Често мислимо да бисмо били мирнији и ближи Богу када бисмо имали мање проблема. Чини нам се да нас тешкоће удаљавају од молитве, али искуство Цркве показује супротно: већина људи духовно сазрева управо кроз немоћ, а не кроз успех.
Протојереј Андреј Лемешонок у књизи „Не можемо живети као остали“ наглашава да је у данима када све иде од руке лако поверовати у сопствену снагу или наводно смирење. А онда дође тренутак када нас живот изненади: неправда, болест, издаја или велики неуспех довољни су да наше скривене слабости изађу на видело. Бог не допушта падове да би нас понизио, већ да бисмо престали да живимо у заблуди о самима себи.
Апостол Павле сведочи: „Када сам слаб, онда сам силан“ (2. Кор. 12, 10). Тек када упознамо сопствену немоћ, схватамо колико нам је Христос заиста неопходан.
Светлост која открива прашину
Као што соба у полумраку делује чисто, а тек сунчева светлост открије честице прашине у ваздуху, тако и Божија благодат открива оно што је годинама било скривено у нашем срцу. Зато су светитељи искрено говорили о себи као о највећим грешницима, јер су дубље од других упознали Божију светлост.
Духовно сазревање се не препознаје по томе што човек више цени себе, већ по томе што се све више диви Божијој милости. Тада престајемо да бројимо своје успехе и са чуђењем примећујемо колико је Господ стрпљив са нама и како нас подиже после сваког пада.
Лек за оне који знају да су болесни
Многи верници годинама живе у заблуди, чекајући дан када ће постати „довољно добри“ и достојни Свете Чаше. Али тај дан никада не долази, јер се пред Богом нико не може похвалити својом праведношћу.
Христос каже: „Ко једе Моје тело и пије Моју крв, има живот вечни“ (Јн. 6, 54).
Света Чаша није место на којем демонстрирамо своју светост, већ место на којем признајемо своју немоћ. Господ нас позива сада – са свим нашим страховима, борбама и слабостима. Света Чаша није место на којем демонстрирамо своју светост, већ место на којем признајемо своју немоћ и примамо снагу коју сами никада не бисмо могли да стекнемо.
Верност у молитви
Шта да радимо када молитва постане тешка, када мисли лутају и када нам се чини да Бог ћути? Многи мисле да је добра молитва само она после које осетимо тренутни мир. Али Господ каже: „Без Мене не можете чинити ништа“ (Јн. 15, 5). Бог не мери молитву нашим осећањима, већ нашом верношћу.
Када из дана у дан долазимо пред Њега, чак и са хладним срцем, дешава се дубока промена: молитва престаје да буде само обавеза и постаје начин живота. Тада речи псалмопојца постају наш лични вапај: „Покажи ми, Господе, пут којим да идем, јер к Теби уздижем душу своју.“
Највећа духовна битка
Са овим сазревањем долази и свест о томе колико брзо губимо мир чим се препустимо журби, осуђивању или буци овога света. Ум не трпи празнину; ако га не испунимо сећањем на Бога, брзо ће га преплавити страхови и немир. Често верујемо да бисмо били мирни када би се промениле околности у којима живимо, али то је илузија. Највећа победа није у томе да променимо животне околности, већ да не дозволимо да нас оне одвоје од Бога.
Апостол Павле нас подсећа: „Све могу у Христу Који ми даје силу“ (Фил. 4, 13). Вера није средство за лакши живот, већ сам живот.
Када Христос постане потреба
Ако смо искрени, приметићемо да Бога најчешће тражимо у кризама. У томе нема ничег лошег, јер и дете трчи родитељима када га нешто заболи. Али истинско сазревање почиње онда када пожелимо Бога због Њега Самог, а не само због Његових дарова.
Тек тада речи „Не могу а да не приступим Христу“ добијају своје право значење. И то не зато што смо победили све слабости, него зато што смо схватили да без Њега не можемо ништа. Он је Лекар Који исцељује наше ране, Онај Који нас подиже после сваког пада и Пријатељ Који нас не напушта ни онда када ми изневеримо Њега.
Апостол сведочи: „Живим, али не више ја, него Христос живи у мени“ (Гал. 2, 20).
Тек када престанемо да се уздамо у себе, почињемо истински да се уздамо у Бога, и тек када упознамо дубину своје немоћи, откривамо величину Његове љубави.
Зато хришћанин не приступа Христу као победник у својој духовној борби, већ као онај који зна да ће без Њега у тој бици стално губити. Управо у томе није наша слабост – управо у томе је наша нада.
За Фондацију Пријатељ Божији: Мирослав Стевановић