Цариграђанин по роду и најпре високи дворјанин на двору цара Ираклија, а потом монах и игуман једног манастира недалеко од престонице. Највећи бранилац Православља од тзв. монотелитске јереси, која се ишчаури из јереси Евтихијеве. Наиме: као што је Евтихије тврдио, да је у Христу једна природа, тако су монотелити тврдили, да је у Христу једна воља. Максим се опре томе тврђењу и нађе се као противник и цара и патријарха. Но он се не устраши, него истраја до краја у доказивању да су у Господу биле две воље као и две природе. Његовим настојањем одржи се један сабор у Картагини а други у Риму, и оба та сабора анатемишу учење монотелита. Страдање Максимово за Православље не да се описати: истјазаван од кнежева, обмањиван од прелата, пљуван од масе народне, тучен од војника, прогоњен, затваран, док најзад, са одсеченим језиком и руком, не би осуђен на доживотно прогонство у земљу Скитску, где три године проведе у тамници, па предаде душу Богу, 666. године.
Овај свети беше родом са острва Сицилије, од родитеља хришћана, који га одмалена дадоше да чува мошти св. мученице Лукије. Касније се замонаши, и процветавши у врлинама, би постављен од папе римског Теодора за епископа града Сиракузе на Сицилији. Имађаше обилну благодат Духа Светог и чињаше чудеса. Престави се у миру.
Преподобни отац наш Неофит просија у манастиру Ватопеду. Налазећи се једном манастирским послом на једном метоху, он се тешко разболе и беше близу смрти. Тада се он топлом молитвом обрати Богомајци да му Она подари здравље. И гле чуда! он одједном чу од иконе Богородичине глас, да му се даје још једна година, да се за то време спреми како треба за одлазак из овог живота.
Овог дана врши се спомен свих Светих Мученика пострадалих од времена св. Стефана Првомученика и Архиђакона па до данашњег дана. Спомен им ce, пo Јерусалимском Канонарију, врши у храму св. Архиђакона Стефана у Јерусалиму.
Ови свети добропобедни мученици пострадаше 292 године од војводе Лисија за царовања Диоклецијана и Максимијана. Прва тројица: Валеријан, Кандид и Акила, беху као хришћани ухваћени у горама Трапезунтским. Јер кад беше настало гоњење на хришћане, они оставише домове своје, и имања своја, и сав сујетни свет, и отидоше у горе, волећи да живе са зверима него са богомрским идолопоклоницима.
Тринаестогодишња девојчица, за веру у Христа бачена у огањ, па мачем посечена. Пројавила велику чудотворну моћ за живота и по смрти. Пострадала у време Диоклецијана, 305. године.
Родом из Никеје. Будући још дететом чињаше чудеса велика благодаћу Божјом. Извео воду из камена, васкрсао своју мртву мајку. Белим голубом одведен у гору Олимпијску где из једне пећине истера лава и он се настани унутра. Мучен за Христа у петнаестој години својој, у време цара Диоклецијана, и то у Никеји. Никако се не хте одрећи Христа. После бијења и тамновања бачен у огањ, но Бог га очува жива. Тада га ставише пред гладног лава, но лав се умиљаваше око Неофита. Светитељ позна у томе лаву онога истог, у чијој се пећини он подвизавао, па га помилова и нареди му да иде опет у своју пећину. Тада Неофита прободу копљем и он се пресели душом у дворе Господње.
Рођен у Грчкој, одакле би дозван на двор руског цара Василија Јовановића за царског библиотекара и преводиоца. Много је радио, али много је и страдао за истину. Провео је дуго времена у тамници где је написао познати канон Светоме Духу, који се и сада употребљава у цркви. Упокојио се у Господу 1556. године.
Цариграђанин по роду и најпре високи дворјанин на двору цара Ираклија, а потом монах и игуман једног манастира недалеко од престонице. Највећи бранилац Православља од тзв. монотелитске јереси, која се ишчаури из јереси Евтихијеве. Наиме: као што је Евтихије тврдио, да је у Христу једна природа, тако су монотелити тврдили, да је у Христу једна воља. Максим се опре томе тврђењу и нађе се као противник и цара и патријарха. Но он се не устраши, него истраја до краја у доказивању да су у Господу биле две воље као и две природе. Његовим настојањем одржи се један сабор у Картагини а други у Риму, и оба та сабора анатемишу учење монотелита. Страдање Максимово за Православље не да се описати: истјазаван од кнежева, обмањиван од прелата, пљуван од масе народне, тучен од војника, прогоњен, затваран, док најзад, са одсеченим језиком и руком, не би осуђен на доживотно прогонство у земљу Скитску, где три године проведе у тамници, па предаде душу Богу, 666. године.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 03.02.2022. Зачало 57.
О љубави је у току целе историје човечанства написано и речено толико да се чини да човек ништа ново не може да дода. Свима је наизглед је све јасно када је реч о овој теми. Али чим човек покуша да освести шта му је заправо „јасно”, почиње да му измиче тле под ногама.
Данас, као никада пре у историји људског рода, долазак новог човека у свет не изазива неподељену радост. На њено место наступа стрепња и забринутост, јер, ко ће нахранити још једна уста? И уместо да своју бојазан и стрепњу оправда уздржањем, данашњи човек своју забринутост разрешава убиством нерођеног. Трагични обрт многи данас називају – миром.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 02.02.2022. Зачало 56.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 02.02.2022. Зачало 56.
Први од владара свечано крунисан у цркви од стране патријарха Анатолија. Царовао од 457. до 474. године. Велики ревнитељ вере православне и особито светог Халкидонског IV Васељенског Сабора. Он је издао закон да се виновници симоније лишавају грађанских права.
Захарија беше ћурчија у Старом Патрасу Пелопонеском. Још у раној младости он се због нечега беше одрекао Христа и потурчио се. Ho y њега беше књига, звана "Спасење грешника", коју он кришом читаше често. Са временом у његовој се души роди силно покајање, и он стаде горко оплакивати свој грех христоодречења и усрдно молити Господа Исуса Христа да га удостоји спасења. Дознавши од једног пријатеља свог хришћанина да у граду има један добродетељан и искусан духовник, он оде к њему ноћу и исповеди му свој грех, а и своју одлучну намеру да објави себе хришћанином и исповеди Христа Господа онде где Га се одрекао...