Свети Теодосије, архиепископ Черњиговски, по пореклу свом припадао је властелинској фамилији Углицких. Отац Теодосијев Никита бејаше свештеник у Малоросији; мати му се звала Марија. Родитељи васпитаваху свога сина у страху Божјем и хришћанској побожности; под утицајем њихових поука у његовој се души још од раног детињства заметнуше клице оне побожности, којом се украшавао сав његов потоњи живот. По природи кротак, послушан и осетљив, Теодосије је из детињства горео пламеном љубављу према Богу и усрђем према храму Божјем. Пошто се код куће научи да чита и пише, Теодосија даде отац на даље образовање у Кијево-Братску Богојављенску школу...
Основао Опочски Илијински манастир, у Псковској губернији; подвизавао се крајем шеснаестог и почетком седамнаестог века. Свете мошти му почивају у цркви његовог манастира.
Овај свети мученик би привезан за два кедра и рашчепљен надвоје, и тако пострада за Господа Христа.
Свети Јосиф беше родом из околине града Волока Ламскога. Прадед му беше литванског порекла, а родитељи му се зваху Јован и Марин. Када му би седам година дадоше га да учи школу , и он врло брзо изучи Божанствено Писмо. И стаде он врло често одлазити у цркву. Са вршњацима својим није проводио време, него се свагда труђаше да угоди Богу. Увидевши пролазност овога света, он отиде у Боровск у манастир преподобног Пафнутија, који га постриже у иночки чин. И све време он провођаше у посту и молитви, и постаде искусан подвижник, повињавајући се у свему своме духовном наставнику. После пак неког времена преподобни Јосиф узе к себи у манастир и свога оца по телу, замонаши га, и служаше му и двораше га до дана смрти његове. И мајка му такође постаде монахиња са именом Марија. Преподобни Јосиф проведе осамнаест година у покорности и послушању код светог Пафнутија.
Живео у Цариграду у XII веку. Својим животом толико угодио Богу, да су се пред њим црквена врата сама отварала, и кандила сама од себе палила. Тако је силна била молитва његова. По жељи некога ђакона Созонта а по молитви Никитиној јавио се из онога света неки свештеник, с којим је Созонт био у завади и остао неизмирен. Јавио се најпре један ред свештеника у белим а по том други ред у црвеним одеждама. Созонт позна између њих свога супарника, и с њим се измири. То се догодило ноћу у цркви Влахерни.
После богоугодног живота и страдања за Христа мирно скончао 299. год.
Племић севастијски. У време мучења четрдесет мученика у Севастији (в. 9. март), он обилажаше ове мученике у тамници и храбраше их и служаше им. По њиховој славној смрти и он би ухваћен, бијен и мучен за Христа, и најзад обешен о дрво са једним тешким каменом о врату а другим о нози. Благодарећи Богу на свему, он предаде дух свој у време цара Ликинија 320. године.
Овај Сабор састаде се 431. године у Ефесу за време цара Теодосија Млађег. На Сабору беше две стотине Светих отаца. Сабор овај осуди Несторија, патријарха цариградског, због јеретичког учења о Пресветој Деви Марији и рођењу Господа. Наиме: Несторије не хте називати Свету Деву Богородицом него Христородицом. Свети Оци, осудивши Несторијево учење, утврдише, да се Света Дева назива Богородицом. Осим тога, потврдише одлуке Првог и Другог васељенског сабора, нарочито Символ Вере никео-цариградски, заповедивши да нико не сме од овога Символа нити шта одузимати, нити додавати.
Свети Јоаким беше син Варпафира, из колена Јудина, и потомак цара Давида. Ана беше ћерка свештеника Матана, из колена Левијева, као и првосвештеник Арон. Тај Матан имаше три кћери: Марију, Софију и Ану. Марија се удаде у Витлејем, и роди Саломију; Совија се удаде такође у Витлејем, и роди Јелисавету, мајку светог. Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима, и у старим данима својим роди Пресвету Богородицу Марију. Јоаким и Ана педесет година живљаху у браку и беху бесплодни. Живљаху богоугодно и тихо, и од свих прихода својих једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима а трећу жртвоваху храму. А беху имућни добро. Једном када под старост одоше у Јерусалим да принесу жртву Богу, укори их првосвештеник Исахар говорећи Јоакиму; „Ниси достојан, да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан”. Тако и други, који имаху деце, гураху Јоакима позади себе као недостојна. То веома ожалости ове две старе душе, те с великом тугом вратише се дому своме. Тада обоје припадоше на молитву Богу, да и на њима учини чудо, као некад на Авраму и Сари, и подари им једно чедо за утеху у старости. Бог им посла ангела свога, који им објави рођење „кћери преблагословене, којим ће се благословити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету”. И одмах Ана заче и у деветом месецу роди Свету Деву Марију. Свети Јоаким поживе на земљи осамдесет а Ана седамдесет девет година, и представише се Господу (в. 25. јул).
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 22.09.2021. Зачало 18.
Велик је наш призив и велика слава православних пред Господом, али и велика и одговорност. Ми Срби нисмо ни свесни какво благо поседујемо. Радујмо се што смо православни хришћани и будимо достојни тог позива, ради себе, ради наших ближњих и ради целог света, како би цели свет могао да види истину и лепоту нашег Православља.
Рођен у Понту 1738. године; монаховао у манастирима свога краја, затим служио као свештеник у Грузији, где је потом постао и епископ Упокојио се у миру. Свете мошти му откривене 1824. године.
Ова света и чудотворна икона Мајке Божје би чудесно нађена 1295. године на обали реке Тускоре, у Курској губернији, код корена једног дрвета. Ту одмах потече извор чудотворне воде. Рилски кнез Василије Шемјака, кога Богородица исцели, подиже овој светој Икони диван храм у граду Рилску и од тада би установљен овај празник пресвете Богородице "Знаменија Курске" на дан 8. септембра. Многа чуда су се десила од ове свете Иконе, на спасење верних и удивљење неверних.
Родом из Галича у Кострумској губернији; примио монаштво у Рождество-Богородичином манастиру, близу Перејаславља Зељеског. Затим прешао у Александровски крај и настанио се у шуми крај старе запуштене цркве са чудотворном иконом Рождества Пресвете Богородице. Убрзо се рашчу за Лукијанов пустињачки, свети живот и к њему се стадоше стицати побожни људи и примати од њега постриг. Пошто се увећа братсво, црква би поправљена и образова се манастир. Изгнан из манастира због непријатељских клевета, преподобни Лукијан се врати на заузимање угледних људи. Он основа и Успенски женски манастир, и бејаше под његовим духовним руководством. Строг подвижник, преподобни Лукијан се одликоваше даром речитости и даром прозорљивости. А када у дубокој старости осети предсмртну изнемоглост, преподобни Лукијан нареди да га унесу у цркву и он се дуго мољаше пред чудотворном иконом Богоматере, поверавајући Јој заштиту обитељи од видљивих и невидиљивих непријатеља. Затим га изнесоше из цркве, и по његовј жељи положише на траву, и братија му прилажаху и примаху од њега благослов. Преподобни Лукијан се престави ка Господу 1655. године.