Божије милости. Да је љубав бесцена сведочи мноштво случајева са разних страна света међу којима и ово сведочанство о девојчици, која је својом љубављу призвала чудо Божије, како би помогла свом болесном брату.
Кроз реч човек може да подигне свој ум изнад земље, кроз реч он може у молитви да се приближи Богу, али кроз реч он може да служи и демону. Господ нам је дао реч за молитву, ради комуницирања, реч као мач против сатане, а ми смо је изврнули и уперили против себе.
Родом са маленог каменитог острва Нисира, у близини Родоса. Његов отац због неких тешкоћа беше прешао у ислам, а и цела његова породица, па и Никита као мало дете, коме дадоше име Мехмед. После тога породица му се пресели на острво Родос и тамо живљаше. Мали Мехмед беше ревностан у вери муслиманској, ништа не знајући о својој ранијој вери хришћанској...
Родом из Киликије, као хришћанин би ухваћен од кнеза Дионисија и за исповедање Христа, истинитог Бога, би страховито мучен усијаним гвожђем и растопљеним оловом. Због његових јуначких страдања многи из гледа лишта повероваше у Христа. На крају, стављен у велику расцепљену стену и притискан, предаде своју мученичку душу у руке Господа свога и доби венац мучеништва.
Ових светих седморица браће пострадаше за Христа Господа мачем посечени.
Трњем избоден пострада за Господа Христа.
Супруга Стефана Немање. Мајка Вукана, Стефана и Растка. Замонашила се 1196. године и добила монашко име Анастасија. Њено крштено име је Ана. Упокојила се 21. јуна 1200. године. Сахрањена је у припрати манастира Студенице. Њене мошти почивају у манастиру Студеници. Пре неколико година ђакон Војислав Билбија је израдио диван саркофаг у коме се сада налазе њене мошти.
И отац му, Георгије X, пострада због вере и би отрован од персијског шаха. Луарсаб пак би бачен у неку тамницу, близу Шираса, у којој протамнова седам година. Тада, по наредби шаха Абаса I, би обешен у тамници са двојицом слугу, 21. јуна 1622. године. На његовом гробу виђена беше светлост небеска.
Беше син цара Стефана а унук великог цара грузинског Вахтанга. Велики хришћанин и заштитник Хришћанства цар Арчил би мучен од муслимана и посечен за Христа 20. марта 744. године. А њему беше осамдесет година када пострада за Господа и пресели се у блажену вечност.
Рођена браћа из грчке области Мирмидоније. Одмалена васпитани у хришћанству, са заветом да ће живети увек у девству и служити цркви. Јулије беше презвитер а Јулијан ђакон. Од цара Теодосија Млађег издејствују грамату, да могу по целом царству рушити кумире и зидати цркве хришћанске. Као два апостола ова два брата обраћаху нехришћане у хришћане по Истоку и Западу, и зидаху цркве. Сазидаше стотину цркава за живота свога. Упокојили се мирно у господу близу Медиолана. Житељи Медиолана призивају светог Јулија у помоћ против вукова.
Благородног, сенаторског порекла; живео у Тарску Киликијском, пострадао у време Диоклецијаново. Иако му беше тек осамнаест година од рођења када би подвргнут истјазавању за веру, свети Јулијан беше већ довољно васпитан и утврђен у хришћанском благочешћу. Целу годину водао га је намесник царски за собом из града у град, све мучећи га и све наговарајући, да се одрекне Христа. Мајка Јулијанова следоваше издалека своме сину. Када је намесник ухвати и посла да усаветује свога сина, да се одрекне Христа, она три дана говораше у тамници своме сину супротне савете, учећи га и храбрећи да не клоне духом, но да с благодарношћу Богу и смелошћу иде на смрт. Мучитељи зашију тада Јулијана у врећу с песком и са скорпијама и змијама, па баце у море, а и мајка Јулијанова умре на мукама. Мошти његове избаце таласи на обалу, и верни пренесу их у Александрију и чесно сахране 290. године. Доцније те мошти буду пренете у Антиохију. Сам свети Јован Златоуст доцније држао је похвалну реч светом мученику Јулијану. „Из уста мученика”, рекао је Златоуст, „исходио је свети глас, и заједно с гласом изливала се светлост јаснија од сунчаних зрака”. И још: „Узми кога било, сумашедшег и бесног, и приведи овоме светоме гробу, где су мошти мученикове, и видећеш, како ће он (демон) непремено искочити и побећи као од палећег жара”. Из ових речи јасно је, како су се многобројна чудеса морала дешавати на гробу светог Јулијана.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 04.07.2022. Зачало 40.
Кад долазиш на Свету Литургију, немој да се оптерећујеш. Него дођи и падни слободно на руке Господње, нека те љубав Божија, непоколебљива и бесмртна, дочека И, одмори се, одмори своје срце, свој живот. Дођи слободно, узми, једи, пиј, причести се, радуј се, играј и весели се, у присуству Бога свога, Спаситеља свога. Једног који те истински воли и тражи.
Истраживање које је спроведено по одобрењу Ватикана, показало је да су западне земље преплављене све већим бројем „опседнутих“ људи. У њему се наводи да су неки егзорцисти виђали 30 до 50 случајева "опседнутисти" дневно, док се у Италији наводно изврши више од пола милиона егзорцизама годишње.
Син великог кнеза Андреја Богољубског; као младић одликовао се узорном побожношћу, љубављу к читању свештених књига и к разговарању с побожним људима; изнуравао тело своје строгим постом, а душу крепио и јачао бдењем и молитвама. Упокојио се 1175. године у најбољим годинама, и био погребен у Владимирској Успенској саборној цркви. Свете мошти његове обретене нетљене и покоје се у истој саборној цркви.
Неко време по вазнесењу Господа нашег Исуса Христа и по силаску Светога Духа на апостоле, божанствени апостол и еванђелист Лука, који беше вешт иконописац, намала на дасци икону Пресвете Владичице наше Богородице и донесе је к самој Пречистој Дјеви. Угледавши свој лик на икони, Пречиста се опомену свог некадашњег пророчанства о себи и рече: Од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји (Лк. 1, 48). Затим изговори и ово: "Благодат моја нека буде са овом иконом". - И ова пресвета реч Богородице заиста постаде дело: јер благодаћу Божје Матере стадоше од те свете иконе бивати неисказана чудеса...