БЛАЖЕНА царица Јелена, мати цара Константина Великог (306-337. г.), пронађе Часни и Животворни Крст Господњи када с том намером посети Јерусалим, као што је то опширно описано под 14. септембром. Пронашавши Часни Крст, она половину остави у Јерусалиму, где се и до данас чува, а другу половину пренесе у Цариград као што о томе пишу црквени историчари тога доба Сократ (Цркв. историја, I, 17) и Созомен (Цркв. историја II, 1). Они још додају да је Света Јелена пронашла том приликом и часне клинце, којима је тело Господње било приковано на Крст, и да их је подарила свом сину цару Константину, који је од њих начинио себи шлем.
УЧЕНИЦИ преподобног Аркадија. Пострадали за Господа Христа мачем посечени у време безбожног цара Јулијана Отступника (361-363. г.).
Преподобни отац наш Аркадије од младости се подвизавао у монаштву на острву Кипру у време цара Константина Великог. И био учитељ светим мученицима: Јулијану лекару и Евулу, који потом пострадаше за царовања Јулијана Отступника (361-363. г.). Њих свети Аркадије и сахрани. А за њима и сам, благодарећи Бога, пређе из овог у онај небески свет после 361. године.
Отац беше већ старац а син младић од седамнаест година. У време Дометијана беху тестером престругани због вере Христове, и прославише се у цркви на земљи и на небу. Чесно пострадали 275. године.
Рођен у Москви 1635. године. Појање и служба црквена привукле га цркви. Постао духовником цара Петра Великог, но због неке клевете удаљио се у Соловецки манастир где се тврдо подвизавао. Упокојио се у Господу 1720. године. у осамдесетпетој години својој. Пред смрт узвикнуо: „Благословен је Бог отаца наших! Па кад је тако, не бојим се, но с радошћу одлазим из света”
Ово беху све војводе византијског цара Теофила. Па када цар Теофило изгуби битку против Сарацена око града Амореје, Сарацени узеше град, заробише многе хришћане, међу којима и ове војводе. Остале хришћане или побише или продадоше у ропство, а војводе бацише у тамницу где тамноваху седам година. Више пута долажаху муслимански прваци, да их саветују да приме веру Мухамедову, но војводе не хтеше то ни чути. Када Сарацени говораху војводама, да је Мухамед прави пророк, а не Христос, упиташе их војводе: ако би се два човека препирали о једну њиву, па један рекао: моја је њива, а други: није него моја, при том један од њих имао много сведока, да је његова њива, а други немао ниједног сведока осим себе самог, шта би ви рекли: чија је њива? Одговорише Сарацени: заиста, онога који има много сведока! - Право сте пресудили, одговорише им војводе. Тако је са Христом и Мухамедом. Христос има многе сведоке, старе пророке, које и ви признајете, који сви од Мојсеја па до Јована Претече сведоче о Њему, а Мухамед сам за себе сведочи да је пророк, и нема ниједног сведока. - Постидеше се Сарацени, но тад опет покушаше да бране своју веру овако: да је наша вера боља од хришћанске види се по томе, што Бог нама даде победу над вама, и даде нам најбоље земље у свету, и царство много веће од хришћанског. На то војводе одговорише: ако би тако било, онда би и идолопоклонство египатско и вавилонско и јелинско и римско, као и огњепоклонство персијско, биле истините вере, јер у једно време сваки од ових народа побеђивао је остале и владао њима. Очигледно је да ваша победа и сила и богатство не доказују истинитост ваше вере. А ми знамо, да Бог некад даје победу хришћанима, а некад попушта муке и страдање, да их исправи и приведе покајању и очишћењу од грехова. После седам година беху посечени, 845. године. Тела им беху бачена у Еуфрат реку, но испливаше на другу обалу где их хришћани сабраше и чесно сахранише.
Иконица на страницама новина или часописа, икона на корицама бележнице или роковника, календар препун приказа икона. Све сте то већ видели, на то сте навикли и уопште вас не чуди. Али намеће се питање: колико је то заиста нормално? Има ли нечега опасног и увредљивог према светињи у читавој тој реци приказа ликова светих на лаком и кратковечном материјалу? Питање може наизглед бити чудновато, али ипак га треба поставити.
Филмска прича о сестринству манастира Ковиље, смештеном у дивљини Старог Влаха и Голије, за који, иако нема изворних докумената, стоји предање да је пореклом из немањићке епохе. Ово је својеврсна похвала монашког живота као најсвеобухватнијег и најчистијег облика хришћанског начина постојања човека. Протагонсти ове мале приче су шест монахиња, које мало више од године дана, насељавају ову свету Обитељ и личним искуством монашког подвига откирвају сву лепоту и узвишеност идења за Христом.
Неретко бива да се верници у разговору пожале на људе са којима се сусрећу, наводећи низ критика на њихово понашање, непознавање или неприхватање вере. Но, нико од њихове горчине није имао користи, док је штета коју тиме наносе себи, а и ближњима, очита. Своју душу затрују туђим сагрешењима, иако уверени да чине дело Божије и да се боре за спасење људских душа.
УЧЕНИК светог Корнилија Комељског, преподобни Адријан би оснивач и игуман Успенског манастира на реци Вотхи, близу Пошехоња, у Јарославској губернији. Најрадије се бавио иконописом. Убијен од разбојника када су напали на манастир ради пљачке. Свете мошти његове прославиле се многим чудесима; почивају у његовој обитељи. - Преподобни Леонид упокојио се пре преподобног Адријана и сахрањен у манастиру.
КОЈЕГА убише Турци камењем при изласку из храма, у недељу 5. марта 1805. године. Празнује се у епископији Дидимотиха и Орестиаде у Тракији.
СВЕТИ Евлогије би рођен од родитеља незнабожних и богатих. После њихове смрти огромна богатства, која му они оставише, он раздаде ништима. А сам Христа ради осиромаши. И као сиромах прохођаше Палестину поучавајући неверне и обраћајући их Христу Богу. Због тога би оптужен код кнеза. Пошто не хте да принесе жртву идолима, он би много мучен од кнеза. Најзад му главу отсекоше мачем.
ОВИ свети мученици из дружине свете Ираиде (међу којима и Кирил и Фотије) пострадаше мачем посечени за Господа.
вета мученица Ираида беше из Египта, из места Ватана; отац јој се звао Петар. Када јој би дванаест година она узе на себе монашку схиму. Једном када с другим девојкама иђаше на извор да захвати воду, она угледа лађу која беше стала уз обалу, и на лађи мноштво девојака, жена, свештеника, ђакона и монаха, окованих од стране царског намесника Лукијана. Ираида се распита, и када дознаде да су они у оковима због исповедања вере у Господа Христа, душа јој се испуни храброшћу, и она се сама придружи окованим девојкама...
Ава Серапион казиваше: Боравећи у Египатској пустињи ја одох к великоме старцу оцу Јовану. Пошто добих од њега благослов ја седох да се одморим, и задремах. И видех у сну нека два отшелника који беху дошли и добили благослов од старца. И они рекоше: Ево ве Серапиона, узмимо благослов од њега! А ава Јован им на то рече: Он малочас стиже из пустиње и врло је уморан; оставите га нек се мало одмори. Тада они рекоше за мене старцу: Ето, он се толико време труди у овој пустињи, а не отиде до оца Марка који живи у гори Траческој, у Етиопији, јер међу свима пустињским подвижницима нема равна ономе Марку: њему је сада сто тридесет година, и већ је деведесет и пет година откако се подвизава у пустињи, и за то време не виде човека од људи што живе на земљи, но неки светитељи који се налазе у светлости вечнога живота беху код њега пре кратког времена и обећаше му да ће га узети к себи.
САВРЕМЕНИК светог мученика Конона Исавријског, само пострадао пре светог Конона.
Овај блажени мученик бејаше из Бугарске, младић осамнаестих година, врло леп и веома писмен. Једном у тешким околностима он се, авај! одрече Христа. Али убрзо затим он увиде како је тежак грех учинио, раскаја се, напусти своју домовину и отпутова у Свету Гору. Тамо он проведе у лаври светог Атанасија три године, служећи једном духовном старцу, врло начитаном у свештеним књигама. Међутим савест мучаше Јована што се одрекао Христа; због тога увек хођаше тужан, невесео и ћутљив, те је сваки по самом изгледу његовом могао закључити да је он учинио неки велики грех који га мучи.