Ови свети мученици пострадаше за Христа у трећем веку.
Преподобни Григорије беше родом из Византа (Цариграда) и подвизавао се у Светој Гори крај Велике Лавре (у 13. веку). Био учитељ божанственом Григорију Палами, великом подвижнику Атонском, борцу за исихазам, и потоњем митрополиту Солунском (1296 - 1359 г.). Због равноанђелског живота анђео му доносио храну. Упокојио се у миру, у првој половини четрнаестог века.
Божанствени Григорије родио се у Асији (1255 г), у месташцу Кукули, у близини Смирне , од родитеља богатих, а што је најважније добродетељних. Када одрасте, Григорије доби дивно образовање како у световним наукама тако и у истинама Светога Писма. То је било за царовања старијег Андроника Палеолога. У то време Турци већ надираху у Асију, пљачкаху насеља, међу којима опљачкаше и родно место Григоријево. Том приликом са другим хришћанима одведоше и Григорија и родитеље његове у ропство у Лаодикију...
Света Платонида најпре беше ђакониса. Затим, чезнући за подвизима усамљеничког живота, она остави свет и повуче се у пустињу Низибијску, где и основа обитељ за девојке. Својим побожним и строгим подвижничким животом она служаше манастирским сестрама као одличан пример за угледање. "Ношена широм неба, Платонида засија широм земље".
Када цар персијски Сапор опљачка византијске земље, одведе у ропство стодвадесет хришћана. Пошто их узалуд присиљаваше да се одрекну Христа и поклоне огњу, баци их у огањ и живе сажеже. Међу овим мученицима било је и девет девица, Богу посвећених. Чесно сви пострадање, између 344. и 347. године и преселише се у дворе Цара Христа.
Рођен у Фригији од родитеља благочестивих. Отац му је био официр. Једном се забављаше дечко Евтихије са вршњацима својим, а забава им беше у томе што свак писаше име своје на стени и поред имена онај чин, који ће, по слутњи, у животу и добити. Када дође ред на Евтихија, он написа: Евтихије патријарх! У тридесетој години поста игуманом једног манастира амасијског. А када му беше четрдесета, година посла га Амасијски митрополит место себе не Пети васељенски сабор. На сабору он блисташе као сјајна звезда међу оцима цркве, како својом ученошћу, тако и благочешћем. Када наста препирка, да ли могу јеретици после своје смрти бити предани анатеми, он заступаше мишљење да могу позивајући се на Књигу Царства, 13, 1-8 и на IV књ. Царства 23, 16. И омиле веома цару Јустинијану и патријарху Мини. Цар га много питаше за савет, а Мина (у то време веома богат) назначи га за свога наследника и умоли цара, да то приведе у дело. Тако и би. Дванаест година управљаше свети Евтихије црквом мирно. Но тада ђаво диже буру против њега. Та бура дође до самога цара Јустинијана. Прелести се цар, наиме, и паде у монофизитску јерес афтартодокета, која лажно учаше, да је Господ Исус и пре васкрсења имао тело божанско и нетрулежно, без осећања глади и жеђи и бола. Евтихије одлучно устане против те јереси, због чега га цар одагна у прогонство, у његов првобитни манастир. Ту проживе Евтихије дванаест година и осам месеци, и показа се великим чудотворцем, исцељујући људе од разних болести молитвама и помазивањем јелејем. Јустинијан се покаја и умре, а њега наследи Јустин, који поврати Евтихија опет на престо патријарашки, на коме овај светитељ оста до смрти мирно управљајући црквом Божјом. У својој седамдесетој години пресели се у царство Христа Господа, коме је верно и храбро служио целога свога живота, 582. године.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 18.04.2022. Зачало 98.
Овај свети мученик пострада за своју веру у Христа -премазан смолом, па у огањ бачен, и у огњу копљем прободен.
Госпођа (грчки кириа) и робиња пострадале за Христа мачем посечене.
Преподобна Теодора роди се на острву Егини од побожних хришћанских родитеља, Антонија и Хрисанте. Ови благочестиви супрузи живљаху у време цара Михаила Рангаве, када свету Цркву узнемираваше јерес иконоборска. Но благочестиви супрузи не дадоше се саблазнити иконоборским учењем, већ као светилници сијаху својим правоверјем...
Преподобни Платон бејаше син знаменитих и побожних родитеља, Сергија и Ефимије. Још измалена родитељи га васпитаваху у побожности и учаху хришћанским врлинама Али не успеше да до краја доведу васпитање свога синчића, пошто се упокојише и пређоше из пролазног живота у вечни живот. Оставши сироче, Платона узеше у свој дом његови рођаци...
Преподобни Пуплије монах подвизавао се у Египту за царовања Јулија Отступника. Када овај безбожни цар крену на Персију, посла у правцу истока ђавола, као неког извидника, да му брзо донесе отуда вести. Кренувши на исток, ђаво дође до места где монах Пуплије живљаше. Но ту се заустави и остаде десет дана непомично, пошто не беше у стању да се макне с места. Јер преподобни Пуплије, осетивши да ђаво пролази његовим крајем, стаде на молитву, и са рукама подигнутим к небу мољаше се дан и ноћ дотле док се ђаво не врати Јулијану не урадивши ништа...
Назива се још и Атинским, јер му Атина беше родно место. Када сврши високе школе у Атини, умреше му родитељи. Он помисли у себи, да је смрт и за њега неизбежна, и да се треба припремати благовремено за честан излазак из овога света. Раздавши све имање сиротињи, он седе на једну даску у мору с тврдом вером у Божју помоћ и с молитвом да га Бог одведе где је Њему воља. И Бог Промислитељ сачува га и доведе у Ливију (или Етиопију), у планину звану Траческа. На тој планини подвизаваше се Марко 95 година, не видећи ни човека ни звера. Пуних 30 година вођаше страшну борбу са злим дусима и мучаше се и глађу и жеђу и мразом и жегом. Јео је земљу и пио морску воду. После 30 година најжешћег страдања побеђени демони побегну од њега, а ангел Божји почне му сваки дан доносити храну, у виду хлеба, рибе и воћа. Пред саму смрт посетио га св. Серапион који је после и објавио чудесно житије овога Марка. Упита Марко Серапиона, да ли сад у свету има хришћана, који кад би рекли гори овој: „Дигни се одавде и баци се у море”, - да се тако и збуде? У том часу покрете се планина, на којој беху, попут мора. А Марко махну руком и заустави је. Такву чудотворну силу имаше овај Божји човек. Пред смрт помоли се за спасење људи и предаде душу своју Богу. Свети Серапион виде ангеле где узеше душу Маркову и пружену руку с неба, која је прихвати. Поживе свети Марко 130 година и упокоји се око 400. године.
Први беше ђакон а други чтец цркве у Солуну; први украшен старачком седином а други младићком целомудреношћу. У време Диоклицијанове хајке на хришћане ова двојица буду позвати на суд. С радошћу они се одазваше, и држећи један другог за руку иђаху вичући: „Ми смо хришћани”! Сви савети судије, да се одрекну Христа и поклоне идолима, осташе узалудни. После дужег тамновања и гладовања бише осуђени на смрт, и то потопљењем у море. Тада им везаше руке наопако и обесише им по један тежак камен о врат и поведоше да их потопе. Када прво хтедоше гурнути Агатопода у дубину, он узвикну: „Ево другим крштењем перемо се од свих греха наших и одлазимо чисти Христу Исусу”! - Њихова потопљена тела море ускоро избаци на обалу, и хришћани их чесно сахране. Свети Теодул се јави својим познаницима, као ангел светао, у белом оделу, и нареди им, да све његово заостало имање разделе сиромасима. Ови дивни Христови војници чесно пострадаше у време цара Диоклецијана и солунског кнеза Фаустина 303. године.
Када је Господ Исус улазио у Јерусалим, смирено, на магарету, народ је махао палминим гранама, и усхићено узвикивао: „Осана на висини! Благословен Цар који долази у име Господње!“ Уместо да се срце Господа Исуса испуни радошћу, низ Његове образе потекоше обилне сузе. Знао је да ће за пет дана исти тај народ викати: „Распни, распни га!“. То нам показује да је слава људска ништавна и да њој не треба да тежимо, него да тежимо истинској, непролазној и вечној слави Божијој. Али слава увек долази кроз крст и страдање и то је једини пут нашег исцељења и спасења. Говори свештеник Милорад Мировић.
o_slovo>+++ Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим - Цвети(Недељу дана пред Ускрс) Сутрадан после последње суботе пред Пасху, Исус пође у Јерусалим. На изласку из Витаније опколи га гомила народа која је све више расла како су се приближавали Јерусалиму. Многи су чули за чуда која је Христос чинио и похрлили су да га виде. У Јерусалим Христос је ујахао на магарету, да би се испунило пророчанство и да би показао како Цар Славе долази скромно а не у царској помпи овога света. Народ је резао гране од палми и бацао на пут, а многи су скидали са себе хаљине и простирали их пред ноге магарету. Ученици и народ, деца испред свих, запевали су: „Осана (спаси, дај среће) Сину Давидову! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев; Осана на висинама!” Фарисеји су сматрали све ово светогрђем, па су се обратили Господу: „Чујеш ли шта ови говоре!?” А Он им је одговорио речима из Писма: „Зар нисте читали: из уста деце која сисају начинио си себи хвалу”. Црква овај догађај слави у последњу недељу пред Васкрс, а народ овај празник зове Цвети.