"У чему је трагедија Христовог страдања на крсту, ако је знао је да ће поново устати?" Често се питају људи. Иза оваквог питања стоји разумљиво људско резоновање: "Ако је Христос Бог, никада није ни престао бити Бог, чак ни када је патио на Голготи. Знао је да ће се ове патње ускоро завршити, да ће се поново уздићи на Небо с којег је сишао у наш свет, и све ће опет бити као некада.“ Да видимо шта није у реду са оваквим размишљањем.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 21.04.2022. Зачало 107.
lan_naslov>Велики четвртак (Тајна вечера)Уочи Пасхе, Господ се са ученицима окупља на вечери у једном дому у Јерусалиму. Пошто је опрао ноге својим ученицима, да би им показао да онај који је први треба свима да служи, Господ ломи после благослова хлеб и дели ученицима; „Узмите, једите ово је тело моје, које се за вас ломи”... затим им даје да сви пију вино из исте чаше: „Пијте из ње сви, јер ово је крв моја новога завета, која се за многе пролива, ради отпуштења грехова” и тако установљава велику хришћанску тајну причешћа. После опроштајне беседе и молитве у Гетсиманском врту, војници које је довео Јуда издајник хватају Исуса и одводе Га првосвештеницима Ани и Кајафи, затим римском намеснику Понтију Пилату. По наређењу јеврејских власти шибају Га и осуђују на смрт.
Постоји лажно мишљење, које је, нажалост, данас веома распрострањено, да је довољно имати Православље које је ограничено на изградњу цркве и формалне „православне“ активности, као што је молитва у одређено време или осењивање крсним знаком; у свему осталом, тако се каже, може се бити као било ко други, без проблема учествовати у животу и култури нашег времена, све док не чинимо грех. Онај ко је схватио колико је Православље дубоко и колико је велико залагање које се тражи од озбиљног православног хришћанина, а такође и какве тоталитарне захтеве савремени свет поставља пред нас, лако ће видети колико је ово мишљење погрешно.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 20.04.2022. Зачало 108.
Подвизавао се у петнаестом столећу; основао Успенски манастир на реци Рузи, у Московској губернији. Свете мошти његове покоје се у цркви његовог манастира.
Свети Руфин би мачем посечен; светој Акилини руке наопако везаше, па је тако огњем сажегоше; а двеста војника светих бише у Синопи мачем посечени за Христа, око 310 године.
Велики светитељ и подвижник синајски и атонски (в. 8. август).
Имао је као нарочити подвиг старање о мртвим. Кад год би чуо, да се нашао неко замрзнут или другим начином умртвљен, он би журио, да га пристојно сахрани и за њега се Богу помоли. Мирно скончао 1540. године. Мошти његове целе почивају.
Један син, од Бога исплакан, некога сенатора из Перге Памфилијске. Благочестива му мајка Теоклија научила га беше у раној младости богопоштовању и чистом животу. Беше Калиопије још младић када наста страшно гоњење хришћана под царем Максимијаном. Да би га спасла смрти, мајка га метну у лађу, даде му довољну суму новца и отпрати га у град Помпеопољ. Но другчије беше устројено Промислом Божјим. Искрцав се у Помпеопољу, Калиопије попаде усред неке бурне многобожачке светковине. Па када он, на наваљивање залуделе светине, не хте узети учешћа у томе глупом пиру, би догуран војводи Максиму, коме исповеди да је хришћанин. Војвода нареди, те га бише оловним штаповима, и на огњу пекоше, па најзад свега рањава у тамницу вргоше. Чувши за мучење свога сина, мајка Теоклија раздаде све своје имање бедним и невољним, а она с нешто мало новца пожури у тамницу своме сину. Ушав у тамницу, она се поклони пред својим сином и зави му ране. Најзад војвода изрече коначну пресуду, да се Калиопије распне на крст. У срцу мајчином мешаше се радост с болом. Када јој поведоше сина на губилиште, она дотури џелатима пет златица, да би распели сина њеног не као Господа него наопако. То учини из смерности пред Господом. На Велики Четвртак Калиопије би распет наопако, и мајка му стајаше под крстом благодарећи Бога. А када га други дан мртва спустише с крста, она паде на њега и сама издахну. Тако обоје изађоше пред престо Цара славе. Чесно пострадаше 304. године.
Један из великих отаца руске цркве. Оснивач скитског живота монашког у Русији. Скончао мирно 1508. године. Мошти му почивају у Сорском манастиру. Његов Устав скитског живота представља духовно и практично дело првога реда.
Због велике добродетељи, коју задоби дугим подвигом, би овај Георгије изабран и постављен за митрополита митиленског. И управљаше светитељ стадом словесним ревносно и мудро до старости своје. Но када наста гоњење под Лавом Јерменином, који попираше иконе свете, би и овај свети старац позван од цара у Цариград на сабор епископа, који требаше, по жељи царевој, да уништи иконопоштовање. Но Георгије не само не учини по жељи злобнога цара, него, са још неким храбрим епископима, устаде у заштиту светих икона. За то би поруган и од цара прогнан у пределе Херсона, где у телесној беди и свакој невољи проведе остатак земног живота свога. Сконча и пресели се у бесмртни живот око 816. године. Би чудотворац и за живота и по смрти због велике праведности своје и љубави према Господу Исусу.
Технолошка цивилизације отела је човеку природу. Она ју је протерала у паркове и некакве забране и показује је данашњим људима као музејски експонат. Човек осећа своју органску повезаност са земљом, биљкама, живим бићима, планинским потоцима, столетњим дрвећем и њему су истински туђе те монструозне громаде саграђене од стакла и бетона. Зато је цивилизација заиста унесрећила човека.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 19.04.2022. Зачало 102.
Прва четири од ових новомученика беху са острва Самотрака, а Михаил беше са острва Кипра. Будући насиљем и преваром преведени у младости у ислам, они дошавши себи покајаше се и за исповедање вере своје у Христа Бога беше погубљени од Турака на други дан Томине недеље, 6. априла 1835 г., у приморском селу Макри у Тракији (наспрам острва Самотрака). Михаил би исечен на комаде, Георгије и Теодор обешени, а Мануил и други Георгије (млађи) кукама и метцима убијени.
Ови свети мученици бише у Аскалону закопани до груди у земљу и скончаше за Христа.
Генадије, преподобномученик Христов, подвизаваше се у манастиру Дионисијату у Светој Гори. По савету свога игумана, сапутствоваше у Цариград новомученицима Бонифацију и Евдокиму, који тамо иђаху на страдање. Тамо буде ухваћен од Турака и затворен у тамницу. Пошто на разне начине би мучен и узалудно примораван да се одрекне Христа, прими на крају венац мучеништва отсецањем главе у Цариграду 6. априла 1818. године. Део његових моштију чува се у његовом гореспоменутом манастиру.
Ови свети мученици пострадаше за Христа у трећем веку.
Преподобни Григорије беше родом из Византа (Цариграда) и подвизавао се у Светој Гори крај Велике Лавре (у 13. веку). Био учитељ божанственом Григорију Палами, великом подвижнику Атонском, борцу за исихазам, и потоњем митрополиту Солунском (1296 - 1359 г.). Због равноанђелског живота анђео му доносио храну. Упокојио се у миру, у првој половини четрнаестог века.
Божанствени Григорије родио се у Асији (1255 г), у месташцу Кукули, у близини Смирне , од родитеља богатих, а што је најважније добродетељних. Када одрасте, Григорије доби дивно образовање како у световним наукама тако и у истинама Светога Писма. То је било за царовања старијег Андроника Палеолога. У то време Турци већ надираху у Асију, пљачкаху насеља, међу којима опљачкаше и родно место Григоријево. Том приликом са другим хришћанима одведоше и Григорија и родитеље његове у ропство у Лаодикију...