Често се и данас чује да је Бог некога "бацио" у болест, да би постао свестан својих грехова. Или, чујемо да Бог искушава људе кроз невоље, ради њиховог духовног буђења. Говоримо, дакле, о Божијем "уразумљавању" или "допуштењу", који за крајњи циљ имају човеков повратак на пут живота и врлине, са којег је скренуо.
Преподобни отац наш Петар, у свету Леонтије, живљаше у време цара Теофила; пореклом из Галатије, од родитеља Теофила и Евдокије. Због своје изванредне лепоте и необичне телесне снаге, Леонтије би узет за царског комита, и удостојен од цара разних војних одликовања. У ратовима и биткама чинио чуда од храбрости. И тако провео много година. Најзад Леонтије презре све то, напусти царски двор и свет, оде у манастир Дафнон, и замонаши се добивши име Петар. После тога отиде на гору Олимп; одатле отпутова у Јерусалим; из Јерусалима оде у Лаодикију и Агалију. На свима тим путовањима он се строго држаше својих подвига монашких; и много невоља виде од Исмаиљћана које је сретао. Са тих путовања преподобни отац се поново врати на гору Олимп. Пошто за узвишеност његавог живљења и узвишеност његових врлина сазнаде и сам цар Василије Македонац, то га цар убеди да дође у Цариград и живи у манастиру светог Фоке. Ту се он много подвизаваше по Богу, па у миру предаде душу своју Господу.
Преподобна Поплија се подвизаваше у време цара Јулијана Одступника. У младости својој она беше удата, и у браку роди сина Јована. Сина свог она посвети Богу, и он постаде врло угледан презвитер. Иако биран за епископа Антиохије, он због дубоке смирености своје избеже то високо звање, и до краја живота остаде побожан и смеран презвитер. А света мати његова Поплија, после смрти мужа свог, постаде игуманија над монахињама и девственицама.
Ови свети мученици, Евентије и Максим војници, беху оруженосци код цара Јулијана Одступника. Јулијан их веома љубљаше због њихове храбрости, лепоте и горостасности. Када се Јулијан бављаше у Антиохији Сиријској, и беше наредио да се сви бунари и све намирнице загаде идоложртвеним приносима, да би се хришћани, употребљујући их, оскврнавили, Евентије и Максим гледајући то уздисаху и плакаху. После тога седећи на пиру они од срца заплакаше и рекоше к Богу: Предао си нас цару неправедном и горем од свих људи. - To неко од нечестивих чу и обавести Јулијана. Разљутивши се Јулијан их одмах дозва к себи, и дуго их мучећи љутим мукама, он их најзад посече мачем.
Син деспота Ђурђа и Јерине. Са својом сестром Маром живео неко време на двору султана Мурата II. Ослепљен у Једрену са својим братом Гргуром. Примио власт деспотску над Србијом 1458. године. Ускоро се морао склонити из своје земље у Албанију, где се оженио Ангелином, ћерком Скендербега. Слеп и несрећан, но вазда предан Богу, он се упокојио 1468. године у Италији. Мошти му почивају у манастиру Крушедолу, задужбини сина његовог светог Максима.
Једанаести епископ александријски после светог Марка Јеванђелиста. Управљао мудро и дуго паством својом, и то од 189-231. године. У његово време на тражење Индијаца послат би у Индију на проповед Јеванђеља свети Пантен, управитељ знамените катихетске школе у Александрији. Пантен нашао у Индији Јеванђеље, писано светим Матејем на јеврејском језику.
Грађани антиохијски из времена Теодосија Великог. Андроник беше по занату златар. И он и жена му беху веома благочестиви трудећи се непрестано да ходе путем Господњим. Од своје зараде једну трећину даваху сиротињи, другу цркви, а трећом се они издржаваху. Пошто им се родише двоје деце, они се договорише, да живе убудуће као брат и сестра. Но по Божјем недокучивом Промислу обоје им деце умреше у један дан. И беху у великој тузи све док се свети мученик Јулијан не јави на гробљу Атанасији и не утеши је вешћу, да су њихова деца у Царству Божјем, и да им је боље него код родитеља на земљи. Потом обоје оставише све и одоше у Мисир и примише монашки чин, свети Андроник код старца Данила у скиту, а Атанасија у женском манастиру у Тавенисиоту. Угодивши Богу својим дугогодишњим подвизима, преселише се у вечно Царство Христово, и то најпре света Атанасија, а после осам дана и свети Андроник.
Син Алфејев и један од дванаест великих апостола. Рођени брат апостола и јеванђелиста Матеја. Сведок истинитих речи и чудеса Господа и Спаса нашега Исуса Христа, сведок Његовог страдања, васкрсења и вазнесења. По силаску Светога Духа о Педесетници, апостолу Јакову паде у део да проповеда Јеванђеље Христово у Елевтеропољу и околним местима, потом и у Мисиру, где и пострада за свога Спаситеља. Са великом силом, и на речи и на делу, проносио је светом Јаков спасоносну благовест о ваплоћеном Богу Слову, рушећи идолопоклонство, изгонећи демоне из људи, лечећи сваки недуг и сваку болест именом Господа Исуса Христа. Његов труд и његова ревност крунисани су великим успехом. Многи незнабошци поверовали су у Христа Господа, цркве се основале и уредиле, свештеници и епископи поставили. Пострада у Мисиру у граду Острацину будући на крст распет од незнабожаца. И тако се пресели у царство небесно овај велики и дивни апостол Христов, да бесмртно царује са Царем славе.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 22.10.2021. Зачало 14.
Наш век је посебан, трагичан. Осећај је такав као да присуствујемо последњем акту историјске трагедије. Човечанство је у свом постојању увек представљало болестан организам који грех разједа као чир. Међутим, сад изгледа да је болест достигла свој последњи стадијум и прелази у агонију. Нашу планету непрекидно потресају ратови, природне непогоде и катаклизме, стиче се утисак да се земља уморила од људи и жели да их збаци као инсекте са свог тела. Не само хришћани, већ и људи других религија, и неверујући осећају знаке краја који се ближи.
Грех је, говори свети Златоусти, највећа трагедија за човека, а од ове већа је само трагедија немања свести о греху. Управо живимо у времену умртвљавања осећаја човека за грех, његово не само релативизовање и умањивање значаја, него и превођење у “врлину”.
У размаку од недељу дана гледао сам филм "Тома" о животу чувеног певача и филм "Божији човек" о животу чувеног светитеља Нектарија Егинског. Кроз сагледавање реакција које су изазвали код публике и порука које носе, можемо сазнати доста тога о свом колективном душевном стању.
Родом из места Немигошке, у Архангелској губернији. Од детињства осећајући у себи призив ка девственичком животу он се тајно удаљи из родитељског дома; испочетка се настани у граду Устјугу, и подвизаваше се у посту и молитви под руководством парохијског свештеника Јована. Затим се замонаши у Пискорском манастиру, у Пермској губернији, и много се потруди на обраћењу ка Христу тамошњих незнабожаца. На реци Чусови, у Пермској губернији, он основа манастир Успенија Богоматере. Исто тако он основа и други манастир на реци Вјатки, близу града Хлинова. Престави се преподобни Трифон 1612. године. Свете мошти његове покоје се у његовој обитељи.
УЧЕНИК преподобног Ефросина Псковског; године 1470. Основао на Псковском великом језеру Петропавловску обитељ, у којој је и био настојатељ. Упокојио се 1482. године. Свете мошти његове почивају у његовом манастиру.
Девица знаменита рода из Антиохије. У време цара Нумеријана началник антиохијски беше послао војнике, да доведу на суд Пелагију, као тада разглашену хришћанку. Војници опколе кућу и изазову свету девицу на врата. Она им се јави, и кад чу, да су дошли да је воде пред судију, прављаше се весела, па рече војницима, да је причекају само тренутак-два док се попне да се преобуче. Потом се успне на кров од куће, уздигне руке к небу, и дуго се мољаше Богу, да јој Бог прими душу и да не допусти да се оскврни њена девствена чистота. И Бог јој прими душу, а тело паде мртво пред војнике. „Смрт њена”, пише свети Златоуст, „била је средством не природног пада, него заповести Божје”, па продужује: „и тако, ово девствено и од сваког злата чистије тело лежало је на земљи: ангели су га окружавали, архангели поштовали, сам Христос био је код њега”.
Покајана грешница. По рођењу Мисирка. Као и света Пелагија тако и Таиса провођаше младост своју у разузданом блуду. На зао пут живота беше Таиса упућена од своје бестидне матере. Но Бог милостиви, који не жели грешнику пропасти но спасења, нађе начина да Промислом Својим чудесним спасе грешну Таису. Један од ученика светог Антонија Великог, Пафнутије Сидонит, чу за Таису, за њен грешни живот, и за отров душевни, којим она троваше душу многих људи, па се реши, да је с Божјом помоћи спасе. Преобуче се, дакле, Пафнутије свети у светско одело, узе један златник, оде у град, нађе Таису и даде јој златник. Таиса мислећи да јој тај човек даде златник за нечисто дело, одведе Пафнутија у своју собу. Тада Пафнутије отвори своја благодатна уста и изобличи грехе Таисине и позва је на покајање. Душа и савест у Таиси пробудише се, и Таиса се обли сузама дубоког срдачног покајања. Раздавши све своје имање беднима, она се упути у један девојачки манастир, према упутству светог Пафнутија, и ту оста око три године, затворена у једну келију, живећи само о хлебу и води. Пред смрт је посети свети Пафнутије и изведе је, преко њене воље, из келије. Она се ускоро разболи и после кратког боловања предаде своју очишћену и освећену душу Богу. Свети Павле Препрости, други ученик светог Антонија, у визији виде у Рају прекрасну обитељ, уготовану од Бога светој Таиси покајници. Упокоји се ова света душа 340. године.
Ми смо дужни свагда узносити велику благодарност Господу нашем зато што не жели смрти грешнима већ дуготрпељиво чека њихово обраћење у праведни живот, - пише ђакон Илиопољске цркве Јаков, писац житија преподобне Пелагије. Нешто се дивно догодило у наше дане; и ево ја грешни Јаков пишем о томе вама, светој браћи, да бисте, читајући са пажњом, добили велику корист.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 21.10.2021. Зачало 13.
Четири дана након што је помазана уљем са мироточиве иконе Пресвете Богородице, девојчица која је имала озбиљне повреде главе и мозга и пала у кому, на велико изненађење лекара, опоравила се од последица саобраћајне несреће, коју је доживела са својим оцем у месту Неа Смрини.