Рођен у граду персијском Елапи, или Вилату, од хришћанских родитеља, у хришћанској вери васпитан и хришћанском женом ожењен. Цар персијски Издигерд заволи Јакова због његове даровитости и окретности, и учини га правим племићем на двору своме. Поласкан царем Јаков се прелести и принесе жртву идолима, којима се и цар клањаше. Чувши за ово, матер његова и жена, написаше му једно прекорно писмо, у коме га оплакаше као богоотпадника и душевног мртваца, молећи га ипак при крају писма, да би се покајао и Христу повратио. Ганут овим писмом Јаков се горко покаја и пред царем одважно исповеди веру своју у Христа Господа. Расрђен цар осуди га на смрт, но с тим, да му се одсеца све део по део тела, док не издахне. Џелати дословце испунише ову заповест свога нечестивог цара, и одсекоше Јакову најпре прсте на рукама, па прсте на ногама, па ноге па руке, па рамена, најзад и главу. При сваком сечењу мученик покајани одаваше благодарност Богу. Из његових рана исхођаше благоухани мирис као од кипариса. Тако овај дивни муж откаја грех свој и представи се душом Христу Богу своме у Царству небеском. Пострада око 400. године. Глава му се налази у Риму, а део моштију у Португалији, где се празнује 22. маја.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 10.12.2021. Зачало 73.
Улога телевизије у свакодневном животу данашњег човека увелико је постала пренаглашена. Телевизија се намеће човеку. Она више не информише, не образује и не забавља, она све више настоји да “решава животне проблеме” људи. А то је као добровољна робија. Наравно, у мери у којој ми сами телевизији поклонимо наше поверење и прихватимо је као неопходност. А шта нам она доноси на плану нашег психофизичког здравља?
ЗАВОЛЕО целомудреност и чедност. Живео у пустињи са дивљим зверовима, трпећи хладноћу и жегу. Провео живот свој у уздржању и преставио се у Господу.
НАРУГАО се идолској заблуди и погазио наредбе тирана. Зато претрпео тешке муке, бичевање, пробадање копљем и на крају примио венац мучеништва.
Георгије Нови мученик Христов родио се на острву Хиосу. Отац му се звао Параскевас а мајка Ангела. Мајка му умре девет месеци после његовог рођења оставивши га сирочетом. Кад му је било осамнаест месеци отац му се поново ожени тако да га маћеха одгаји. Кад дете мало поодрасте родитељи га предадоше на дуборезачки занат код неког дуборесца Висезија...
Скончао 1731. године. Чудотворне мошти откривене му 1804. године.
Родом из Јерменије. Побуђен речима Господњим: „Свак ко остави оца или мајку, примиће стоструко и наследиће живот вјечни”. Никон остави заиста све ради Христа и оде у неки манастир, где се замонаши. Када се усаврши у свима добродетељима, он напусти манастир и пође да проповеда људима Јеванђеље. Непрестано је викао: „Покајте се!” због чега и би прозван „Покајаније”. Као проповедник обиђе сву Анатолију и Пелопонез. Сотвори чудеса молитвом у име Христово и мирно пређе ка Господу свом љубљеном. Скончао у Спарти 998. године.
Пафлагонац; земљак и савременик светог Алимпија. Имао превелику љубав према Господу Исусу, и због те љубави предавао се великим подвизима. Свега се одрекао, само да би имао неподељену љубав према Господу своме. Пред смрт ангели се јаве да му узму душу, и лице му засија као сунце. Чудотворац велики пре и после смрти. Помаже нарочито болесној деци и бездетним родитељима.
Из Сирије. Ученик светог Марона и савременик светог Симеона Столпника. Подвизавао се под отвореним небом; хранио се наквашеним сочивом. Чинио чудеса велика; чак и мртве васкрсавао именом Христовим. Цар Лав питао је њега за мишљење о Халкидонском сабору. Упокојио се мирно 457. године.
Рођен у Адријанопољу, граду пафлагонијском и одмалена предан Богу на службу. Као ђакон служаше у цркви при епископу Теодору у томе граду. Но жељан усамљеничког живота, молитве и богомислија, Алимпије се удаљи на неко јелинско гробље ван града, од кога људи бежаху као од страшилишта због честих демонских привиђења. Ту он пободе крст, и сазида храм у част свете Ефимије, која му се беше јавила на сну. Покрај храма подиже столп висок, попе се на њ и проведе на њему у посту и молитви пуних педесет три године. Ни подсмех људи ни злоба демона не могаху га одатле удаљити нити у намери његовој поколебати. Нарочито од демона претрпе овај светитељ безбројне беде. Не само да га демони разним привиђењима устрашиваху, него га и камењем удараху, и не даваху му мира ни дању ни ноћу кроз дуго време. Но Алимпије мужествени ограђиваше себе од демонске силе крсним знамењем и именом Исусовим. Најзад га побеђени демони оставише и побегоше, а људи почеше поштовати и долазити му ради молитве, утехе, поуке и исцељења. Около његовог столпа подигоше се два манастира, с једне стране мушки а с друге женски. У женском манастиру живљаху и матер његова и сестра. Свети Алимпије руковођаше монахе и монахиње са свога столпа примером и речима и сијаше свима као сунце са небеса указујући пут ка спасењу. Толику благодат имаше овај угодник Божји, да га често обасјаваше небеска светлост, и над њим се уздизаше до небеса стуб од те светлости. Беше Алимпије диван и моћан чудотворац, како за живота тако и по смрти. Поживевши стотину година упокоји се 640. године у време цара Ираклија. Од његових светих моштију сачувана је глава у Кутломушком манастиру у Светој Гори.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 09.12.2021. Зачало 70.
ЖЕНА цара Максентија. Поверовала у Христа преко великомученице Екатерине. Мачем посечена.
Свети отац наш Петар родио се у Понту од побожних родитеља, са којима проживе само седам година. Све остало време свога живота он проведе у философији = у подвижништву (= ασκησιν = испосништву), најпре у Галатији; затим отпутова у Палестину. Тамо он обиђе сва свештена и света места, у свакоме проводећи дуго време у молитвама...
Види његово житије под 27. јулом, када је дан његове блажене кончине. Он се негде још спомиње и 22. новембра. У неким рукописима (Кодекс 24, 378 Британског музеја) каже се да се овога дана (25. нов.) празнује његово рођење.
Никада није пио вина. Једном би ухваћен од разбојника, и харамбаша га присили да испије чашу вина. Видећи добродушност Пафнутијеву харамбаша се покаја и напусти своје разбојничко занимање.
Ученик и следбеник светог Теоне, архиепископа александријског. Био неко време учитељем у знаменитој философској школи Оригеновој. На престо архиепископски ступио 299. године а мученички скончао при гробу светог апостола Марка 311. године. Управљао је црквом у претешко време, када су над вернима чинили насиље - споља неверници, а изнутра јеретици. У његово време пострадало је у Александрији шест стотина седамдесет хришћана. Често су целе породице извођене на губилиште и губљене. У то време Арије нечестиви смућивао је верне својим кривим учењем. Свети Петар га одлучи од Цркве и прокуне у овоме свету и у ономе. У тамници сам се Господ јавио овоме великом и дивном светитељу.