У време цара Прова, у III веку, када над Антиохијом начелствоваше неки Атик, дођоше у Антиохију два хришћанина, Трофим и Саватије, обојица угледни и чесни грађани. Но догоди се баш у то време нечисто празновање и жртвоприношење Аполону у Дафни код Антиохије. Атик се нарочито стараше, да сви грађани узму учешћа у том празновању. Па како неки видеше Трофима и Саватија и јавише Атику, да ови странци не узимају учешћа у њиховом празновању, узе их Атик на суд, па кад се не одрекоше Христа, врже их на муке једног по једног. Пошто изби и намучи Трофима, посла га у Фригију, неком Дионисију, још љућем мучитељу хришћана, а он изведе из тамнице Саватија и поче му судити. Када мучитељ упита Саватија ко је и каквога је чина, он одговори: „Чин и достојанство моје, и домовина, и слава, и богатство јесте Христос Син Божји, вазда живи, чијим промислом васиона стоји и управља се”. Зато га бише и трзаше и стругаше гвожђем, док му се кости под месом не указаше. У тим мукама и сконча. А Трофима мучитељ Дионисије удари на велике муке, и држаше га у тамници још за веће. Тада дође Трофиму у тамницу и служаше му сенатор неки Доримедонт, потајни хришћанин. Када ово дознаде мучитељ, стаде мучити обојицу подједнако, па их најзад баци пред зверове. Но зверови их не дирнуше. Доримедонт свети нарочито држаше медведицу вукући је за уши, да би га растргла, али се медведица при свем том умиљаваше. Мучитељ нареди, напослетку, те посекоше мачем светог Трофима и Доримедонта. Душе ових светих мученика сад царују на небесима.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 02.10.2021. Зачало 97.
Пред Свето Причешће чујемо следеће речи: „Са страхом Божијим, вером и љубављу, приступите.“ Шта значи страх Божији? Да ли треба да се бојимо Бога, као некога ко је страшан и суров? И ако Га доживљавамо на тај начин, како онда да Га волимо?
Свети мученик Кастор би уморен глађу од стране идолопоклоника. (Спомен им се врши заједно близу Јустинијановог моста).
Епископ Новгородски; био прво игуман њиме основаног 1153. године Успенског Аркадијевог манастира, близу Новгорода, и много се потрудио у црквеним и народним пословима. Преставио се 1163. године, оставивши за собом успомену кротког владике и дарољубивог оца сиромашних и убогих.
Пострадао за Христову веру од шаха Абаса II заједно са својим сродницима: Елисбаром и Шавлом 1661. године.
У граду Промиси у Фригији за време цара Адријана беше неки властелин Тертил, незнабожац. Ариадна, девица, беше му робиња, и хришћанка. На дан рођења свога сина Тертил уреди велико жртвоприношење идолима, на које благочестива Ариадна не пође него оста дома молећи се Богу истиноме. Господар њен разгневи се на њу због тога и поче је присиљивати да се одрекне Христа и поклони идолима. Но како се Ариадна отказа то учинити, он је намучи бијењем и другим љутим мукама, па је баци у тамницу. Онда је пусти из тамнице и најури од куће; но убрзо се раскаја, што је пусти, те посла слуге да је ухвате и врате. Ариадна се беше већ удаљила из града. Када виде гонитеље, она се помоли Богу при једној великој стени, и стена се раствори и сакри Ариадну. Слуге се од тога збунише, међу собом завадише и побише, те изгибоше један од другог.
Од младости сведушно пошао за Христом, ослободивши се од два тешка бремена: од бремена богатства и од бремена тела. Првог бремена ослободио се раздавши све своје имање ништим и убогим, а другога великим постом. И тако прво себе исцели, па онда поче другима давати исцељење. Бестрастан и испуњен благодаћу Духа Светога Евменије засија светлошћу, која се не могаше сакрити. Па као што је писано „Не може се град сакрити кад на врху горе стоји” (Мт 5, 14), не може се ни Евменије свети сакрити од света. Видеше га људи и изабраше за епископа у Гортину. Као епископ он управљаше стадом Христовим као пастир добри. Беше отац сиротим, богатство ништим, утеха жалосним, исцелитељ болним, и предиван чудотворац. Молитвом је чинио чудеса многа: опаку змију умртвио, демоне изгонио, болеснике многе исцелио; и то не само у своме месту него и у Риму и у Тиваиди. У Тиваиди молитвом кишу испроси у Бога у време суше; и тамо најзад и сконча земни живот свој и пресели се у вечне обитељи Господа својега. Живео и деловао у VII веку.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 01.10.2021. Зачало 26.
Јеванђелска прича о исцељењу губаваца веома је важна за наше спасење. Међутим, то није само јеванђељска прича и историјска реалност, већ реалност великог броја људи који имају веома ружну и душегубну болест, а то је неблагодарност Богу.
Света мученице Вера, Нада, Љубав и мајка им Софија
Епископи града Тамаса на Кипру; пострадали за веру у Христа. Свети Ираклид био постављен за епископа светим апостолом Варнавом (који се слави 11. јуна) и по његовој кончини наставио дело овог светог апостола Свети пак Мирон био прејемник светог Ираклида. У Тамасу на Кипру и данас постоји манастир светог Ираклида, где је и гроб његов. (По другима, свети Ираклид се упокојио мирно).
Свети Божји човек овај дошао на Кипар из Палестине заједно са три стотине других хришћана,[8] и подвизавао се богоутодно у време цара Алексија Комнена и сина његовог Јована (12. век) Због својих подвига прослављен од Бога даром чудотворства. У селу Перистерона у покрајини Амохоста на Кипру налази се и данас манастир њему посвећен, где се налази и свети гроб његов. (Службу му штампао Кипријан Кипарски у Левкосији Никозији 1915 г.)
Света Лукија беше угледна и богата римљанка; живљаше у време безбожних царева Диоклецијана и Максимилијана (284-305. г.). Беше удова тридесет и шест година и богоугодно служаше многима У својој седамдесет петој години би као хришћанка оптужена цару Диоклецијану од свога рођеног сина Евтропија, усрдног идолопоклоника, и зато затворена у тамницу. У тамници она поднесе многа и тешка мучења за Христа, али остаде неповређена и непобеђена. Потом би вођена кроз град на поругу и срамоћење, али се ни тада у својој хришћанској вери не поколеба. Видећи је тако непоколебљиву у вери, неки Геминијан (или Герминијан) поверова одмах у Господа Христа и са светом Лукијом ступи заједно пред цара и смело исповеди веру у Господа Христа. Због показане вере и храброг исповедништва, свети Геминијан би затим крштен и усиновљен од свете Лукије; зато се и назва сином њеним.
Осам година подносила љуте муке за Христа од некога хегемона Симвликија, који најзад сиђе с ума. Посечена мачем око 230. године у време цара Александра Севера.
Сви Мисирци. Страдали за Христа Господа 310. године, једни од мача, други од огња. Међу њима била су и два старца епископа: Пелеј и Нил, свештеник Зинон, и два славна мужа: Патермутије и Илија. С њима пострада и епископ Силуан, и знаменити слепи старац Јован, који је знао Свето Писмо наизуст, и наизуст га говорио на скуповима хришћанским. Сви се увенчаше венцима мученичким и преселише у бесмртно Царство Христово.
Била слушкиња у некога Николе и жене му Павлине, који најпре беху хришћани, па оставивши Хришћанство, поново се поклонише идолима. Агатоклија света не хте следовати примеру своје госпође, те зато би љуто мучена и од њих и од судија. Најзад је госпођа њена умртви сипајући јој огањ на врат. Но Бог прослави слушкињу Своју у царству Свом небеском.