Беше му место рођења село Сикеа у Галатији, због чега би прозван Сикеот. Још као десетогодишњи дечак Теодор се предаваше трудном посту и свеноћној молитви по угледу на некога старца Стефана, који живљаше у његовом дому. Мајка му Марија беше богата удовица и намераваше свога сина посветити војноме звању. Али јој се јави у сну свети Георгије и извести је, да је Теодор намењен на службу не цару земаљском него цару небеском. И Теодору се јављао свети Ђорђе много пута, било да га поучи, било да га спасе какве опасности, у коју су га злобни демони стављали. Имао је и неколико виђења Пресвете Богородице. Подвиг Теодоров надмашавао је својом суровошћу подвиге свих живих подвижника његовог врмена. Мучио је тело своје, и глађу, и жеђу и железним оковима, и свеноћним стајањем на молитви. Све - само да би душу своју везао љубављу за Бога и учинио је потпуном господарицом над телом. На Теодорову љубав одговорио је милостиви Господ љубављу. Он му је даровао велике моћи над злим дусима и над свима болестима и мукама људским. Био се прочуо на све стране као чудотворни исцелитељ. Због велике чистоте и духовности буде и преко воље посвећен за епископа анастасиопољског. На епископској служби проведе једанаест година, и онда умоли Бога, да га ослободи те службе, да би се поново посветио своме омиљеном подвигу. Потом се врати у свој манастир, где у старости преда душу своју Господу, ради кога је драговољно много страдао. Скончао је у почетку царовања цара Ираклија око 613. године.
Господ нас безмерно воли. Он нам шаље цвеће сваког пролећа и спушта сунце свако јутро. Ако хоћемо да причамо са Њим, Он ће нас слушати. Али, и ако што непријатно и болно добијемо, морамо знати да је и то Његовом “рецепту”. На крају све ће то бити добро по наш живот. Као какав укусни колач.
Родом из Рима, син богатих и благородних родитеља. Неким послом дошао из Рима у Цариград. Ту заблиста својим врлинским и подвижничким животом; усто био је даровит и врло учен. Због тога га патријарх цариградски Сисиније (426-427 г-) рукоположи за презвитера. А када би прогнан са патријаршиског престола јеретик Несторије (428-431 г.), који је патријарховао после Сисинија, за патријарха би изабран свети Максимијан. А после њега за патријарха дође Свети Прокло (434-446 г.), ученик Св. Јована Златоуста. Пошто је Црквом мудро управљао две године и пет месеци, свети Максимијан мирно усну у Господу 21. априла 434. године.
Мајка светог мученика Теодора (у Перги Памфилијској); мачем посечена.
Ови свети мученици пострадаше заједно са светим свештеномучеником Јануаријем (видети напред).
Жена цара Диоклецијана царица Александра, видевши неустрашиво страдање и славна чудеса светог великомученика Георгија, верова у Христа и пострада за Њега заједно са светим Великомучеником, о чему се опширније говори у Житију светог Георгија под 23 априлом. Слуге царице Александре: Аполос, Исакије и Кодрат, вероваше у Христа када видеше чудеса светог великомученика Георгија и своју царицу како се одрече цара и царства, верова у Христа и пострада за Њега. Они изобличише цара, и назваше га злочинцем и звером, јер не поштеде ни жену своју, са којом је децу имао. Силио разгневљен тиме цар нареди да их баце у тамницу, и целе ноћи смишљаше каквом смрћу да их умори. Сутра дан их изведе из тамнице, и нареди те Кодрату отсекоше главу. Аполоса пак и Исакија поново врати у тамницу. Они после много дана скончаше у тамници од глади и жеђи и предадоше душе своје свете у руке Божје, и добише од Бога венце мученичке.
За време цара Антонина у Перги Памфилијској, где царски намесник бејаше Теодот, скупљаху за царску војску младиће кршне, снажне и лепе, који се имаху послати на службу у двор царски. Са другим младићима би узет и блажени Теодор, красан лицем. Намесник на њега метну војнички знак, као и на друге. А свети Теодор тог часа баци од себе тај знак, изјављујући: Ја сам од утробе мајке своје означен мојим Небеским Царем, Господом Исусом Христом, и нећу да служим другоме цару...
Овај светитељ беше епископ у Кампанији Италијанској. У време гоњења Максимијанова би изведен пред суд и истјазаван разним мукама, које он незлобиво и трпељиво подношаше. Кад га вргоше у огањ, огањ се расхлади невидљивом росом, и мученик, неповређен, стајаше посред огња и појаше Богу хвалу. Тада му стругаху тело гвозденим четкама, док се кости не забелеше, но мученик незлобиво и трпељиво трпљаше. Гледаху муке мученикове његов ђакон Фауст и чтец Дисидерије, и плакаху за духовним оцем својим. Тада и њих везаше, па заједно са епископом у град Путеол доведоше, и у тамницу бацише. У истој тамници беху Христа ради и ђакони путеолски Прокул и Сосије, и два проста човека хришћанина Евтихије и Акутион. Свих седам бацише сутрадан пред зверове. Но зверови их се и не такнуше. Тада их све мачем посекоше, а хришћани града Неапоља пренесоше тајно тело светог Јануарија у свој град и чесно положише у цркву. До дана данашњега безбројна чудеса појавише се на гробу овога светитеља. Између многих чудеса запамћено је и то, да је једна бедна удовица, којој беше умро јединац син, узела из цркве икону светог Јануарија и положила на свога мртвог сина ридајући и молећи се светитељу. И син јој оживе. Чесно пострада свети Јануарије 305. године.
Живот деце у првом реду и највише зависи од родитеља. При том се не мисли само на то да родитељи обезбеђују материјалну егзистенцију деце, већ, превасходно, живот деце зависи од односа родитеља међу собом. Ако родитељи желе да и деца буду добра, требало би да се предају љубави Божијој, да живе у поверењу, поштовању и доброти. Једном речју, да би деца били добри људи, родитељи би требало да буду - свети...
Наша вера православна, говоре свети Оци кроз своје искуство, не садржи се само и једино у поштовања и прихватања догмата, нити је она поштовање утврђеног кодекса правила и прописа. Далеко од тога. Вера је израз и одраз слободног пристајања на Христа и другог човека, без страха и без подразумеваног користољубља.
Рођен 1684. године у селу Звјерки, у Гродњенској губернији, од побожних православних родитеља. Пострадао као шестогодишње дете од фанатика - Јевреја. Арендатор села Звјерке, Јеврејин Шчутко, украде дете Гаврила у одсуству његових родитеља, и одведе га у месташце Бјели Сток. Ту фанатици Јевреји распеше светог Гаврила и бодоше га разним справама све док му сву крв не испустише, и дете умре. Мртво тело би бачено у поље, али убрзо би пронађено. Након тридесет година мошти светог Гаврила показаше се нетљене, и налазе се у Слуцком манастиру.
Сељачко дете. Од детињства волео књигу и одликовао се побожношћу. Одбио да се жени, и у својих осамнаест година замонашио се у Кирило-Бјелоозерском манастиру. Усавршивши се у духовном животу, преподобни Александар оде на реку Чурјагу, и тамо основа Ошевенски манастир, у Ољенецкој епархији. Много се трудио, и многе на трудољубље одушевљавао. После двадесет седмогодишњих подвижничких трудова, преподобни Александар се мирно преставио 1479. године. Након неколико година његове свете мошти обретене нетљене. Оне почивају у његовом манастиру, у Успенској цркви, и чине многа чудеса.
Свети Ветран бејаше епископ Скитски у граду Томи, на обали Црнога мора, за царовања Валента (364-378 г.). Цар Валент, ревносан аријанац, допутова у град Томи. Дошавши у цркву, он по своме обичају стаде убеђивати епископа Ветрана да ступи у општење са аријанцима. Свети Ветран мушки и смело изјасни се пред царем за православну веру светих Никејских отаца Првог Васељенског Сабора, па остави цара и оде у другу цркву...
Рођен је око 1350. године, крштено име је Јован. Његов отац је епирски владар Симеон (Синиша) - брат по оцу цара Душана (1331-1355). Вест о смрти оца 1369. године затекла га је на Светој гори. Јован убрзо предаде владавину над својом земљом своме сроднику Алексију Анђелу Филантропу, последњем хришћанском владару Тесалије. Убрзо се повлачи у манастир на Платилитосу на Великом Метеору где се замонашио 1381. године. Био је велики ктитор метеорских манастира. Када су Турци заузели Тесалију, он 1349. године одлази на Свету гору у манастир Ватопед. Око 1410. године вратио се на Метеоре. У једној малој келији се подвизавао до смрти 1222/3. године. Његове мошти се данас налазе у манастиру Преображења Господњег на Метеорима. Тако се са овим преподобним Јоасафом заврши лоза Немањића, од које је родоначелник Стефан Немања (свети Симеон) и последњи владар Јован (монах Јоасаф) постадоше угодници Божји, које Српска црква прославља као своје светитеље.
Рођен 1310. године. Подвизавао се у Светој Гори. Основао знаменити манастир Метеор у Тесалији. Имао велики дар прозорљивости и чудотворства.