Цариграђанин, и син богатих родитеља. Као младић остави родитеље своје, и дом, и богатство, и настани се у једном пустињ- ском манастиру у Тракији. Ту себе преда најтежим подвизима. Спавао је на камењу - да би само мање сна имао - ишао је вазда гологлав, и одевао се у једну хаљину од кострети, због чега је и прозван Трихин или Кострет. Због свог великог самому- чења ради спасења душе, Бог га обдари великим даром чудотворства и за живота и по смрти. Мирно је скончао око 400. године. Тело му се показало мироточивим.
Света блажена Матрона (Матрона Димитријевна Никонова) рођена је 1881. године у селу Себино (Туљска губернија), на двадесетак километара од чувеног Куликовог поља. Њени родитељи, Димитрије и Наталија, били су веома побожни, вредни и поштени људи. У сиромашној сеоској породици било је већ троје деце (Иван, Михаило и Марија) тако да је четврто дете представљало велики терет. Зато су родитељи размишљали да је по рођењу дају у сиротиште добротвора кнеза Голицина. Али мајка мале Матроне усни чудан сан: бела птица са људским ликом, затворених очију спусти јој се на руку. Богобојажљива жена прими то као небеско знамење и реши да дете остане у породици. Дете је рођено слепо. На крштењу је добило име Матрона у част преподобне Матроне Цариградске, подвижнице која је живела у петом веку.
Свештеномученик Христов Пафнутије Јерусалимљанин претрпе многа страдања од мача, од зверова и огња. Свете мошти његове точиле миро и чудеса.
Велики отац наш, блажени Никифор, би рођен у Цариграду. Његови родитељи, Андрија и Теодора, беху људи угледни и веома богати. Они научише сина свога страху Божјем. После смрти њихове Никифор, свестан таштине света, осети у себи жељу да посвети себе на службу Богу. Стога све своје наслеђе раздаде сиромасима, па се из Цариграда удаљи у Халкидон...
Преподобни отац наш Георгије, Христов исповедник, живљаше у доба иконоборства. Заволевши Христа још у младости својој, он се замонаши. И због великог труда свог и црквених подвига он постаде обиталиште и дом Светога Духа. Зато би постављен за епископа Антиохије Писидијске.[2] И поверено му стадо он је добро пасао. А када се по дејству ђавола рашири иконоборска јерес, и на царски писмени позив слегоше се у Цариград сви епископи, дође тада и овај светитељ, и јуначки стајаше за правоверје. И говораше цару, да он треба да се покорава саборним црквеним предањима светих Отаца, тих наставника Православља, и да подражава веру њихову, а не да пристаје у науке туђе и различне (Јевр. 13, 9). А када га примораваху да се одрекне поштовања светих икона, он одлучно одби. Зато би збачен са епископског престола и послат на заточење. Остатак живота свог проведе у заточењу, злостављан и мучен. И тако отиде ка Господу, да од Њега прими венац исповедништва.
Подвизавао се у Светој Гори и био кратко време игуман Филотејског манастира. Утврђивао хришћане у вери у многим странама балканским, и прославио се чудотворством. Ходио је бос, због чега је и прозват Боси. Преставио се у Цариграду.
Из Тракије. Светско му име беше Атанасије. Служећи у Турака, Турци га насилно потурче у Смирни. Као покајник замонашен у Светој Гори, у манастиру Есфигмену. Мучен савешћу он пожели да крвљу својом опере свој грех. Оде у Смирну где Турцима покаже крст и икону Васкрсења Христова. Посечен 19. априла 1819. године у деветнаестој години својој. По смрти јавио се жив духовнику своме Герману.
У цара Романа, а тај цар владаше Византијом почеткомX века, беше син Теофилакт од шеснаест година када умре патријарх Стефан. Цар хтеде тога свога сина узвести за патријарха, јер га беше заветовао духовном звању још од малена, али због малолетства постиде се то учинити. Престо патријаршијски заузе Трифун, прост али чист и благочестив старац. И оста Трифун на престолу три године. Када син царев уђе у двадесету годину, намисли цар пошто-пото уклонити Трифуна и свога сина ставити за патријарха. Светитељ Божји Трифун не хтеде се добровољно уклонити с престола на због чега другог, него једино због тога што сматраше за велику саблазан да се тако млад човек уздиже на тако одговоран и тежак положај као што је патријаршијски. Тада сплетком некога злога епископа измамљен би потпис незлобивог Трифуна на чистој хартији, па после изнад тог потписа би написана у царском двору тобожња оставка патријархова, коју цар објави. Наста због тога велика смутња у цркви, јер народ и свештенство стајаху уз Божјег човека Трифуна. Онда цар силом уклони старог патријарха и посла у манастир, а сина свога Теофилакта уздиже за патријарха. Свети Трифун поживе у манастиру као подвижник две године и пет месеци, и престави се Господу 933. године.
Ова тројица беху млади официри у цара Диоклецијана. Када свети великомученик Георгије беше мучен, они гледаху муке његове, као и чудеса која се том приликом догодише. Видевши све то, они изађоше пред цара, одбацише оружје, скидоше са себе појасеве војничке, и храбро исповедише име Господа Исуса. Зато беху стављени на велике муке, и најзад вргнути у огањ где им тела сагореше, док им душе одоше ка Господу у вечиту радост. Чесно пострадаше у Никомидији 303. године.
Подвизавао се у тзв. Ветхој Пешчери или Лаври Харитона Великог у Палестини. Заволевши Христа Господа свим срцем, свом душом и свим умом својим, он је од младости почео путовати по светим местима и слушати поуке и савете светих људи. Најзад се настанио у Харитоновој пећини где се предао тврдом подвигу проводећи дане и године у посту, молитви и бдењу, непрестано помишљајући на смрт и учећи се смирењу. Као добро узрели плод убран би смрћу и пресељен у Рај. Поживе и упокоји се уVIII веку.
Премда је сав наш живот на земљи непрекидна борба и премда је морамо водити до самога краја, главна и одлучна битка очекује нас тек у часу смрти. Ко у том моменту подлегне, тај више не устаје. Ако се зли дух усуђивао да приступи безгрешном Господу последњих Његових дана на земљи - што је Господ Сам посведочио говорећи: Иде кнез овога свијета и у мени нема ништа (Јов. 14,38), шта га може задржати од напада на нас грешне на крају нашег живота.
Блажени Јован бејаше веома мудар и ревностан хришћанин. Једнога дана он се с агарјанима препираше о вери. Мудар и речит, он изазва завист код агарјана, и они га дохватише и одведоше пред судију, и лажно га оптужише и сведочише како је тобож ружио веру њихову. Судија стаде захтевати од блаженог Јована да се одрекне Христа, па ће га пустити на слободу. На то мученик одговори веома слободно: Не дао Бог да се икада одречем Господа мог Исуса Христа, макар ми хиљаде смрти приредили!
Просветитељ дивљег племена Корела, на обали Белога мора. Одгајивши код новообраћених љубав према подвижништву, преподобни основа на Корелској обали Николајевски манастир. Но тај манастир убрзо порушише Норвежани. Преподобни Јевтимије подиже тада нови манастир. И престави се преподобни 1435. године. Свете мошти његове, прослављене чудесима, бише откривене 1647. године, и почивају у његовој обитељи.
Архијереј и исповедник Христов свети Козма беше из Цариграда. Заволевши Христа још у младости, он остави овај сујетни свет и замонаши се. Отхранивши себе млеком подвижништва, и очистивши себе пошћењем и осталим добрим делима, он постаде обиталиште Светога Д, уха, и би постављен за епископа у Халкидону. У време злочестивих иконобораца показа велико јунаштво борећи се за православну веру. Јеретички цареви су га приморавали да се одрекне поштовања светих икона, али он никако не пристаде. Због тога би послат у прогонство, и многе муке претрпе. И поново би позван и примораван да се придружи иконоборској јереси, али он не хте ни да чује. Зато би стављен на безбројне муке заједно са преподобним Авксентијем. И тако мучен и злостављан од зловериих и бедних иконобораца предаде душу своју у руке Божје и пређе у небески мир, око 816 године.
Сви намучени у време цара Диоклецијана. Беху незнабошци док не видеше муке светог великомученика Георгија. Но видећи те муке, и храброст овога славног мученика, и чудеса многа која се појавише тада, они примише веру хришћанску, за коју ускоро и пострадаше, и славом увенчани бише.