Живео у седмом веку и био ученик Св. Максима Исповедника (који се слави 21. јануара). Био игуман Либијске обитељи у Африци. Много се бавио изучавањем Светога Писма. Од њега остао спис: "О љубави, уздржању и духовном животу", који се налази у Добротољубљу. Упокојио се у миру.
Ова тројица са острва Хиоса; подвизавали се у првој половини једанаестог века; оставили свет, отишли у планину, звану Проватион, и настанили се у једној пећини. Ту се подвизавали сваким подвигом монашког живљења, једући само хлеб и пијући само воду, и то једанпут недељно...
Овај светитељ би рођен у племену никшићком, у селу Жупи, од сиромашних но благочестивих родитеља, Радоја и Јаћиме. По предању подвизавао се најпре у манастиру Морачи, где је и игуманом био. Турци га одатле протерају, и он се настани у Турману Ровачком, на месту које се сад назива Ћелиште. После се пресели и настани у Пиперима у једној ћелији, где је до смрти остао у трудном и богоугодном подвигу. Упокојио се мирно у Господу 20. маја 1697. године. Његове мошти и сада ту почивају и чудесима многим прослављају Христа Бога и Божјег угодника Стефана.
Пострадао у Антиноју, граду мисирском, у време Диоклецијана. Био шибан, струган, свећама опаљиван, но остао до краја непоколебан у вери. Кад се мучитељ Аријан превозио лађом преко Нила, Аскалон молитвом заустави лађу насред реке, и није јој дао маћи се док Аријан није написао, да верује у Христа као јединога и свемоћнога Бога. Но приписујући то чудо магијској вештини Аскалоновој, мучитељ заборави што је писао и продужи мучити Божјег човека и надаље. Најзад Аскалону вежу камен о врат и баце га у реку Нил. Но трећега дана хришћани нађу тело Аскалоново на обали заједно са каменом о врату (како им је пред смрт свети мученик и прорекао) и чесно га сахране 287. године. С њим пострада и свети мученик Леонид. А мучитељ њихов, Аријан, покаја се доцније, поверова у Христа од свег срца и јавно почне исказивати своју веру пред незнабошцима. Тада незнабошци и њега убише, те се и Аријан, негдашњи мучитељ хришћана, удостоји мученичког венца за Христа.
Родом од Ливана, од оца Верукија и матере Ромилије, осамнаестогодишњи младић, красан изгледом и узрастом телесним, косе црвеножуте. Лекар по занимању. Пострада за Христа у време царовања Нумеријанова. Када храбро исповеди своју веру у Христа Господа пред судијом мучитељем, нареди овај двојици џелата Александру и Астерију, да му сврдлом проврте колена, провуку коноп кроз пробушене кости и обесе о једно дрво. Но џелатима као да невидљива сила Божја одузе вид, те место Талалеја они провртеше једну даску и обесише о дрво. Када мучитељ ово дознаде, помисли да су џелати то намерно учинили, па нареди да их шибају. Тада Александар и Астерије усред шибе повикаше: „Жив нам Господ, од сада и ми постајемо хришћани, верујемо у Христа, и страдамо за Њега!” Чувши ово, мучитељ нареди те их мачем посекоше. Тада сам мучитељ узе сврдло да сам врти колена Талалеју, но руке му се узеше, и он мораде молити Талалеја, да га овај спасе, што незлобиви мученик Христов помоћу молитве и учини. Потом би бачен у воду, но јави се жив пред мучитеља. (Јер у себи мољаше Талалеј Бога, да не умре одмах него да му се продуже муке). Када би бачен пред зверове, зверови му лизаху ноге и умиљаваху се око њега. Најзад би посечен мачем и пресели се у живот вечни 284. године.
Онај који жели спасење не сме да има страстан однос не само према храни и пићу, одећи… чак ни према свом животу…
Ових светих тринаест монаха из манастира Кантаре на Кипру пострадаше мученички за Христа 1231. године. Дан њиховог страдања је 19. мај када се и слави на Кипру њихов спомен. Њихова су имена ова: игуман Јован, монаси: Варнава, Генадије, Герасим, Герман, Теогност, Теоктист, Јеремија, Конон, Марко и остали.
Једном када Диоклецијан допутова у Никомидију, неки незнабошци га обавестише о једном хришћанину. Цар одмах посла по њега; и овај би доведен пред цара на суд. Када га цар угледа, би силно поражен; јер светитељ беше висок растом и веома леп; коса и брада му беху дивне златасте боје, са прекрасним пресијавањем. Задивљен, цар га назва богом а не човеком...
Родом из Казана; из детињства волео молитву и пост; путовао у Палестину, Цариград, Новгород, Соловецки Манастир, и најзад примио монаштво у Шухтовској обитељи, у Новгородској епархији. За свети живот удостојен од Бога дара прозорљивости и чудотворства. Упокоји се преподобни 1609. године. Свете мошти његове почивају у Покровској цркви Шухтовске обитељи.
Бојарски син; служио на двору великога кнеза Василија Тамног; затим се замонашио у Кирило-Бјелозерском манастиру. Ту је млади монах ревносно испуњавао манастирска послушања, бавећи се уз то и преписивањем богослужбених књига. Да би се што боље научио монашком труду, он је странствовао по манастирима и пустињама; живео у усамљеничком молитвеном тиховању у Новгородским и Тверским пустињама, трпећи Христа ради глад и жеђ, жегу и мраз. У Комељској шуми, у Вологодској епархији, он 1498. године основа манастир. Жалостива и милостива срца, преподобни се много трудио око сиротиње, нарочито за време глади у том крају. Преставио се преподобни 1537. године. Свете мошти његове почивају у Комељској обитељи.
Свети мученик Колут пострада за царовања Максимијанова. Рођен у египатском граду Тиви, он за исповедање вере Христове би ухваћен и изведен пред царског намесника. Намесник нареди да му о врат привежу велики камен, па главачки обесе, и онда туку. Мучен тако, свети мученик говораше: Ја желим блаженство будућег живота, и ради тога трпељиво подносим батине и страдања.
Чудотворац. Богобојажљив и благочестив одмалена он би од свога стрица, кнеза Јована Васиљевића, вргнут у тамницу са својим братом Димитријем, где проведоше пуне тридесет две године. Пред смрт се замонаши Јован и доби име Игњатије.
Би епископ у Грузији, но када тамошњи каган татарски поче мучити хришћане, он се удаљи на четири године међу Готе у Бесарабију. (Готска епархија образована за време Константина Великог). Чувши о смрти кагановој, врати се на службу своју и руковођаше паству своју ревносно и богоугодно. Пред смрт своју рече: „Кроз четрдесет дана одлазим да се судим са каганом” (тј. кроз смрт иде пред престо Божји). И тако би. Четрдесетога дана представи се и оде ка Господу. Упокоји се мирно у VIII веку.
Пострадали за веру Христову у време Јулијана Одступника у Бруси азијској. Намесник царски Јуније доведе ове светитеље до врућих вода и упита Патрикија: „Ко створи ове лековите воде, зар не наши богови Ескулап и други, којима се ми клањамо?” Одговори свети Патрикије: „Ваши су богови демони, а ове воде као и све остало створио је Христос Господ и Бог наш”. Онда упита намесник: „А да ли ће те твој Христос спасти, ако те ја бацим у ову врелу воду?” Одговори светитељ: „Ако хоће, Он ме може сачувати цела и неповређена, премда бих ја желео, да се у тој води разрешим од овог временског живота, да бих са Христом вечно живео; но нека буде на мени Његова света воља, без које ни влас не отпада са главе човекове!” Чувши ово намесник нареди те Патрикија бацише у врелу воду. Вреле капље прснуше на све стране и ожегоше љуто многе присутне, но светитељ Божји, на чијем језику беше непрестана молитва, оста неповређен као да стајаше у хладној води. Видећи ово, намесник разјари се од срама и нареди, да се и Патрикију и осталој тројици његових презвитера одсеку главе секиром. Тада незлобиви ови следбеници Христови очиташе молитву и положише своје главе под секиру џелатску. Када им главе беху одсечене, душе њихове веселе узнеше се у светло царство Христово, да вечно царују.
Кроз разјашњење узрока и очишћујућу патњу доживи да постанемо зрелији, целовитији, бољи људи…
Свакодневно се сусрећемо са вестима о ратовима и убиствима људи, жена и деце на свим просторима данашњег света. Бруталност којом се одузимају животи људи је неописива. Ипак, у сенци ових одвијају се још бруталнија убиства, склоњена од погледа јавности. То су убиства нерођених људи у утробама мајки. Статистика је поражавајућа. Пример руског друштва који се овде помиње само је један од многобројних сличних из других националних средина.