Овo ми се догодило 2004-2005. Тада сам већ око пет година живео у манастиру и носио мантију. Било је то, без претеривања, срећно време. Нисам имао интернет, мобилни телефон, компјутер. Било је само послушности, омиљених хобија (на пример, резбарења) и, наравно, књига које смо читали до касно. Наравно, ту су биле и бројанице, за чије коришћење, заједно са мантијом, добија сваки искушеник.
Тада се поставило питање мог пријема у Богословију. У то време, као и данас, духовно образовање се сматрало обавезним за монахе, па је већина искушеника морала да учи у Богословији. Али онда се испоставило да су моја документа нестала. Имао сам само пасош и разна стручна уверења (столара, електричара, брусилице и заваривача) које сам добио пре неког времена студирајући. Али моја диплома средње школе и војна књижица нису били међу њима. Где су нестали, још увек не знам. Због тога сам морао да путујем тамо-амо из Обнинска да добијем нове документе, јер без њих не би било могуће ући у богословску школу. Сећање на једно такво путовање остаће са мном до краја живота.
Било је лето. У скученом минибусу возио сам се Курчатовом улицом до нове локације своје трговачке школе, где сам учио пре одласка у манастир. Сео сам у средину комбија, где су два реда седишта окренута један према другом. Спуштајући очи и покушавајући да не гледам путнике, увијао сам бројаницу, покушавајући да саберем мисли расуте по свету. У једном тренутку сам осетио да ми је лоше. Вртело ми се у глави, појавила се мучнина, цело тело ми је захватила врућина, знојење се појачало. Очајнички сам желео ваздух. Подигао сам поглед да видим колико ми је још остало пре него што стигнем на одредиште, а онда сам срео поглед младе жене која је седела преко пута мене.
У краткој сукњи, са модерном фризуром и са сјајним кармином, оштро се издвајала од осталих путника као да је намерно тражила свачију пажњу. Њене црне, јако нашминкане очи гледале су ме нетремице. Видевши да сам је приметио, благо се осмехнула. И у том тренутку сам јасно схватио да је разлог што сам се осећао лоше - управо она. Гледали смо се око пар секунди, али она није помислила да скрене поглед. И даље ме пажљиво гледала у очи и смејући се дрско, као да је рекла: „Да, то сам била ја”.
Модерним вештицама нису потребне колибе на „пилећим ногама”. Живе у градовима, облаче се модерно и возе се минибусима.
Касније, анализирајући ситуацију, био сам изненађен: модерним вештицама, испоставило се, не требају колибе на пилећим ногама. Не крију се од људи у шумама и мочварама. Напротив, они живе у градовима, облаче се модерно и чак се возе минибусима! И ако су се спољашње компоненте старих и модерних „Баба-Јаги” промениле током времена, унутрашње су остале исте. Као у давна времена, да би добио одређене „дарове“, човек мора да Сатани да оно највредније што има – своју бесмртну душу. Истовремено, предуслов је одрицање од Бога, од крштења, често од мајке, једном речју, од свега што је људима било свето у свако доба.
Већина људи који то прихватају, знају шта раде. На крају крајева, управо фактор „добровољности“ – слободне воље, како каже свети Пајсије Светогорац – даје ђаволу права над човеком. И то се односи и на саме чаробњаке и на оне који им се обраћају за помоћ. Ово објашњава како присуство одређених „способности” међу чаробњацима, али и подложност таквим способностима код других људи који су, упркос крштењу, својим непромишљеним одласком код врачара, дали ђаволу права над собом.
Међутим, дешава се да чак и обични хришћани осећају демонски утицај, чак и ако за то не дају никакав повод. Тако је, на пример, било и са светом Јустином, која је, иако је осетила утицај моћног врача Кипријана, молитвом и постом победила је све ђавоље махинације. У таквим случајевима, Бог дозвољава да се то догоди, за Његову славу и на срамоту ђавола.
Ипак, у том тренутку, пред погледом младе, накићене чаробнице, нисам имао времена да размишљам о узрочно-последичним везама духовних поремећаја. Могао сам само инстинктивно да се окренем леку који је проверен временом и о којем сам често читао у духовним књигама. Спустивши поглед, почео сам у мислима са напором да изговорим речи Исусове молитве: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме“. И чудо је било на помолу! Само пола минута касније осетио сам олакшање: вртоглавица је престала, температура је опала, а мучнина попустила. Тек тада сам поново могао да се осврнем на свог сапутника. Њен изглед се приметно променио.
Бацио сам поглед на свог сапутника. На њој више није било ни трага тријумфалног осмеха. Очигледно је била нервозна. Не могавши да одоли искушењу да мало увежба своју „уметност” на човеку у мантији који седи испред ње, нашла се у ситуацији у којој се појавила виша сила, за коју очигледно није била спремна. Померала је очи горе-доле, као лопов ухваћен за руку, а у њима се читало још једно питање: „Шта се овде дешава?!” Врпољећи се на излизаном седишту минибуса, није могла мирно да седи. Сада сам ја њу гледао, настављајући ментално да призивам Свемогућег Помоћника. Моје одредиште није било далеко, а неколико минута касније изашао сам на аутобуској станици, остављајући пријатељицу Харија Потера саму са њеним питањима и збуњеношћу.
Овакви случајеви јасно потврђују речи псалмопевца: „Близу је Господ свима који Га призивају, свима који Га призивају у истини“ (Пс. 144:18). Заиста се надам да је, као и свети Кипријан, та жена донела прави закључак и препознала немоћ њених чаролија. Чак и голобради искушеник, наоружан именом Божијим, у стању је да одврати непријатељске легије и „порази војске туђинске“ (Јеврејима 11:34). Ђаво ће се борити против Бога до краја времена, али његова борба је осуђена на пропаст. А на нама је да одредимо – у чијем ћемо се табору наћи.
Све док страсти и страхови живе у нама, док нас воде корист и похлепа, док у ближњима видимо узрок невоља, остаћемо страни Царству Божијем. Али чим понизимо свој ум и објавимо непомирљив рат против наших порока, одмах ћемо наћи Свемогућег Помоћника Који је кадар да се бори и подржава нас у свему. Јер, ако је Бог с нама, ко ће против нас? (Рим. 8:31).
јеромонах Роман (Кропотов)
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Петар Волков
Извор: orthochristian.com