Савременик праоца Аврама. По речима апостола Павла он је био као цар и свештеник праобраз Господа Исуса Христа (Јевр 7).
У време цара Теодосија Великог овај сабор би сазван 381. године у Цариграду, да утврди учење православно о Духу Светоме, о коме криво учаше тадашњи архиепископ цариградски Македоније. Овај духоборни архиепископ, наиме, учаше као да је Дух Свети твар Божја а не ипостас божанска, равна ипостаси Оца и Сина и с овима једнобитна. Македоније би од сабора осуђен, а Никејски Символ Вере допуњен још учењем о Светом Духу.
Сродник светог Теодора Тирона. Би мучен заједно са Евтропијем и Клеоником. Када ова последња двојица бише распети, и издахнуше 3. марта, Василиск би враћен поново у тамницу. У том се деси смена царских намесника, те Василиск оста дуго тамнујући. Са сузама мољаше се Василиск Богу, да Њему не ускрати мученичку смрт. И по дугој молитви јави му се сам Господ Исус, обећа му испунити жељу и посла га у његово село, да се поздрави са мајком и браћом. У том дође нови намесник Агрипа и у граду Амасију учини Господ преко Свога мученика велика чудеса, због којих многи народ поверова у Христа. Агрипа нареди мученику да принесе жртву Аполону. „Аполон значи губитељ!” рече Василиск, и усрдном молитвом скруши идола у прах и небесним огњем спали храм. Уплашени Агрипа приписиваше све то мађијама, и нареди те Василиска мачем посекоше. У том Агрипа полуди, и у лудилу оде на губилиште, нађе мало крви мученикове у прашини и привеза је себи под појас, од чега поста здрав. Дошавши себи, он се крсти. Доцније неки Марин, грађанин Комански (Комани управо зваше се место погубљења Василискова), подиже цркву на моштима мучениковим, у којима многи болесници нахођаху исцељење.
Беше од рода кнежевског из Захумља. Деда му се зваше Хвалимир, а отац Петрислав. Као владар мудар, милостив, кротак, девствен и храбар. Усрдно се Богу мољаше и драговољно цркве зидаше и помагаше. Али имађаше тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима и богумилима, а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем. Самуило га преваром зароби и баци у тамницу. Када тамноваше, јави му се ангел Божји и предсказа му, да ће скоро бити ослобођен тамнице, али ипак да ће мученички скончати. Познавши га боље, Самуило га заволи и даде му своју кћер Косару за жену. Када умре Самуил, зацари се син његов Радомир. Но двојуродни брат Радомиров Владислав уби Радомира, па онда дозва на превару Владимира те и овога посече 1015. године. Мошти овога светог краља мученика почивају нетљене у његовом манастиру код Елбасана и на њима се кроз векове дешаваху, и дан дањи дешавају, многобројна чудеса. Код манастира Светог Наума, 1925. године подигнута је црква овоме крунисаном мученику као ктитору овога славног манастира.
Човек не би требало да придаје превише значаја спољашњим стварима. Уместо споља, потребно је бити унутра, у срцу са Христом…
Често је човек, размишљајући о свету који га окружује и себи у њему, склон да извор своје среће или несреће налази управо у том свету и ономе што тај свет пружа. Међутим, мало људи схвата да је извор истинске среће или несреће у њима самима.
Познати руски свештеник и писац Андреј Ткачов, отворио је тему на коју се мрште и негодују чак и неке од верних жена, које долазе у његову цркву. Шта их је толико узбудило?! Изјаве попут ових: „Мушкарац свуда треба да буде испред. Тако је Бог наредио“.
Најпре се дуго време подвизавао као монах у Сољвичегодском Борисогљебском манастиру. Но њему се у сну јави свети Николај и нареди му, те он оде и основа у пустињском месту манастир на реци Маркуши. Преподобни провођаше све време у уздржању, бдењу, посту и молитви; и да би умртвио тело он ношаше на телу вериге све до смрти своје...
Родом Грк; потомак кнезова Макнувских; добио одлично образовање; у Русију дошао у свити принцезе Софије Палеолог к великоме кнезу Јовану III, 1473. године. Он изјави жељу да остане у Русији. Велики кнез му предлагаше високе положаје, али он то смирено одби, и заузе скромни положај бојарица код Ростовског архиепископа Јоасафа...
Свети Константин, потомак светог Владимира крститеља Русије, млађи син великога кнеза Свјатослава Јарославича, сам измолио од оца себи град Муром, насељен незнабошцима, да би тамо увео хришћанство. И он крену са породицом, духовништвом, војском и слугама у Муром. Но испред себе посла свог сина Михаила к Муромљанима, да их припреми за долазак кнеза...
Родом из Мале Русије. У младости ухвате га Татари и продају једном Турчину кожару као роба. Провео у ропству двадесет седам година, у месту Усаки у Малој Азији. Насилно га потурче. Оде у Свету Гору, замонаши се и проведе дванаест година при манастиру светог Павла. Реши се да пострада за Христа. Његов старац духовник Јосиф отпрати га у Усаки где се Пахомије јави свом бившем господару као хришћанин у монашком оделу. Турци га ударе на муке, потом баце у тамницу, и најзад посеку 8. маја 1730. године на сам дан Вазнесења. Од његове крви и моштију десила се многа чудеса. Сахрањен на острву Патмосу у цркви светог Јована Богослова. Тако овај сељак малоруски постаде мученик и венценосац у царству Христовом.
Преподобна Јелена Дечанска. Јелена је сестра Стефана Дечанског. Упокојила се средином XIV века и сахрањена је у манастиру Дечанима где јој се мошти и данас налазе. Њен портрет сачуван је у цркви у Горњем Матејевцу код Ниша.
Родитељи Константинови беху цар Констанције Флор и царица Јелена. Флор имаше још деце од друге жене, но од Јелене имаше само овога Константина. Три велике борбе имаше Константин кад се зацари: једну против Максенција, тиранина у Риму, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца. Пред борбу са Максенцијем, када Константин беше у великој бризи и сумњи у успех свој, јави му се на дану пресјајан крст на небу, сав окићен звездама, и на крсту стајаше написано: овим побеђуј. Цар удивљен нареди да се скује велики крст, сличан ономе што му се јави, и да се носи пред војском. Силом крста, он задоби славну победу над бројно надмоћним непријатељем. Максенције се удави у реци Тибру. Одмах потом Константин изда знаменити Едикт у Милану 313. године, да престану гоњења хришћана. Победивши Византинце, он сагради диван престони град на Босфору, који се од тада прозва Константинопољ. Но пред тим Константин паде у тешку болест проказну. Жречеви и лекари саветоваху му као лек купање у крви заклане деце. Но он то одби. Тада му се јавише апостоли Петар и Павле и рекоше му да потражи епископа Силвестра који ће га излечити од страшне болести. Епископ га поучи вери хришћанској и крсти, и проказа ишчезе са тела царевог. Када наста раздор у цркви због смутљивог јеретика Арија, цар сазва I васељенски сабор у Никеји 325. године, где се јерес осуди, а Православље утврди. Света Јелена, благочестива мајка царева, ревноваше много за веру Христову. Она посети Јерусалим и пронађе Часни Крст Господњи, и сазида на Голготи цркву Васкрсења и још многе друге цркве по Светој Земљи. У својој осамдесетој години представи се ова света жена Господу 327. године. А цар Константин надживи своју мајку за десет година и упокоји се у својој шездесет петој години у граду Никомидији. Тело његово би сахрањено у цркви Светих Апостола у Цариграду.
Ево шта веома помаже да би у породици били мир и склад: муж треба да воли своју жену више од своје мајке и више од било кога од ближњих и рођака. Љубав мужа према родитељима требало би да излива кроз његову жену. Наравно и жена треба да се понаша исто тако.
Бездетнима Бог не даје децу за њихово добро. Он нешто види и зато не даје децу…
Наша вера је страдално Православље. Оно је такво од самог почетка. Први следбеници Распетог Бога су били подвргнути гоњењима и мучењима. Скоро сви Апостоли су примили мученичку смрт. Хришћани прва три века трпели су немилосрдна страдања. Православне службе, које ми и данас служимо скоро исте, створене су тада, у катакомбама, у амтосфери непрестаног очекивања смрти.
Родом Литванац, незнабожац; он 1265. године, спасавајући се од освете, пребегне у Псков и крсти се. Године 1266. Псковчани, видећи јунаштво и добродушност Довмонта, изабраше га за кнеза. Довмонт је тридесет три године бранио од непријатеља, нарочито од Литванаца и литванских витеза, не само Псков него и сву Северну Русију. У мирно време он се одликовао побожношћу и врлинским животом; волео је правду, био милостив према сиротињи, посећивао сужње, збрињавао путнике, проводио живот у посту и молитви, побожно држао празнике. Свети кнез преставио се 1299. године, и био погребен у Тројицкој цркви.