Овај свети Адријан бејаше син римског цара Прова. Рођен у Риму, он доцније живљаше у Византији са својим братом Дометијем, који постаде епископ Византије. Пун жеље да пострада за Христа, блажени Адријан оде у Никомидију и изобличи цара Ликинија што низашта гони хришћане. Ликиније га због тога стављаше на разне муке, па му напослетку одсече главу 313 године. И тако блажени Адријан прими венац мучеништва. А брат његов епископ Дометије узе свете мошти његове и сахрани их у Аргиропољу, близу Византије, где беху и чесне мошти светих мученика Адријана и Наталије, као и мошти светог апостола Стахија, првог епископа Византије после светог Андреја Првозваног.
Ови свети мученици пострадаше са светим Адријаном мачем посечени.[3] Њихова света имена су ова: Минодије, Синетос, Платон, Евретос, Тирс, Евитије, Антим, Евтихије, Форетрије, Тентилије, Клавдије, Анатолије и Наталија, Мардоније, Ермоген, Антиох, Јован, Теодор, Троадије, Кириак, Елевтерије, Картерије, Теогон, Марин и Адријан.
Племић, под утицајем поука светог Александра Свирског примио монаштво. Подвизавао се најпре у Валамској пустињи; затим се удаљио на обалу Ладожског језера, где и основао манастир у име светог Николаја. Својим поукама и животом он обрати на пут истине два разбојника, који живљаху недалеко од његове обитељи: Ондруса и Кипријана. И они се обојица замонашише, и живљаху у његовој обитељи све до своје смрти. Преподобни Адријан заврши свој живот мученички: 1549 године, при повратку из Москве у манастир, он би убијен у близини насеља Обжи, и тело његово бачено у рит. Но кроз две године свете мошти његове, по чудесном указању братији, бише откривене нетљене, и сада почивају у његовом манастиру, у храму Ваведења.
Кад Тамерлан опколи Москву са безбројном војском, Руси пренесосе чудотворну икону Пресвете Богородице из Владимира у опкољени град и сав народ се са сузама поче молити Светој Пречистој. Наједампут се сва војска татарска, без видљивог разлога, поче зурно повлачити. Тамерлан у сну имаше виђење: облаци светитеља носаху се под небесима, у средини њиховој Света Богородица као царица, и још даље безбројна војска ангела. Богородица оштро пречасе Тамерлану и наређиваше му да одступи са руске земље, а светитељи махаше својим жезлима. Ужаснут овим сном, Тамерлан нареди повлачење.
Ученик светог Пахомија и велики међу подвижницима мисирским. Био игуман манастира у Тавени. Цео живот провео у потпуној чистоти. Једном га запитао неки брат: „Који пут води ка смирењу?” На то Титој одговори: „Пут ка смирењу јесте: уздржљивост, молитва и сматрање себе нижим од сваке твари”. Достигао врло висок степен савршенства, и кад год је уздизао руке на молитви, дух његов је долазио у екстазу. Упокојио се у IV или у V веку. Уједно с њим помиње се и преподобни Ивистион.
Муж и жена, обоје од племенита и богата рода из Никомидије. Адријан беше начелник претора и незнабожац, а Наталија потајна хришћанка. Обоје млади, и живљаху у браку свега тринаест месеци до мучеништва. Када опаки цар Максимијан посети Никомидију, нареди да се хришћани хватају и на муке стављају. Близу града у једној пећини беху скривени двадесет три хришћанина. Неко их достави власти, и бише љуто шибани волујским жилама и штаповима, па онда бачени у тамницу. Потом их изведоше из тамнице и доведоше претору, да им имена попише. Адријан посматраше ове људе, измучене но трпељиве, мирне и кротке, па их закле, да му кажу, шта они очекују од свога Бога за толике муке претрпљене. Они му говораху о блаженству праведних у царству Божјем. Чувши то и опет посмотривши те људе Адријан се наједанпут окрете писару и рече му: „Запиши и моје име са овима светима, и ја сам хришћанин!” Када за то чу цар, упита Адријана: „Да ниси с ума сишао?”, на што Адријан рече: „Нисам с ума сишао него сам к уму пришао”. Чувши за ово Наталија, веома се обрадова, и када Адријан са осталим сеђаше окован у тамници, она дође и служаше им свима; а када мужа њеног шибаху и мучаху разним мукама, она га храбраше да истраје до краја. После дугих мука и тамновања нареди цар, да се однесе у тамницу наковањ, и да им се чекићем пребију и ноге и руке. То би и извршено, и Адријан са двадесет три часна мужа издахну у претешким мукама. Мошти њихове пренесе Наталија у Цариград, и тамо их чесно сахрани. После неколико дана јави јој се свети Адријан сав у светлости и красоти и позва је да и она пође Богу, и она мирно предаде дух свој Богу.
Живимо у претешким временима, временима туге и очајања, бесмисла и несрећа. Граница између добра и зла у срцу многих људи је ишчезла, па се све више ближњих окреће злу као лакшем начину да се постигне циљ у животу: почев од материјалног богаћења до политичке власти.
Манастир Петропавлов рођен је у скривеној и маленој пећини, као и сам Христос што је рођен у Витлејемској. За Апостола Павла и његовог ученика Апостола Тита није било мјеста у гостионицама, па су се у овој пећини скривали и пред њеним светим олтаром проповиједали и народ крстили. Ходећи стазама Христовим, манастир ће проћи и своју голготу и своје васкрсење, након ког ће ријеке вјерника хрлити манастирским светињама.
Патријархом био од 520 до 535 године, у којој години и скончао.
Патријарховао од 518 до 520 године, а претходно био презвитер и синђел Велике Цркве (свете Софије). Свети Фотије назива га "обиталиштем врлине". Спомен му се врши у Великој Цркви патријаршијској.
Овог светог мученика, непознатог другим Синаксарима, спомиње једино Синајски кодекс број 631 из 10-11 века.
Мудро управљао црквом од 536-552. године. Пре тога управљао домом светог Сампсона за бедне и невољне. При његовом хиротонисању за епископа учествовао и папа Агапит који тада дође у Цариград ради оповргнућа и низвргнућа јеретичког патријарха Антима.
Страдали много по тамницама и у прогонству за веру православну у време цара Валента, који се држаше Аријеве јереси. Но под царем Теодосијем ослобођени.
Један од Седамдесеторице. Рођен на Криту и васпитан на философији и поезији грчкој. Поводом једнога сна он узе да чита пророка Исаију, и посумња у сву мудрост јелинску. Чувши за Христа Господа, он оде у Јерусалим са још неким Крићанима, и лично чу речи Спаситељеве и виде моћна дела Његова. Срце његово младићко све се прилепи Христу. Доцније би крштен од апостола Павла, коме као син оцу послужи у делу јеванђелском. Павле толико љубљаше Тита, да га називаше час сином (Тит 1, 4), час братом (2. Кор 12, 18). Путоваше Тит много са великим апостолом народа, и би од овога постављен за епископа критског. При страдању Павловом у Риму био присутан и Тит, и чесно сахранио тело учитеља и оца свога духовнога. Потом се вратио на Крит, где је с великим успехом крштавао незнабошце и управљао мудро црквом Божјом до дубоке старости. Упокојио се у деведесет четвртој години свога живота.
Овога дана празнује се пренос моштију светог Вартоломеја, док је главни празник његов 11. јуна. Када овај велики апостол би распет на крст у Албанопољу Јерменском, хришћани скидоше тело његово и чесно сахранише у оловни ковчег. Па како се на гробу апостола догађаху многобројна чудеса, нарочито исцељења болних, због чега се увећаваше број хришћана, то незнабошци узеше ковчег с моштима Вартоломејевим и бацише у море. У исто време бацише још четири ковчега с моштима четири мученика: Папијана, Лукијана, Григорија и Акакија. Но по Божјем Промислу ковчези не потонуше, него водом ношени допливаше и то: Акакијев у град Аскалус, Григоријев у Калабрију, Лукијанов у Месину, Папијанов на другу страну у Сицилију, а Вартоломејев на Липарска острва. Неким тајанственим откровењем узнаде епископ липарски Агатон, о приближењу Липару моштију светог апостола Вартоломеја. Агатон са клиром и народом изађе на обалу и дочека ковчег са великом радошћу. Том приликом десише се многа исцељења болних од моштију светог апостола. Мошти су те биле положене у цркви светог Вартоломеја, и ту су лежале до времена Теофила иконоборца (око 839. године), па како тада муслимани загрозише Липарима, то мошти апостолске беху пренете у град Беневент. Тако Господ прослави Свога апостола чудесима и за живота и после смрти.
Либерални хришћани се старају да из свог погледа на свет искључе представе о паклу и демонима, да ту област обиђу ћутањем, или да представе сатану просто као метафору, оличењем људских грехова, како би и даље спокојно грешили, не осећајући страх пред вечним последицама греха и пред оним који стоји иза тамне сенке греха, као режисер иза сцене.
Овај свети отац Дионисије прославља се 17 децембра, где се и говори опширније о његовом богоугодном животу. На данашњи дан слави се пренос његових светих и нетљених моштију са острва Строфадон на његово родно острво Засинт (у Јонском мору) године 1716.