Рођен 1532. године. Син руских сељачких родитеља, Козме и Аполинарије, из села Веркола, округа Двинског. Још од пете године разликовао се од друге деце необичном побожношћу и кроткошћу. Када му беше тринаест година, иђаше дечко са оцем својим кроз неку велику шуму. Од силне буре и непогоде умре Артемије у шуми, и жалосни отац његов не могући копати гроб, покри тело његово грањем и оде. После двадесет осам година човек неки виде у тој шуми необичну светлост, приђе тој светлости и нађе нераспаднуто и нетљено тело Артемијево. Многи болесници беху исцељени од болести чим се коснуше тела светог Артемија. Његове свете мошти почивају у једном манастиру близу Пинеге у губернији Архангелској.
Овај славни светитељ беше родом Мисирац и први војвода цара Константина Великог. Кад се цару Константину јави победни крст, окружен звездама, и Артемије виде тај крст, поверова у Христа Господа и крсти се. Доцније, у време цара Константина, посла га овај цар у Јеладу, да пренесе мошти светог Андреја из Патраса и светог Луке из Тиве у Цариград, што војвода Артемије с радошћу изврши. Потом би постављен Артемије за августалија и намесника царског у Мисиру, у коме звању он беше и за време Констанција, сина Константинова, и за извесно време цара Јулијана Одступника. Када овај богоодступни цар пође у рат на Персијанце, заустави се у Антиохији, и нареди да и Артемије са својом војском дође у Антиохију. Артемије дође. У то време удари цар на муке два хришћанска свештеника, Евгенија и Макарија. Видећи то свети Артемије узбуни се свим срцем, изађе пред цара и рече му: „Зашто, царе, тако нечовечно мучиш невине и Богу посвећене мужеве, и зашто их присиљаваш да се откажу од вере православне?” И још прорече Артемије цару: „Твоја је погибао близу”. Разјарени цар посла она два чесна свештеника у изгнанство у Арабију, где ускоро скончаше, а војводи Артемију скиде чин војнички и нареди да га шибају и трзају. Свега рањена и искрвављена, бацише Артемија у тамницу, где му се сам Господ Христос јави, исцели га и утеши. Потом цар нареди, те га простреше на један камен а другим тешким каменом притиснуше, тако да се тело светог Артемија све здроби и спљошти као даска. Најзад му главу одсекоше 362. године. А цар Јулијан оде на Персијанце и погибе срамно, као што му свети Артемије и прорече.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 02.11.2021. Зачало 27.
Каква ти је предност да нешто сазнаш унапред? Ако ти будућност носи какво добро, оно ће доћи…
НА овај дан се, после црквеног уношења Св. Јована Кронштатског у календар Светих Руске Цркве (19. октобра 1964. године), слави његов спомен заједно са споменом његовог светог имењака Јована Рилског. Опширно Житије Св. Јована Кронштатског видети под 20. децембром, када се врши спомен његовог блаженог престављења.
СBETИ Леонтије рођен у Цариграду; подвизавао се у лаври светог Саве Освећеног, у Палестини; био ревностан, силан и искусан изобличитељ савремених му јереси: несторијанске, евтихијанске, монофизитске. Скончао у миру, не касније од 624 године. Познат под богословским именом као Леонтије Јерусалимски (за разлику од Леонтија Византијског).
СВЕТИ Филикс беше презвитер, а свети Јевсевије ђакон; пострадаше за Христа мачем посечени.
После мученичке кончине светог Симеона, епископа персијског, на његов престо дође свети Садок. У епархији је имао два града: Салик и Ктисифон. И једне ноћи свети Садок усни страшан сан. И поводом тога сазва сав свој клир, презвитере и ђаконе, који су се скривали из страха од цара, и стаде им причати: Прошле ноћи видех у сну лествицу, чији врх допираше до неба, где стајаше свети епископ Симеон у великој слави; и довикну мени који сам стајао на земљи: Узиђи к мени, Садоче, узиђи, и не бој се! Ја узиђох јуче, а ти узиђи данас! - To видех и чух, и верујем да ће ме ухватити и мучити за Христа...
У неким Синаксарима се на овај дан врши спомен преноса моштију Светог Јована Рилског (заједно са споменом Светог Прохора Пчињског). Свете мошти овог Светог Јована пренете из Софије у Трново 1238. године. (Иначе о Св. Јовану Рилском видети опширније под 18. августом).
Савременик и друг светог Јована Рилског и Гаврила Лесновског. Према молитви његовој Бог му указао место, где ће се подвизавати. То место беше једна дубрава крај реке Пчиње. Ту се свети Прохор до старости и смрти подвизавао. Само једини Бог свевидећи зна све његове трудове и искушења, која је у току подвига претрпео. Но по његовим мироточивим моштима и безбројним чудесним исцељењима, која се ни до данас не прекраћују, може се судити и о величини подвига његовог и о величини благодати Божје, која му се дарова због великих трудова његових. Упокојио се свети Прохор и преселио у Царство небеско у XI веку.
Беше римски официр у Мисиру, и притом потајни хришћанин. Када седам хришћанских учитеља беху бачени у тамницу, Вар их обилажаше у тамници, и снабдеваше их потребним, и служаше им усрдно. Он се дивљаше мученицима, и жаљаше што и он из бојазни не може да постане мученик за Христа. Охрабрише га они Божји људи, и Вар се реши и сам с њима на муке поћи. Један од тих Божјих људи издахну у тамници. Када нечастиви кнез изведе мученике преда се, виде их шест, и упита, где је седми. „Ја сам седми!” рече му Вар. Тада разјарени кнез прво намучи светог Вара. Нареди те га нага шибаху сувим штаповима; потом привезаше га за дрво, и ножевима одсецаху му комад по комад меса, докле свети Вар не предаде душу своју свету Богу. Тело његово би бачено на ђубриште. Жена нека Клеопатра, родом из Палестине и удова неког официра, деси се ту са својим сином Јованом. Она тајно узе свете мошти Варове са ђубришта и сахрани их у своме стану. Потом измоли у кнеза дозволу, да може пренети из Мисира у Палестину тело свога умрлог мужа. Као жени официрској кнез јој то одмах дозволи. Но блажена хришћанка Клеопатра не пренесе тело свога мужа него мошти светог мученика Вара. Донесе она, дакле, мошти мученикове у своје родно село Едру близу Тавора, и тамо их чесно сахрани. Потом и храм подиже светом Вару. И јављаше јој се свети Вар често из онога света светао као ангел Божји.
Други по реду из мањих пророка свети Јоил беше син Ватуилов, из колена Рувимова. Живео на осам стотина година пре Христа. Пророковао беду народа израиљског и ропство вавилонско за грехе које почини пред Господом. Позивао народ на пост и свештенике на покајне плачне молитве, да би се Бог умилостивио. „Наредите пост, огласите празник, скупите старјешине, све становнике земаљске, у дом Господа Бога својега, и вапијте ка Господу” (Јоил 1. 14). Прорекао је Јоил и силазак Духа Светога на апостоле, и изливање благодати Духа Божјега на све хришћане. Прорекао и описао Страшни Суд Божји. Прорекао и славу Цркве Божје свете.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 01.11.2021. Зачало 25.
СВЕТИ Симеон и Теодор бише ктитори дивног манастира "Мега Спилеон" (= Велика Пећина) код места Калаврите на Пелопонезу. Преподобно поживевши, починуше у миру у ранијим вековима. Преподобна пак Ефросинија беше она која нађе икону Пресвете Богородице, која се до данас чува у манастиру Велике Пећине, а коју је иконописао Св. Апостол Лука. (Служба им штампана у Венецији 1706. године, и у Агини 1840. и 1911. године).
СВЕТИ Мнасон беше епископ Кипарски; пострада за Господа мачем посечен.
ОВИ свети мученици пострадаше за веру Христову у Египту, у време султана Сулејмана, 1522. године. Беху родом из Египта и обојица живљаху у побожности. Оклеветани од муслимана египатских да руже џамије, бише ухваћени и принуђавани да се одрекну своје хришћанске вере. Но они се ни мало не поколебаше и зато бише погубљени: Кермидол (или Кремидол) би мачем прободен у груди, ослепљен и каменом пресечен на двоје; Гаврилу пак прободоше мачем рамена и затим му одсекоше главу. (Страдање им написано опширније у "Неон Еклогион". Постоји им и Служба у Патријаршијској библиотеци у Александрији, рукопис бр. 379).
ОBA света деца пострадаше за Господа Христа мачем посечена.
УЧЕНИК преподобног Пафнутија Боровског, и оснивач Вознесенске Давидове пустиње, у Московској епархији. Преставио се 1520. године. Свете мошти његове почивају у његовом манастиру.
Старац Марин пострада за Христа у Аназарву Киликијском у време цара Диоклецијана. Он би немилосрдно мучен: моткама бијен, огњем паљен, у тамницу затваран, најзад мачем посечен.