Сећање и спомињање светих људи доноси, како рече Свети Григорије Богослов, велику корист за врлину и освећење душама нашим. Зато није добро ни праведно прећуткивање житија и подвига преподобних и светих мужева, јер је то скривање светиљке под спуд и незахвално прећуткивање славних дела Божјих. А изношењем пак светих подвига и врлинског живљења богоносних Отаца наших, бива на славу Божју и на корист и подражавање свима хришћанима...
Родом из села Визари у Амаријској покрајини на Криту; презивао се Силигардос. Замонашивши се, постао је игуман манастира Светих Бестелесних Сила у тој области, а касније и епископ Лампски на Криту. Супротстављајући се турским насиљима над хришћанима на Криту, би од Турака ухваћен и много мучен, па најзад и погубљен 9 јула 1793 године. Мошти су му погребене у манастиру Св. Архангела близу места где је мученички пострадао.
Велики и богоугодни подвижник Солунски из 11. века, оснивач манастира Акапнијевог у Солуну. Сав просветљен божанском светлошћу, удостојен поклоњења незалазној и невечерњој Светлости Свете Тројице, којој се моли сада за спасење свега света. Спомиње се у Јерусалимском кодексу број 309, и у кодексу Г 86 Атонске Лавре, док га неки Синаксари не спомињу.
У двадесетој години замонаши се и као монах провео тридесет шест година. Тада, у време цара Михаила и Теодоре, би изабран за епископа едеског. Сконачо 848. године. Уз њега се спомиње његов наставник свети Теодосије Столпник сирски, брат његов свети Јован, свети Адер, племић и богаташ, који одбеже од жене и замонаши се.
Мада истих имена, ови беху различити од оних првих. Овај Патермутије беше најпре вођ разбојника, но после једног чудесног виђења обрати се у веру праву и замонаши се. Наиме, он се беше попео на кров једне богоугодне жене, да би с крова ушао у кућу и похарао. Но падне на њ сан и он у сну види Некога, ко му запрети да више не чини зло и да се покаје. Он се не само крсти, него и замонаши. И један и други беху велики чудотворци. По благодати Божјој лечили су људе од сваке муке и болести, обраћали грешнике на прави пут и прорицали. Неки грешник лежећи на самртном одру, замоли Патермутија, да му продужи живот да би се покајао. После молитве светитељ му рече, да му Бог продужује живот још за три године. Грешник се покаја, и тачно после три године умре. Упокојили су се у Господу крајем IV века, у дубокој старости.
Обојица беху Мисирци. Мучени од цара Јулијана Одступника. Први имаше седамдесет пет година а други четрдесет пет. Цар успе да одврати Коприја од вере Христове и приволи идолима. Одвраћени Коприје узвикну: „Јулијанов сам, а не Христов”. Но када га старац Патермутије укори и опомену на вечне муке, Коприје се трже, па узвикну пред царем: „Христов сам, а не Јулијанов”. Обојица бише мачем посечени. Са њима пострада и Александар, један од царевих војника, који видећи њихову храброст у страдању, и сам поста хришћанин. Чесно пострадаше за Христа и Христу одоше 361. године.
Као старац од осамдесет четири године би мучен за Христа у време Декијева царовања. Бачен у огањ, он би спасен Промислом Божјим. Тада судија изрече овакву пресуду: „Кирила, изведеног из огња, праведни суд не може трпети међу живима, зато наређујем, да се убије мачем”. С радошћу подметну свети старац главу под мач и би посечен, да вечно живи у Царству Христовом.
Овај светитељ рођен би у Антиохији у време када Господ Исус хођаше као човек међу људима на земљи. Чувши за чудеса Христова, родитељи Панкратијеви пожеле да виде Господа Чудотворца. И с Панкратијем заједно дођу у Јерусалим, где видеше Исуса, чуше речи Његове и видеше чудеса Његова. Ту се Панкратије упозна с апостолом Петром. По вазнесењу Господњем и родитељи и син крсте се у Антиохији. Панкратије се повуче у неку пештеру у Понту, где га апостол Петар нађе, па у договору с апостолом Павлом постави за епископа тавроменијског у Сицилији. У томе граду свети Панкратије почини велика чудеса, разори идоле, крсти некрштене а утврди крштене, и управи добро црквом Божјом. Неки незнабожни војвода Аквилин, чувши да цео град Тавромен поста хришћански, пође с војском на тај град да га поруши. Панкратије свети охрабри верне да се не боје, а сам он с клиром изађе ван града носећи у руци непобедиво оружје, Крст часни. Када се војска приближи граду, паде на њу нека тама и обузе је страх велик. И наста пометња велика, тако да се нападачи окомише један на другог и избодоше се и исекоше мачевима. Тако угодник Божји Панкратије спасе град и стадо своје силном молитвом својом пред Господом. Најзад, и он би убијен камењем од неких завидљивих и злобних незнабожаца, и упокоји се у Господу. Мошти његове свете покоје се у Риму.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 22.07.2021. Зачало 49.
Подвизавао се у седамнаестом веку у Вологодској губернији, и тако угодио Господу да свете мошти његове почивају нетљене и точе диван миомир у Вјерјужској Ваведењској цркви, Вељскога округа.
Родом из села Светог Власија код Јањине (у Епиру); јеромонах при једној цркви у околини Цариграда. Видећи и чувши за страдање св. Константина Руса, свештеника, сваки дан се молио Богу да га удостоји мучеништва. И једнога дана он стаде јавно говорити Турцима о истинитости хришћанске вере, о оваплоћењу Господа Христа, и о осталим истинама домостроја спасења, и изобличавати заблуде ислама. Због тога га Турци ставише на муке, па му најзад главу одсекоше пред Јениџамијом у Цариграду, 1743 године 8 јула. А наредне ноћи небеска светлост сијаше над светим телом убијеног преподобномученика.
У години 1579, за царовања Јована Васиљевича Грозног, који помоћу Божјом покори град Казан, престоницу царства Татарског, у том граду девојчици Матрони јави се у сну Пресвета Богородица и каза јој да се на месту где је њихова кућа налази сакривена у земљи Њена икона, и нареди јој да о томе обавести духовне и грађанске власти у граду. Ово се виђење поновило неколико пута...
Из великашких породица (зато се зову синклитике); пострадале за Господа мачем посечене.
Родом из Македоније, из села Зики. Човек врло учен и велики подвижник. По поруџбини цариградског патријарха Нифонта путовао у Александрију, да испита, истина ли је, да је патријарх Јоаким покренуо гору и испио отров без повреде, нагнан на ово од Јевреја и муслимана. Уверивши се у истинитост ових чудеса, Теофил се врати у Свету Гору, где се подвизавао, најпре у Ватопеду, па у Иверу, и најзад у келији светог Василија близу Кареје. Понуду да се прими за архиепископа солунског, овај свети човек одбије. Дубоким безмолвијем, богомислијем и срдачном молитвом успео да очисти ум свој од свих страсних помисли, тако да је постао чисти сасуд Духа Светога у коме је живео Христос. Пред смрт нареди свом ученику Исаку, да га кад буде умро, не сахрањује но веже конопцем за ноге, одвуче и баци у поток. Са великим страхом ученик тако и учини. Но промисао Божји открије мошти светог Теофила, и када их пренесу у његову ћелију, почну точити миро чудотворно. Упокоји се 8. јула 1548. године.
Устјужски чудотворац, † 1303. Пореклом Варјаг а занимањем трговац. Дошавши у Новгород трговачким послом, он се удиви красоти Православља и прими веру православну. Пожели да буде савршен хришћанин, због чега раздаде сиромасима све своје имање, и поче се вежбати у свима осталим врлинама. Правио се луд, да га људи не би хвалили, но прозирао у срца и судбине људи као и у природне догађаје, који су се потом заиста и догодили. Својом плачном молитвом пред иконом Пресвете Богородице одвратио ужасну тучу од града Устјуга и тако привео грешни град к покајању. Тело му је нађено на улици мртво и снегом покривено. Над чудотворним моштима сазидан храм.